SVEDOK Internet



Broj 1098.

Poseta
5222948

Koja je „velika sila“ špijunirala Srbiju preko Skoplja?

U Srbiji elita ne puši, uopšte

Ti ćeš opet kod Čobana

Rusi stigli, MIG-ovi otišli

Pisac Liu Jongbiao dolijao!


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Danilo Kiš: Nepoznati intervju
Ili učestvuješ u političkim borbama, ili si pisac
Piše: Brendan Lemon

       U „Reviji za savremenu književnost“ Univerziteta u llionisu objavljen je 1994. jedini do tada intervju vođen deceniju pre u Parizu, našeg velikog pisca.
       Ili učestvuješ u političkim borbama, ili si pisac.
       Mislim da ove dve delatnosti ne idu zajedno rekao je Danilo Kiš u razgovoru koji je maja 1984. godim s njim vodio Brendan Lemon, uredik za kulturu „Nju Jorkera“.
       Razgovor je vođen na francuskom jeziku u Kišovom stanu u pariškom desetom arodinsmanu.
       Lemon je imao nameru da razgovor objavi povodom izlaska iz štampe engleskog prevoda romana „Peščanik“. —„Tekst sam prodao jednom modnom časopisu, kaže Lemon, ali odlaganje izlaska knjige odugovlačilo je objavljivanje intervjua - zauvek, kako se ispostavilo.“
       Intervju je ipak objavljen punih deset godina kasnije u časopisu „ The Rem od Contemporary Fiction“ Univerziteta u Ilinoisu, koji je u potpunosti posvećen Danilu Kišu i Polu Osteru.
       “Mogu sigurno da kažem da je ovo jedini do sada neobjavljeni intervju Danila Kiša, ili u svakom slučaju njegov jedini neobjavljeni intervju”...
       Brendon Lemon: Kako se „Peščanik“ uklapa u vaša ostala dela?
       Danilo Kiš: Pre svega „Rani jadi“, „Bašta, pepeo“ i „Peščanik“ čine celinu koju možemo nazvati „priče šegrtovanja“ — književnog šegrtovanja. „Rani jadi“ su kratke priče, svet viđen očima deteta, i pogled je namerno naivan. Onda, tu je „Bašta, pepeo“, gde otac postaje glavni junak, dok se u „Ranim jadima“ tek pomaljao na horizontu. Takođe postoji promena stila u drugoj knjizi: dečja naivnost još uvek je prisutna, ali tu je takođe i perspektiva nekoga ko piše trideset godina kasnije. U trećem delu, „Peščanik“, junak priče više nije dete; tema je više intelektualna. U ova tri dela, može se videti razvoj pisca. Takođe su očigledna tri pogleda na istu temu: izumirući svet mađarskih Jevreja.
       B.L: Kako priča napreduje, otac postaje sve važniji.
       D.K: Idealizujem ga jer sam ga malo znao, često je bio odsutan. Moj otac je umro u Aušvicu 1944. godine. Za mene je postao mitska ličnost kada sam shvatio da je imao izuzetnu sudbinu, kao i da je moja sudbina obeležena njegovim jevrejstvom. Cuvao sam očeva dokumenta tokom rata sa idejom, sada bih rekao veoma čistom idejom, da neki od tih dokumenata i pisama postanu deo mojeg spisateljstva. Dugačko pismo reprodukovano na kraju „Peščanika“ pokazalo mi je da je moj otac bio nešto poput promašenog pisca. Oca sam poznavao toliko neodređeno, da sam uzeo slobodu da upotrebim izvesne činjenice jednog običnog srednjeevropskog čoveka pretvorim u mitsku ličnost. Ustupio sam mu neke od mojih ideja.
       B.L: Koliko ste imali godina kada ste pročitali pismo sa kraja „Peščanika“?
       D.K: Bilo je to pedesetih godina, pošto sam se sa porodicom vratio iz Mađarske u Jugoslaviju. Pismo sam izgubio dok sam kao student bio u Beogradu. Nisam ga imao dok sam pisao roman „Bašta, pepeo“. Tu stoji da je moj otac pisao rođacima dugačka pisma, koja takođe nisam imao. Kada sam napokon pronašao pismo, uvideo sam koliko je toga sadržano u njemu (čak se pominjem i ja), kao i to da ono predstavlja građu za roman. Počeo sam da se pitam šta znači svaka od napisanih reci: o kome govori? Šta je mislio o tim mestima? O tim ljudima?
       B.L: Bendžamin Britn napisao je kompoziciju u kojoj se prvo uvode varijacije, da bi se glavna tema otkrila tek na samom kraju. „Peščanik“ ima sličnu strukturu: prvo varijacije, tema — pismo, na kraju.
       D.K: Preokrenuo sam normalan red stvari jer sam hteo da temu razotkrijem veoma sporo kroz roman. Odnos između romana i pisma video sam na sledeći način: sa početkom priče čovek kasno uveče ulazi u malu, rđavo osvetljenu sobu i počinje da piše pismo. Hteo sam da čitalac putuje malo po malo od te zamračene sobe do konačnog „prosvetljenja“. Roman bi trebalo da predstavlja mozaik slika koji najzad postaje jasan onima koji imaju malo strpljenja. Sledećeg jutra, otac bi bio nagrađen svojim pismom, pisac svojim romanom, a čitalac otkrovenjem. Sadržaj „Peščanika“ u embrionu se nalazi u očevom pismu. Na primer, u romanu otac prolazi kroz dva policijska isleđivanja jer u pismu kaže da je dva puta bio priveden u policiju. Pokušavao sam da zamislim šta su mogli da ga pitaju. Mnogi pisci su toliko naivni da lako pomišljaju kako je sve što oni napišu veoma, veoma jasno, i ja takođe patim od te vrste naivnosti. Ipak sam primetio da mnogi čitaoci, osetljivi čitaoci, ne mogu da povežu ono što je pomenuto u pismu sa događajima u ostatku romana. Bilo je mnogo načina da se pismo razvije u „Peščanik“. Ali, nisam mogao sebi da dozvolim previše tumaranja, morao sam da održim minimum literarne objektivnosti.
       B.L: U „Peščaniku“ prizivate svet mađarskih Jevreja kao i istoriju mađarskih fašista koji su okupirali deo Jugoslavije tokom rata. Kakav je bio vaš život u tom razdoblju?
       D.K: Govoriti o tome istovremeno je i jednostavno i komplikovano. Jednostavno za nas, komplikovano za strance. Rođen sam u Novom Sadu (koji nije daleko od Subotice, gde se odigrava veliki deo romana, ili od Beograda). Tamo sam živeo sa porodicom do januara 1942. godine, kada se odigrao pokolj Jevreja i Srba u delu Jugoslavije i Mađarske zvanom Vojvodina. To područje okupirali su mađarski fašisti koji su počinili užasne masakre praktično u svim vojvođanskim krajevima: Novi Sad je bio jedan od gradova u kojima je ubijeno mnogo, mnogo ljudi. Moj otac je bio jedan od onih koji su čekali u redu kraj Dunava prilikom jednog od tih masovnih pogubljenja. Mnogi su leševi tada bačeni pod led. U to vreme prvi put u životu sam video beživotna ljudska tela koja su ležala ispred kuća, na ulici. Među ubijenima je bilo mojih prijatelja. Mi smo bili spaseni zahvaljujući ispravama poput onih koje otac (nazvan E. S. u romanu) traži u „Peščaniku“. Izbegli smo u mađarska sela jer moj otac je pretpostavljao da ćemo tamo biti bezbedniji od fašističkih racija nego u velikom gradu. Bio je u pravu, jer preživeli smo delom zahvaljujući i tome. Na selu smo živeli u velikoj bedi. Radio sam sa težacima. Svi smo obavljali seoske poslove sem mog oca, koji je 1944. odveden u Aušvic. Mi smo morali da čekamo do 1947. godine da bi otišli kod porodice moje majke. Tada smo se vratili u Crnu Goru, gde sam pohađao srednju školu. Onda sam se preselio u Beograd.
       B.L: Zašlo su odveli samo vašeg oca a ne i ostatak porodice?
       D.K: Zato jer je sa malo lukavstva ponekad bilo moguće da se u porodici mešanog religijskog porekla — majka mi je bila pravoslavna hrišćanka, otac Jevrej — upotrebe dokumenti da bi se dokazalo da nisi Jevrejin. To je bilo nešto što nikako nije uspevalo u Nemačkoj. Kršten sam u pravoslavnu veru kada mi je bilo pet godina, 1938. godine. Moji roditelji su već tada bili svesni opasnosti koja nam preti u tom delu Evrope.
       B.L: Smrt oca je očigledno tema „Peščanika“. U poređenju sa romanom „Bašta, pepeo“, to je „objektivna“ priča. Emocionalni odgovor na temu, emocije uopšte, nisu neposredno izložene. Koje još razlike postoje između ova dva romana?
       D.K: U romanu „Bašta, pepeo“ radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdijanski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu „Bašta, pepeo“ hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu. U „Peščaniku“ sam hteo da postanem Bog da zauzmem očevo mesto. Odlučio sam da u „katehizis“ poglavlju „Peščanika“ nastupim sa otkrivanjem sopstvenih osećanja umesto očevih. Cak i kada unapred odlučite da pišete samo „objektivno“ nikada ne možete potpuno sakriti svoju osećajnost. Nadam se da će čitaoci u „Peščaniku“ ipak otkriti piščeva osećanja, uprkos mojim naporima da ih prikrijem.
       B.L: A u „Ranim jadima“?
       D.K: „Rani jadi“ su lirski. Priče su sačinjene od prizora iz mojeg detinjstva, slika koje nisu mogle da nađu mesto u romanu „Bašta, pepeo“. Svaka priča je gotovo pesma u prozi. Gnušam se pesme u prozi kao žanra uopšte, ali mislim da sam ih i sam nekoliko napisao. U „Ranir jadima“ postavljaju se motivi sve tri knjige. Taj deo trilogije prvi je napisan, ali nije prvi objavljen.
       B.L: Koliko ste imali godina kada ste počeli da pišete trilogiju? Dvadeset četiri? Dvadeset pet?
       D.K: Užasno loše pamtim datume. Roman „Bašta, pepeo“ objavljen je 1965. godine, „Rani jadi“ 1969.
       B.L: U „Peščaniku“ je veoma važan čin čitanja, posebno odnos između čitanja snova. Na jednom mestu rekli ste da u „Tumačenju snova“ Frojd nije obratio dovoljno pažnje knjigama koje čitamo pred spavanje. Da li mnogo čitate? Koju vrstu knjiga čitate pred spavale?
       D.K: Ctam mnogo. Cešće sanjam o onome što sam pročitao nego o bilo kom drugom doživljaju. To bi takode trebalo da bude slučaj sa ocem u „Peščaniku“ Citanje je isto tako opisano i u romanu „Bašta“, pepeo“, u poglavlju gde dečak čita deo ljubavnog romana. Sviđaju mi se priče smeštene između delića drugih knjiga. To deluje naročito ubedljivo na nas koji najveći deo svog života provedemo čitajući. Za mene je potpuno normalno da neko ne samo sanja o onome što priča, već i da pročitano ugradi u svoj život i svoj rad. Odnos čitanja i pisanja, kao i svega toga pre ostatku življenja, predstavlja nešto što sam potpuno svesno uključio u svoj raj
       B.L: Vratimo se vašem čitanju.
       D.K: Znate, ja sam veoma lenj. Pišem malo i retko, ali čitam sve i svašta, sve vreme volim da čitam poeziju, jer sebe smatram nekom vrstom promašenog pesnika. Tehnički tačno znam šta treba raditi u poeziji i uživam u prevođenju pesama. Ipak, shvatio sam da bolje mogu da se izrazim u prozi.
       B.L: One noći kada sam počeo da čitam „Peščanik“ sanjao sam da se nalazim u vozu i razgovaram sa vama i E. S.
       D.K: Citali ste na pravi način. Daću vam još jedan primer istog procesa iz moje prve knjige „Mansarda“. To je priča o studentu koji je zaljubljen i koji mnogo čita. Na jednom mestu u romanu uvodim odlomak iz „Carobnog brega“, bez napomene da se radi o tekstu Tomasa Mana. Umesto da napišem „Rekla je madam Koset“, stavio sam „Ona je rekla“, a umesto „Rekao je Hans Kastrop“ stoji „On je rekao“. Time sam hteo da saopštim nešto o psihologiji čitanja, da pokažem stepen do koga se neko može poistovetiti sa onim što čita. Mi u svojim glavama nosimo tako mnogo snažnih utisaka iz knjiga, a najčešće zaboravljamo iz kojih dela oni tačno potiču.
       B.L: Pamćenje pročitanog može predstaviti problem za pisca. Govoreći o tome, Valas Stivens jednom je prilikom otišao toliko daleko da je čitanje okarakterisao kao smrtnog neprijatelja pisanja.
       D.K: Mislim da se taj problem najbolje rešava uvođenjem onoga što neko pročita u njegov rad.
       B.L: Time se mogu stvoriti nezanemanj‘ tehnički problemi.
       D.K: Najviše me zanimaju tehnički problemi — tehnika predstavlja u najmanju ruku pola da pisanja. Početnici misle da je dovoljno posedovati doživljaje. Da bi postao pisac moraš voditi i računa o tehnici, osim kada su pitanju neke stvari koje se rade na prvu ruku. To se odnosi takođe na prvu knjigu, koja ne predstavlja tehničku poteškoću. Kako izbeći ponavljanje? Tu je takođe problem originalnosti, koji uključuje poznavanje velikih dela književne prošlosti, da bi se na kraju dodao kap sopstvene autentičnosti. To je čudno. Nikada, na primer, nisam čuo inžinjera koji kaže: „Ne proučavam istoriju fizike jer želim da moji nacrti budu originalni“, ali često čujem pisce koji govore: „Znaš, ne čitam jer želim da sačuvam svoju originalnost“. Ako poznaješ tuđe tehnike, njihovim izbegavanjem možeš izbeći „neoriginalnost“. Ukoliko ne poznaješ velika dela iz prošlosti, vraćaš se na početne stadijume literature.
       B.L: Koji su autori imali najviše uticaja na vas prilikom pisanja „Peščanika“?
       D.K: Džojs. Ne znam kako bih romanu dao formu da nisam poznavao Džojsa.
       B.L: Poglavlja „pitanja i odgovora“ u „Peščaniku“ predstavljaju neku vrstu džojsovskog katehizma.
       D.K: Dok sam pohađao školu u Mađarskoj za vreme rata imao sam kao predmet katolički katehizis, a onda sam ponovo na njega naišao kod Džojsa. Prilikom pisanja romana, pribeležio bih neka pitanja i onda pokušavao da na njih odgovorim. Primetio sam da je to bila stvar ne samo književne tehnike, već i moždanog procesa: katehizam je fotografija mentalnog procesa.
       B.L: U romanima „Peščanik“ i „Bašta, pepeo“ lik E.S. me podseća na Leopolda Bluma.
       D.K: Tačno. To mi je bila namera. Ima nečeg jezivog u tome, jer moj otac se. školovao u Blumovom rodnom gradu. Naravno, dosta sam se poigravao tom Podudarnošću. Početna rečenica moje kratke autobiografije glasi: (Vadi knjigu s police, otvara je na prvoj strani i počinje da prevodi sa srpskohrvatskog). „Moj otac ugledao je svetlost dana u zapadnoj Mađarskoj. Završio je trgovačku školu u rodnom gradu izvesnog g. Viraga koji će zahvaljujući g. Džojsu postati slavni “Leopold Blum”
       B.L: Da li ste sprovodili opširna istraživanja pre nego što ste počeli sa pisanjem “Peščanika”?
       D.K: Imao sam manje potrebe za istraživanjem nego za moje druge romane jer sam imao na raspolaganju mnoštvo porodičnih dokumenata.
       B.L: Bilo je i drugih stvari pored očevog pisma sa kraja romana?
       D.K: Da, ali uglavnom sam se oslanjao na sopstveno pamćenje. Bio sam dobar svedok iako sam bio vrlo mlad. Već sam imao osećaj te epohe.
       B.L: Negde na sredini „Peščanika“ kažete: Istorija religija isključivo je posledica ličnih iskustava. De gustibus: estetska demokratija...nešto što fanatici ne shvataju“. E.S. je veoma osetljiv na složenost kontrasta između etike i estetike, ili ako hoćete, na rasprave između Rabina i Dendija. Kako mirite te dve tendencije u vašem stvaralaštvu?
       D.K: Citirana rečenica pre se odnosi na mene nego na E.S. Uvek se vraćam na problem etike i estetike. Postoje mnoge stvari koje su estetski zadovoljavajuće, ali ne i moralno, a možda postoji i obratan slučaj. Njihovo pomirenje jeste jedno od pitanja kojima sam opsednut. Pisanje je estetika. Sa početkom pisanja počinje potraga za estetskim efektima, uz istovremeni trud da se održi moralnost. Ja nisam moralista, ali dok pišete vi osećate da bi bilo idealno postići jedinstvo lepog i dobrog.
       B.L: U „Peščaniku“ se pozivate na talmudsku izreku koja glasi: „Sinovi Izrailja treba da zahvale Jehovi kada uhvate miris cveta ili aromu začina“.
       D.K: Za mene je taj citat bio otkrovenje. Izražavao je nešto što sam oduvek osećao, ali nikada nisam uspeo da kažem. Tako, kada sam pisao deo „Peščanika“ u kome E.S. prilikom susreta ženom oseti njen „ženski miris“, odlučio sam da upravo na tom mestu treba upotrebiti ovaj citat.
       B.L: Da li bi bilo ispravno reći da su u XX veku jevrejski intelektualci bili posebno osetljivi na pitanja moralite esthetisante?
       D.K: Osetljivost na ova pitanja kod nas nije izazvana samo posedovanjem biblijskog nasleđa, već i položajem manjine koja je neprestano izložena kritikama i obavezna da se čuva sa etičkog stanovišta. Kada si već izdvojen, pokušavaš da se ponašaš na način koji ne izaziva druge. Mislim da je to kafkijanski etički problem. Ostalo je estetika. Hoću da kažem da književnost jevrejskih pisaca posebnom čini to što za njih umetnost predstavlja teren na kome možeš nadmašiti druge, a da ne budeš ugrožen. Umetnost je područje na kome si potpuno slobodan i gde bez kazne možeš istraživati sve lepote i poroke života. Postoji jedno jednostavno objašnjenje: umetnost je zamena za stvarni život. Umetnost je suprotnost životu. Normalna osoba ne piše knjige.
       B.L: Da li vas zanima muzika? Druge umetnosti?
       D.K: Dobro poznajem slikarstvo. Kao dečak svirao sam violinu, a kasnije gitaru, i još uvek sviram na tom instrumentu. Da sam umesto violine učio da sviram klavir mislim da nikada ne bih počeo da pišem jer bi moje emocije na taj način pronašle odušak. Većinu pisaca ne zanimaju druge umetnosti. Mene naročito opčinjavaju slike. Volim čudne predmete, volim da ih detaljno opisujem, kao da ih dodirujem. To sam naučio iz tehnike „Novog romana“, iako nikada nisam bio oduševljen tim žanrom. Postoji zavodljivi oreol oko „Novog romana“, o kome sam više naučio kroz njegovu teoriju nego kroz sama dela. Na primer, ako uđete u sobu i opišete neke detalje, već ste u carstvu književnosti. Posle toga možete da razmatrate Psihologiju, Coveka, Ženu, Ljubav i druge pojmove. Opis u ovoj vrsti proze jeste varijacija teme koja sledi, njena priprema. Teme kojima se bavim uvek su natopljene nostalgičnim tonovima. Obično opisujem predmete koji više ne postoje, koji su bili deo mog detinjstva, uljanu lampu, staru Singer šivaću mašinu itd. Sa predmetima moram da radim slikarskim postupkom, postavljajući ih ispred sebe. To pomaže vraćanju nestalog sveta, sveta sa kojim sam još uvek povezan kroz te sentimentalne predmete.
       B.L: U trilogiji ste opsednuti određenim razdobljem vašeg detinjstva.
       D.K: Mislim da sam ga prevazišao kroz te knjige. Bio sam opčinjem tim svetom. Nedostajao mi je. Bilo je tu mnogo surovosti, ali i mnogo lepote. Sa književne tačke gledišta bila je to izvrsna građa.
       B.L: Savremene teme ne predstavljaju izazov za vas?
       D.K: Pretpostavljam da vam je poznata moja knjiga „Grobnica za Borisa Davidoviča“. To je jedna od knjiga kroz koje sam prevazišao porodični ciklus. Od tada sam napisao još jednu knjigu pod naslovom „Enciklopedija mrtvih“ koja mi je, opet, pomogla da se odmaknem od „Grobnice“. Ona se, po mom mišljenju, malo više bavila Homo Politicusom. Ono što me zanima pirilikom rada na knjizi jeste da prevaziđem prethodnu, čime se mogu objasniti dugi razmaci između mojih knjiga. Više se plašim samoponavljanja nego bilo koje druge klopke u književnosti. Ne volim da čitam pisce koji rade jedno te isto u svim svojim knjigama. Ja za to nisam sposoban, jer kada jednom usavršim neku tehniku, ona prestaje da me zanima. Posle „Grobnice“ mogao sam da napišem još pet knjiga u potpuno istom maniru. (Hvala Bogu, ni jedan od mojih izdavača nije me na to terao!) Kada počnem da razmišljam o novom projektu, najviše me uzbuđuje tehnika koju ću upotrebiti. Osećam potrebu za promenom tema, a sa njima menjam stilove koliko god je to moguće. Naravno, postoji zajednički senzibilitet u svim mojim knjigama. (Kiš zatim navodi deo iz „Grobnice“, koji je po temi i načinu pisanja veoma sličan porodičnoj trilogiji.)
       B.L: Gde ste napisali „Grobnicu za Borisa Davidoviča“?
       D.K: U Bordou, oko 1976. godine.
       B.L: U „Grobnici“ se veoma otvoreno bavite političkim pitanjima. Da li vas politika još uvek privlači kao pisca?
       D.K: Oduvek sam bio opsednut politikom. U poslednje dve — tri godine svojski sam se potrudio da je udaljim iz mog rada. Posle svega, shvatio sam uzaludnost bavljenja politikom. Zahvaljujući mojim političkim opsesijama izgubio sam mnogo vremena, mnogo reči i stekao mnogo neprijatelja.
       B.L: U Francuskoj? U Jugoslaviji?
       D.K: U obe zemlje. Napokon sam uvideo da nisam poput onih francuskih pisaca koji politiku ugrađuju u svoju književnost, i da su moja politička shvatanja smrtonosna za moj književni rad. Potpuno smrtonosna.
       B.L: Da li ste ikada bili politički aktivni u Francuskoj?
       D.K: Ne, nikada. Nikada nisam pripadao levici. Politika mi se zgadila upravo zbog francuske levice.
       B.L: Da li ste bili u Francuskoj u vreme „događaja“ iz 1968. godine?
       D.K: Da. U to vreme predavao sam srpskohrvatski u Bordou. I kroz tekstove i u razgovorima protivio sam se pobunjeničkim pokretima. Konačno sam se opredelio: ili učestvuješ u političkim borbama ili si pisac. Milsim da ove dve delatnosti ne idu zajedno. Književne karijere mnogih francuskih pisaca žavršile su se onog trenutka kada su prihvaćeni kao politički mislioci. Tu mislim na Sartra kao i na Aragona. U Jugoslaviji, ukoliko ne deluješ.u okviru partije, tvoji politički stavovi su bezvredni.
       B.L: Da li često odlazite u Jugoslaviju?
       D.K: Odlazim redovno. Umoran sam od politike koja se tamo vodi, izgleda da ona zaista, nikuda ne vodi. Godinama sam pokušavao da pronađem politička rešenja, a sada polako počinjem da se oslobađam potrebe za tim. U tome mi je pomogao Nabokov. Divim se njegovom odnosu prema književnosti. On je znao: ili literatura, ili... Kretao se u krugovima ruskih emigranata i video koliko se tu traći pamet, koliko je ljudi izgubilo svoje književne ili kulturne živote u svađama, koje nikuda ne vode. (Kiš sa police uzima svoju knjigu „Homo Poeticus“ otvara je i čita jedan od uvodnih citata — iz Nabokovljeve priče ,,Proleće u Fialti“).„Govoreći iskreno, oduvek me je gnjavilo blaženo uverenje da jedan drhtaj strujnog udara svesti, zdrave opsćenosti i maličice komunizma, sve to izmešano u bilo kakvoj staroj noćnoj posudi, moraju alhemijski i automatski da proizvedu neku ultramodernu literaturu; a ja ću tvrditi, po ceni da budem streljan, da se umetnost čim dođe u dodir sa politikom, neminovno spušta na nivo najobičnijeg ideološkog bofla“. (Kiš onda prevodi citat iz Orvelovog eseja „Zašto pišem“)“ I osvrćući se na svoj dosadašnji rad, mislim da sam baš tamo gde mi je nedostajalo političkih pobuda napisao mrtva slova na papiru i da sam se izgubio u preterano kićenim i vulgarnim odlomcima, rečenicama bez smisla, ukrasnim pridevima, uopšte u brbljanju“.
       B.L: Očigledno, sada se osećate bliže Nabokovu.
       D.K: Zapanjuje me činjenica da kada se govori o Nobelovoj nagradi za književnost, ljudi uvek zaboravljaju da pomenu da je jedan od najvećih propusta komiteta upravo Nabokov. Uvek to zaboravljaju.
       B.L: „Lolita“ je jedan od mojih najomiljenijih romana.
       D.K: Ja više volim njegove kratke priče. I sam više volim da pišem priče, upravo sada radim na nekim.
       B.L: Poslednji vaš roman preveden na engleski je „Grobnica za Borisa Davidoviča“.
       D.K: Ja to radije nazivam tematskom zbirkom priča nego romanom. Ne možeš prodati priče, ali roman možeš.
       B.L: Zašto ste izabrali da živite u Francuskoj?
       D.K: Moja generacija predstavlja kraj duge tradicije jugoslovenskih intelektualaca u Francuskoj. To je u uskoj vezi sa jezikom. Sada svi govore engleski, ali u moje vreme u školi se mahom učio francuski. Za nas je postojao samo Pariz, Pariz. Prvi put sam došao u Pariz 1962. godine, i tada Nju Jork još uvek nije bio „Nju Jork“. Pariz je za mene predstavljao san mladića koji želi da pobegne od kuće. Tek kasnije on vidi da Pariz ne izgleda onako kako je opisan u literaturi.
       -------------
       (Oprema redakcija “Svedok”. Ovaj tekst je u Srbiji prvi, valjda i jedini put objavljen u TGF, broj 13, 17.avgusta 1994. s prevodom Branislava Jakovljevića. Ono što posebno fascinira je očito količina predznanja s kojim je na intervju s Danilom Kišom došao Brendan Lemon, uredik za kulturu „Nju Jorkera“!
       Uz to ovaj intervju po mnogo čemu je i bukvar pravljenja intervjua “za novine”, za koji je Brendonu trebalo, jasno je, mnogo uloženog treninga, da bi, bar donekle bio ravnopravan sa sagovornikom. I kad je intervju objavljen, tada sam radio u TGF koji je uređivao odličan urednik Momčilo Đorgović, kao i sad posle “drugog čitanja” – bio sam ushićem. Da li će i čitaoci ostati bez daga, čitajući ne znam, ali verujem da – da. Vladan Dinić, glavni i odgovornio urednik Svedoka.)
































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX