SVEDOK Internet



Broj 1108.

Poseta
5272371

Jevreji nisu opstali jer su „priznali realnost“, i nikada nisu izdali svoju ideju - da njihova zemlja pripada samo njima, ma ko da je na njoj, i da će se vratiti

Mnogo materijala za nove teorije zavere

Penzioner sam, tim se dičim

Nisam pion „naprednjaka“

Narod proruski raspoložen - elita je rusofobska?!


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Skica za portret Mila Đukanovića (III deo)
U Srbiji elita ne puši, uopšte
Piše: Prof. dr Željko Simić

       Ono što mi je Milo Đukanović nagovestio u maju, obistinilo se septembru 1994. godine, i to tako da je „rekonstrukcija“ Savezne vlade obavljena toliko perfidno da sam samo ja iz nje bio - izostavljen, bez ikakvog suvislog objašnjenja!
       „Pozadinski“, „zaverenički“ rad nekolicine ljudi iz neposrednog Miloševićevog okruženja, od kojih je jedan bio godište moje pokojne bake, a drugi, „karijerni“ diplomata stariji od mog oca, urodili su plodom, što je za posledicu imalo - i to ne prvi put - potpunu izolaziju i izostanak bilo kakvih kontakata, od onih političkih, sve do najobičnijih - ljudskih.
       Samo pola godine kasnije, Milo je organizovao predstavljanje moje knjige „Stvaralaštvo pod okriljem ideologije“ u prepunoj sali podgoričkog Kulturnog centra.
       U prvom redu sedeli su: Milo Đukanović, Filip Vujanović (tada u svojstvu ministra policije!), Vukašin Maraš (načelnik Državne bezbednosti Crne Gore!), Miško Ivanišević (savezni ministar finansija!), i drugi predstavnici političke i kulturne elite Crne Gore!
       Promociju je svojim lucidnim i duhovitim govorom otvorio jedan od najumnijih ljudi na čitavim našim prostorima prof. dr Slobodan Tomović:
       „Da mi je neko rekao da ću o jednoj filozofskoj knjizi govoriti javno, ikada, a da će tom činu prisustvovati premijer, ministar policije i načelnik državne bezbednosti - ne bih poverovao!“
       U to vreme, prof. dr Slobodan Tomović bio je ministar vjera u crnogorskoj Vladi, poznat ne samo po svojoj erudiciji i samonikloj duhovnoj pojavi, nego i po tome što mu je na Filozofskom fakultetu, na kojem je kao najbolji student studirao filozofiju, Komunistička omladina Filozofskog fakulteta, na čijem čelu su bila i neka od potonjih uticajnih imena srpske kulture, sudila za reakcionarno delovanje.
       U tim „vučjim vremenima“, u kojima su, kao i svagda, glavarovali „ljudi bez lica“, Slobodan Tomović je osuđen na kaznu proterivanja sa Filozofskog fakulteta, i zabranom upisa na bilo koji Filozofski fakultet u državi.
       Našavši se na brisanom prostoru, Slobodan Tomović je za dve godine okončao teološke studije, da bi se na Filozofski fakultet vratio, kako bi diplomirao a potom i doktorirao.
       Život pod takvom epitijom bio je sve samo ne lak i saobrazan njegovom filozofskom daru i polihistorskom znanju, ali je Milo bio dovoljno lucidan da mu, tom velikom imenu naše filozofije, posredno omogući kakvu-takvu satisfakciju. Ostao je upamćen i po tome što je tokom svoje sinusoidne karijere - čak i onda kada je javnosti bilo omogućeno da stekne uvid u njegovu intelektualnu suprematiju - vazda isticao:
       „Odbio je trajno predloge za kandidaturu za Crnogorsku akademiju nauka i umjetnosti“.
       Nije prihvatio pristupnicu zagrebačkog PEN kluba i dr. Osujetio je svaki pokušaj da ma čime bude povlašćen, nagrađen, odlikovan i dr.“ (podvukao - Ž. S.).
       Obelodanjivanje tog sramnog Zapisnika bacilo je prodoran snop svetlosti na ono vreme u kojem je i puko čitanje Ničea ili Bergsona (na grupi za filozofiju - sic!) označavalo „zločin“ koji je za posledicu morao imati i tako rigoroznu kaznu.
       Učešće u tom suđenju, polemički izrazito ofanzivno i moralno bezazorno, i onih koji su u potonjim vremenima slovili kao deklarativni liberali, spustio je senku na njihovo beskompromisno delovanje (samo drugačijeg usmerenja!), i iznova otvorilo staro pitanje koje se tiče aporija antinomija ljudske prirode.
       Razume se gotovo samo po sebi da se o Milu Đukanoviću na ovim prostorima ne može govoriti bez isticanja metamorfoza kroz koje prolazi i zaokružuje se srpsko pitanje u Crnoj Gori danas.
       Gotovo da nema mogućnosti da se taj složeni problem ne razmatra bez teških diskvalifikacija upućenih na njegovu adresu, a koji se kreću u skromnom rasponu od mafijaša, kriminalca, lopova, sve do krijumčara i razbojnika.
       Ti koji posežu za takvim, sličnim ili gorim kvalifikativima mahom dopiru iz grupacije onih s čijih usana ne silaze aksiomi pravne države, uključujući i epohalno relevantni institut prezumpcije nevinosti, kao i betrezervno religijsko poverenje u vrednosni poredak Evropske unije i država koje je formalno i institucionalno tvore, a pred čijim sudovima su sve sumnje odbačene, nakon čega nikakve optužnice nisu ni podignute.
       Dakle, protivrečnost je očita: ili se u evropske vrednosti pravne države više ne može verovati jer je Milo Đukanović krivično-pravno nevin, ili se u nih i dalje ima poverenje, ali uz opasku da prema jednom pojedincu, iz eminentno političkih razloga, primenjuju pozitivnu diskriminaciju?
       Prosto-naprosto, politička elita u Srbiji je tokom poslednjih decenija toliko nevina, toliko su joj strani svi oblici šverca cigara i druge robe, recimo, da su svi čak prestali i da puše! Naravno da tako nije, i da fiksacija za jednog čoveka istovremeno predstavlja i indikator mimikrijskog skrivanja vlastite krivice.
       Ko još od iole obrazovanih ljudi ne zna da je titoizam ključno doprineo destabilizaciji i rastrojavanju budućnosti „srpskog pitanja“ kao „demokratskog“ (kada se ono protivstavlja nekom drugom nacionalnom pitanju!), ali i liberalno-anropološkog: 1945. godine srpski narod je i u Hrvatskoj bio označen kao, pored hrvatskog, konstitutivan, dok se on kao takav u državno obnovljenoj Crnoj Gori i ne pominje.
       Razume se da je bilo pitanje dana kada će Zapad, koji mi i zvanično, kao državnu strategiju, optiramo, kada će gotovo sve evropske države, i Amerika kao spiritus movens čitavog tog masivnog geostrateškog manevra, učiniti dodatni pritisak da se ionako labave, ustavno-konstruktivističke veze u okviru Zajednice Srbije i Crne Gore, razvrgnu, i da se položaj srpske manjine dodatno pogorša.
       Nikakvog povoljnog učinka nije imao frustrirajući akt tadašnjeg ministra inostranih poslova Srbije, kojim je proterao ambasadorku Crne Gore Anku Vojvodić nakon crnogorskog priznavanja Kosova ponajviše zbog izostanka istovetnog akta prema svim državama koje su posegle za istim činom, jer bi samo takva konzistencija pokazala da postoji strateški dosledna politika kada je u pitanju priznavanje secesije Kosova i Metohije.
       Ovako, stiče se utisak nasumičnog, ad hoc delovanja, koje, kao takvo, podrazumeva mogućnost ispoljavanja „imperijalnog refleksa“ kada je reč o malim državama iz perspektive Srbije kao države, kao i čiste „autoritarne zavisnosti“ prema državama koje su u našoj recepciji - Imperije.
       Ozbiljan problem pred kojim se Srbija našla kao matica svekolikog srpstva, odnosno srpske manjine u svim susednim zemljama, previše je dubok i slojevit da bi se krivac mogao vezati za jedno ime, čak i ukoliko to ime pripada državi s kojom smo u arhetipski bliskim, srodničkim vezama.
       Ta ista Evropa vezala nam je ruke i zapušila usta povodom svih nagomilanih problema srpkog naroda svuda unaokolo, ona hotimice okreće glavu od narastajućeg neonacizma u Hrvatskoj, koji se kao proces odvija pod okriljem institucija države, i to bez ikakvih sankcija.
       Na nama je da prodremo u najdublje, skrivene ili otvorene namere i Amerike i ključnih država Evropske unije povodom naše sudbine, kako ne bismo došli u situaciju da živimo u državi koja nema definiciju, i koja nije kadra da se izbori za elementarna prava srpskog naroda u državama s kojima smo do juče delili sreću.
       Neće nam u tom smislu pomoći ni stigmatizovanje drugih kao isključivih krivaca za našu neizvesnu sudbinu, a još manje kvalifikovanje onih koji pripadaju manjim i slabijim državama kao mafijaše, lopove, švercere cigara i kriminalce.
       Sve i da je tačna pretpostavka da u Srbiji elita - ne puši uopšte, ili ukoliko je i ukoračila u taj porok, cigare nabavlja isključivo na trafikama.
       (Kraj)

Budimo, onda, ne obuzeti, nego - budni
       Imajući na umu Hajdegerovo stanovište po kojem je pitanje „pobožnost mišljenja“, moramo staviti prst na čelo: kako se, dakle, odgovara na situaciju u kojoj, opišimo to tako, zaustavljenom putniku same pristižu stanice putovanja na koje nije krenuo, ali koje se u njegovo ime izvodi? Jer, srpski narod se obreo upravo u takvim okolnostima u kojima, pogubljen, zamračenih vidika i sužene rasudne moći, ne zna kuda i kako da iskorači, a da to kretanje ne završi u ambisu.
       Krivica drugih je vidljiva utoliko pre što zle namere i ne zaodevaju u svedeno, diplomatsko ruho.
       Interesi gotovo većine zapadnih država, s jedne strane, i srpskih su apsolutno divergentni, i uskladiti ih bez znatnih nacionalnih i državnih gubitaka čini se nemogućnim.
       Šta, ipak, od nas zavisi ako se spusti makar i jedan letimičan i brz pogled na istoriju minulog veka?
       Raspad Jugoslavije Srbi su doćekali nespremni, bez vizije i dugoročnih političkih ciljeva, podeljeni i jedni prema drugima krajnje hostilizovani. „No nije to prvi put u srpskoj istoriji da u narodu dođe do tako oštre podele, čak tako nepomirljivog razlaza“, napominje Mihailo Đurić, i nastavlja:
       „Ta bolest je kod nas endemična. Među Srbima nikad nije bilo previše sloge i sabornosti. Ni u onoj davnašnjoj, a kamoli u novijoj Srbiji. Svagda je bilo više sporenja i osporavanja nego slaganja i saglašavanja. I to ne samo oko krupnih, sudbinskih pitanja, nego i oko sitnih i beznačajnih stvari. Raskol je zla kob srpske istorije. Jedan takav raskol nas je preskupo stajao u našoj nedavnoj prošlosti, a ovaj najnoviji nam je već skoro sasvim opustošio lik, slomio srce i zagadio dušu. Neće se nimalo preterati ako se kaže da su podeljeni i zavađeni Srbi, ne prezajući ni od najgorih mogućih podmetanja i opanjkavanja, naneli Srbiji mnogo više zla nego svi njeni današnji spoljni neprijatelji zajedno“, završava svoju prodornu karakterološku analizu najumniji Srbin druge polovine XX veka.
       Da li je preterao u svojoj kritici naših naravi?
       Nažalost - nimalo!
       Nedostatak liberalne političke tradicije, o kojoj smo pisali prošlog puta, uzela je svoj danak budući da i dandanji najlakše odstranjujemo usamljene a darovite pojedince, pri čemu individualne slobode najmanje poštujemo!
       Pa šta nam je činiti?
       Oprezno se možemo i ne složiti sa otimističkom procenom o pravcu na koji ukazuju indicije o nesumnjivoj smeni civilizacijske paradigme Zapada. Tu smenu ne zapažamo. Sa stanovišta izgleda na obnovu i osovljenje na „duhovnim“ pretpostavkama srpskog nacionalnog bića nije, međutim, najvažnije da li ta nova post-postmoderna paradigma zaista predstavlja „povratak uma i vere“.
       Bitno je da se jedna nova srpska uticajna „elita“, kvalifikovana upravo po Isidorinom „izohimenskom“ spoju kompetentnosti i nacionalno-identitetski rukovodeće odgovornosti, okoristi pre svega očiglednim kolabiranjem imperijalističkog projekta unipolarne globalizacije, a zatim i energijom oslobađanom usled urušavanja prethodne paradigme na čijem se putu ekspanzije Srbija tako dugo nalazila kao nepokorna žrtva.
       Sudbina srpske duhovnosti odlučuje se najpre državnom organizovanošću, pa zatim i obnovljenom, jasno „duhovno“ prevrednovanom identitetskom vizijom, te najzad i umešno-odlučnom orijentisanom nacionalnom homogenizovanošću; s takvim mobilizacionim „trojstvom“ ovog puta treba doćekati rezultantnu paradigmu koju će nam ispostaviti na nas presudno delujući kreatori planetarno obavezujućeg humanog ambijenta.
       Uostalom, nije li taj dugovečni vitalitet harmoničnog opstajanja u središtu zamamljujućih ili potiskujućih zahteva koji pritiču spoljnim putevima, upravo naše preimućstvo, nema li za srpski narod istorija uvek indikativni i, možda, privilegovani, izgled razbuđujućeg raskršća?
       Budimo, onda, ne obuzeti, nego - budni.
       To nije neostvarljivo ukoliko uredimo državu na pravnim aksiomima, ukoliko izgradimo nezavisne institucije sistema i stvorimo pretpostavke za demokratski javni dijalog u kojem se nećemo gledati „preko mušice na pušci“, niti da politički voluntarizam, preko zavisnih medija, grubo krši elementarna ljudska prava i guši individualne slobode, prelazeći preko pojedinaca kao preko lakiranih bubašvaba.
       Jer, ukoliko se ne obuzda samovolja u prisustvu službenika Evropske unije naši vlastiti raskoli doći će nam glave.
































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX