SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5583836

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Deset godina od proglašenja albanske države na srpskom Kosovu
Još jedna decenija srpske državne i nacionalne sramote
Piše: Milan Dinić

       Prošlo je deset godina od kada su Albanci na Kosovu proglasili nezavisnost od Srbije. Deset godina predstavlja dobar okvir da se podvuče crta. A kada se ta crta podvuče, stvari, čini se, stoje ovako: albansko Kosovo je danas daleko od onakvog kakvog su ga Albanci i njihovi međunarodni mentori hteli, ali je, istovremeno, mnogo dalje od Srbije nego što su sve srpske vlasti, zaključno sa sadašnjom, obećavale da će biti.
       Prva decenija od proglašenja albanske države na srpskom Kosovu predstavlja (posle devedesetih, još jednu) deceniju nacionalne i državne sramote Srbije. Ako pogledamo kakvi nas vode, dobro je da Srbija danas i postoji kao država, makar i na papiru, i što i dalje ima nešto Srba na Kosovu.
      
       Koliko je „Kosovo“ danas država?
      
       Teorijski, jedna oblast jeste država ako ima omeđenu teritoriju, centralizovanu vlast i sistem za uspostavljanje i održavanje reda (vojsku i policiju). „Kosovo“ nema sve ovo do kraja uređeno, ali od svega ovoga ima dosta. Centralizovana albanska vlast na Kosovu postoji i priznata je, ideja o formiranju kosovske vojske se sve više i jasnije pronosi kroz stručnu i širu javnost a teritorija je praktično zaokružena – srpske institucije više formalno ne funkcionišu, čak ni na severu, ali je, ipak, teritorijalno priznanje Srbije ne postoji.
       Do danas, takozvanu Republiku Kosovo priznalo je preko sto zemalja (prema tvrdnjama iz Prištine, 114), među kojima su SAD i sve zemlje EU osim njih pet. „Republika Kosovo“ danas je član brojnih međunarodnih organizacija, a od najznačajnijih to su: MMF (od 2008.), Svetska banka (od 2008.), Evropska banka za obnovu i razvoj (od 2009.), NATO partnerstvo za mir (od 2012.), Međunarodni olimpijski komitet (od 2012.), Svetska košarkaška federacija - FIBA (od 2015,), Evropska fudbalska federacija - UEFA (od 2015.), Svetska fudbalska federacija - FIFA (od 2016.), Svetska carinska organizacija (od 2017.). „Republika Kosovo“ nije uspela u pokušaju da postane članica UNESKO (a čini se da će joj to teže biti pošto su i SAD oktobra 2017. napustile tu organizaciju) i nije član Ujedinjenih Nacija.
       Kada je reč o odnosima sa EU – „Kosovo“ je gotovo u svemu tretirana kao država, a čak i zemlje koje je nisu priznale, većinom prihvataju „kosovske“ pasoše. Na kraju, sporazumom u Briselu, „Kosovo“ je još 2016. dobilo svoj pozivni broj (što je počelo od februara ove godine).
       Međutim, da li je nešto država - u praktičnom smislu – meri se time koliko je ta „država“ vidljiva u očima sveta, pogotovo onog koji niti zna gde je Kosovo niti ga interesuje da čita Povelju UN i da se bavi međunarodnim pravom (a to su gotovo svi stanovnici sveta). Ako se na stadionima svira „kosovska himna“, ako kosovski timovi igraju kvalifikaciju za Ligu šampiona, ako se takmiče za evropsko ili svetsko prvenstvo u fudbalu, ako se kosovska zastava vijori na Olimpijskim igrama, ako na Gugl mapama „Kosovo“ predstavlja posebnu oblast – to je poprilično jasan signal da je nešto priznao kao zaseban međunarodni entitet. Svidelo se to nama ili ne – „Kosovo“ je danas mnogo bliže statusu države nego „srpske pokrajine“.
      
       Šta je radila Srbija za proteklih deset godina?
      
       Srbija je za proteklih deset godina prešla dug put na kome je pokazala da se neće lako pomiriti sa kosovskom nezavisnošću, ali da u perspektivi, ipak, ide u tom pravcu.
       Prvo je rečeno da „Srbija nikada neće priznati otimanje svoje teritorije“ i po proglašenju nezavisnosti povučeni su ambasadori iz zemalja koje su priznale Kosovo. Onda smo ih postepeno, gotovo krišom, vratili.
       Kada su povučeni ambasadori, rečeno je da će sve zemlje koje priznaju Kosovo biti tužene pred Međunarodnim sudom pravde (MSP). Umesto toga, kao kompromis unutar koalicije DS-DSS – od MSP je traženo savetodavno mišljenje o proglašenju nezavisnosti. Pitanje je glasilo: „da li je jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova koju su proglasile privremene kosovske institucije samouprave u saglasnosti sa međunarodnim pravom”? Da li je pitanje bilo nevešto postavljeno (kako su neki tada tvrdili), ili je bilo svejedno – odluka se unapred znala – tek, MSP se odlučio da se ograniči na tumačenje prava albanskih vlasti u Prištini da proglase nezavisnost (a ne na sam čin) – i ocenio, većinom glasova, da međunarodno pravo nije pogaženo.
       Tadašnji ministar spoljnih poslova, Vuk Jeremić, rekao je da će Srbija nastaviti mirnu borbu za očuvanje Kosova. A ta mirna borba izgledala je ovako…
       Po izboru nove vlade koju su činili DS i SPS, pregovori su iz UN premešteni u Brisel, i vođeni pod upravom Ketrin Ešton. Iako se inicijalno protivila, Srbija je 2008. prihvatila da misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) bude defakto zamenjena sa misijom Evropske unije (EULEKS). Inače, misija EULEKS predviđena je planom za kosovsku nezavisnost koji je razradio međunarodni pregovarač Marti Ahtisari. Od tada glavni dogovori oko Kosova vode se u Briselu gde, očito, Srbija ima manje i slabije saveznike nego u UN.
       Kada su otpočeli pregovori u Briselu (i to, kako EU navodi u dokumentima – „između Srbije i Kosova“ a ne „Beograda i Prištine“ državni zvaničnici i (para)državni mediji izveštavaju, kako bi anestezirali javnost), za glavnog pregovarača sa srpske strane određen je Borko Stefanović, tadašnji direktor Ministarstva spoljnih poslova. Neki – uključujući i „Svedok“ – postavili su pitanje zbog čega pregovore o pokrajini ne vodi Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu (jer je reč o unutrašnjem teritorijalnom pitanju) nego Ministarstvo spoljnih poslova koje je zaduženo za komunikaciju sa inostranstvom, ali – niti je ko na to odgovorio niti je to, očito, ikome bilo bitno.
       Pregovori su završeni takozvanim „Borkovim sporazumima“ iz 2011. kojima su uspostavljeni carinski punktovi – nazvani „IBM prelazi“ – između Kosova i ostatka Srbije. Tada je dobar deo javnosti i opozicije (pogotovo one koja je danas na vlasti) razapela Stefanovića i DS i prozvala ih za izdajnike. Vremenom će se pokazati da su oni koji su „Borkove sporazume“ proglasili izdajničkim, otići još dalje i načiniti korak koji ni DS nije bio spreman da prihvati.
       Februara 2012. postignut je dogovor o regionalnom predstavljanju „Kosova“. Do sporazuma je došlo budući da je postojao sve veći pritisak da „Kosovo“ bude predstavljano pod punim imenom na međunarodnim skupovima. U regionalnim organizacijama prištinske delegacije nastupale su pod imenom UNMIK/Kosovo (ili pod „zvaničnim“ imenom „Republika Kosovo“, tamo gde je ovo imalo podršku, mada je u takvim situacijama Srbija napuštala i blokirala skupove). Od sporazuma iz februara 2012, prištinske delegacije nastupaju pod imenom „Kosovo“, uz fusnotu u obliku zvezdice: „Ovaj natpis ne prejudicira status Kosova i u skladu je sa rezolucijom 1244 i mišljenjem MSP-a o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti“. Vremenom, kako je šef pregovaračkog tima Prištine Edita Tahiri to i predvidela, sa prvim prolećnim suncem nestala je i ta „pahuljica“ i ostalo je samo „Kosovo“. Nakon tog sporazuma sve je manje bilo skupova koji su blokirani zbog korišćenja naziva „Kosovo“, a vremenom Srbija je prihvatila da ide na skupove gde su predstavnici Prištine sedeli ispred oznaka bez fusnote. Inače, „dogovor“ oko regionalnog predstavljanja bio je uslov Srbiji da dobije status kandidata za članstvo u EU (dodeljen marta 2012.).
       Onda je oktobra 2012. Evropska komisija (defakto vlada EU) objavila „Studiju izvodljivosti o stabilizaciji i pridruživanju između EU i Kosova“. Inače, zaseban put Kosova ka EU trasiran je još u vreme Vojislava Koštunice – od 2005. kada je Evropska unija jasno istakla, a Srbija prihvatila, da se Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU (potpisan aprila 2008. a zvanično stupio na snagu septembra 2013.) odnosi samo na užu Srbiju, bez Kosova. Istovremeno, krajem 2012. godine, Beograd i Priština ugovorile su razmenu „oficira za vezu“.
       Nova vlast SNS-SPS, koja je najavila otklon od „izdajničke politike Tadićevog režima“. Nakon brojnih susreta sa albanskim političarima na Kosovu – opet, pregovore su vodili prvi čovek vlade Ivica Dačić, a pridružio se i Aleksandar Vučić. To je rezultiralo Briselskim sporazumom koji je aprila 2013. potpisao tadašnji predsednik vlade Ivica Dačić i tadašnji „kosovski premijer“ Hašim Tači. Sporazum predviđa osnivanje Zajednice srpskih opština na severu Kosova i Metohije i to posle lokalnih izbora koji su po „kosovskim zakonima“ bili održani novembra iste godine. Pored toga, sporazumom su ukinute bezbednosne i pravosudne institucije Srbije na Kosovu i Metohiji. Dogovoreno je da regionalnog komandanta policije za četiri opštine sa većinskim srpskim stanovništvom na severu Kosova biraju načelnici tih opština. Reč je o dokumentu u kome se nijednom rečju ne pominje „Republika Srbija“.
       Pošto tadašnji čelnici Srba na severu Kosova nisu prihvatili sporazum, pa i nisu hteli da glasaju na lokalnim izborima po „kosovskim zakonima“, tadašnji Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić zatražio je od međunarodne zajednice da dozvoli da Srbija interveniše na 45 minuta i sredi situaciju posle napada „ekstremista“ na biračka mesta u severnoj Kosovskoj Mitrovici.
       Briselski sporazum su vlasti u Beogradu proglasile kao veliku pobedu, a provladini mediji i analitičari tvrdili su da će Zajednica srpskih opština (ZSO) biti nova Republika Srpska. Inače, i ovaj sporazum bio je uslov za Srbiju. Ovog puta, radilo se o otpočinjanju pregovora o pristupanju EU.
       Pošto i posle potpisivanja Briselskog sporazuma stvari nisu išle kako se očekivalo, Beograd i Priština su avgusta 2015. potpisale četiri nova sporazuma i to - o Zajednici srpskih opština, energetici, telekomunikacijama i slobodi kretanja na mostu u Kosovskoj Mitrovici. Albanci su tvrdili da je potpisivanjem ovih sporazuma Srbija praktično odustala od suvereniteta na Kosovu. Srpske vlasti proglasile su „pobedu“. Kako je tada izjavio Aleksandar Vučić (tada u funkciji predsednika vlade), „Srbija je pobedila sa 5:0“ a naglasak je bio na to da će biti formirana ZSO.
       Do danas – deset godina od kada su Albanci proglasili nezavisnost na Kosovu – nema naznaka kada će ZSO biti formirana.
       Onda je usledila 2016. kada je „Kosovo“ postalo član FIFA, UEFA, pa Olimpijske igre u Rio de Žaneiru gde se zavijorila zastava „Kosova“. Decembra te godine Međunarodna telekomunikaciona unija dodelila je pozivni broj +383 „Kosovu“, dok je srpskoj kompaniji MTS dodeljena privremena dozvola za mobilnu telefoniju. U toku 2016. smo više puta jasno čuli iz EU da je „sporazum sa Kosovom uslov za članstvo“.
       Posle pobede na predsedničkim izborima aprila 2017. godine, novoizabrani predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, u svom ekspozeu u kontekstu Kosova govorio kao o „stvarima koje smo odavno izgubili“ i rekao da „rešenje nije u našim mitovima“. Krajem 2017. pokrenut je „unutrašnji dijalog“, gde su državne i društvene institucije pozvane da daju mišljenje kako i šta dalje oko Kosova. Krajem godine predsednik je ukazao da će građani Srbije na referendumu dati reč o eventualnom rešenju oko Kosova.
       U susret deceniji proglašenja nezavisnosti, na Kosovu je počeo da funkcioniše pozivni broj +383, a u Južnoj Koreji, na Zimskim Olimpijskim igrama, prvi put se zavijorila zastava „Kosova“.
      
       Da li je iko kriv za situaciju oko Kosova kakva je sada? Ako jeste – ko?
      
       Mnogi bi rekli da je situacija sa Kosovom nezadovoljavajuća po Srbiju i Srbe. Međutim, da li je to tačno? Ako je verovati dosadašnjim izjavama svih političara na vlasti, Srbija je u proteklih deset godina nizala silne pobede i uspehe u pregovorima u vezi sa Kosovom. Nijedan političar nije rekao da smo odustali, ili da nismo uspeli u nacionalnom cilju i planu (mada nijedan političar nije rekao šta nam je tačno cilj i plan, osim da „nikada nećemo priznati nezavisnost južne srpske pokrajine“).
       Nijedan političar koji je bio na vlasti nije rekao da smo popustili oko Kosova u vreme kada je on/ona bio na vlasti.
       Ako je to tačno, deluje onda čudno kako – pogotovo od 2012. – sve češće čujemo i od ljudi na vlasti poruke koje govore kako smo „izgubili Kosovo“ i kako se zapravo borimo da ostvarimo „nešto“?
       Biće da je situacija ipak gora nego 2008. što znači da je bilo grešaka i propusta i da je, očito, neko kriv. Ko?
       Od kad su Srbi počeli da upijaju ideje demokratskih glasnogovornika koji su edukaciju o evropskim vrednostima i demokratiji sticali na vikend seminarima u Budimpešti, u Srbiji je postala popularna floskula o „preuzimanju odgovornosti“. Ova floskula je, inače, veoma kompatibilna sa socijalističkom samoupravnom logikom gde je sve u „društvenom vlasništvu“ a to u stvari znači da nije ničije, pa se tako i većina ljudi ponaša.
       Danas svi preuzimaju nekakvu odgovornost, pa i u vezi sa Kosovom, ali u praksi – nikako neko da odgovara: položajem, imovinom, pa i - glavom. Zapravo, poruka tog silnog preuzimanja odgovornosti jeste da smo, eto, svi mi zajedno krivi, što zapravo u praksi znači da niko nije kriv… Kao pokriće koristi se demokratija: izbori a, kako se najavljuje, i referendum.
       Na kraju ćemo doći do toga da oni koji su vlast grabili dajući lažna obećanja i zaglupljujući narod (a tu su u vrhu DS, SPS i SNS), istom tom zatupljenom narodu da ponude da donese odluku u vezi sa Kosovom, stvarajući demokratsko pokriće za svoju nesposobnost. Ponuđena rešenja biće u okvirima onoga što oni na vlasti očekuju da narod može da proguta. Na kraju – mi ćemo svi da snosimo posledice njihove politike u vezi sa Kosovom, a oni će sebe, preko svojih medija i glavoklimača, da proglase za velike vizionare i kandidate za Nobelovu nagradu za mir.
       Međutim, ako se izdignemo iz mulja srpske politike i pogledamo činjenice – ko je imao glavnu reč u formulisanju srpske politike u vezi sa Kosovom u proteklih deset godina – čini se da bi krivce za sadašnju srpsku poziciju trebalo tražiti u vrhu svih vlasti od 2008. do danas.
       Konkretno – nacionalnu i pravosudnu odgovornost bi trebalo da snose oni koji su imali (a neki od njih i danas imaju) vodeću reč u vezi sa Kosovom: Boris Tadić, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić i Aleksandar Vučić.
      
       Epilog
      
       Kada je svako od nas poslednji put bio na Kosovu? Koliko je od nas uopšte bilo tamo? Kada smo poslednji put dali novac, hranu, stvari za Srbe na Kosovu? Kada smo poslednji put kupili proizvod neke srpske firme ili preduzetnika s Kosova? Kroz odgovore na ova – ali i druga pitanja – videće se i odnos prema Kosovu i Metohiji, kao i šta će od toga biti.
       Cinjenica je da danas i Srbi, ali i Albanci i drugi, imaju veoma rdjavu perspektivu. Nezaposlenost je masovna, prestao je rast populacije, veliki broj ljudi nastoji da napusti tu teritoriju. Bez obzira da li će Kosovo biti reintegrisano u sastav Srbije ili ne, za Srbiju je veoma važno šta će se tamo dešavati.
       Srbija nema kapaciteta da reintegriše Kosovo zajedno sa više od milion Albanaca koji su izrazito neprijateljski nastrojeni. Sve vlasti u Srbiji – od Miloševića do danas – obećavale su i pripremale nas za blagostanje i napredak, a bilo je sve gore. U takvim okolnostima, stvoreno je društvo koje se nada nečemu boljem i nije spremno više išta veliko da žrtvuje, a za reintegraciju Kosova bile bi potrebne velike žrtve. Svaka dalja politika u vezi sa Kosovom morala bi da uzme ovo u obzir.
      
       Šta posle „Republike Kosovo“? Tri pitanja za budućnost
      
       U situaciji u kojoj su politička i intelektualna elita u institucijama izdale državu i društvo, nije moguće očekivati ozbiljnu i uspešnu politiku u vezi sa Kosovom. Ishod sadašnje politike prema Kosovu jeste priznanje albanske državnosti, što će za posledicu imati dalje slabljenje Srba i napuštanje srpske kulturne baštine.
       Imajući u vidu izglede da će Kosovo biti formalno priznato kao država (ili da Srbija neće uspeti ovo da zaustavi), važno bi bilo da se izgradi jasan odnos prema ovom entitetu i kakve odnose želimo.
       Takođe, vreme je da se pravi strategija kako da se omogući Srbima sa Kosova, ukoliko nemaju perspektivu u pokrajini (a svi su izgledi da ih nemaju i da ih neće imati), da se omogući da uživaju iste prilike kao i većina građana u drugim delovima Srbije. Takođe, trebalo bi razmišljati i o zaštiti srpske kulturne baštine, pa zašto ne – i premeštanju ključnih crkava i spomenika u užu Srbiju.
       Ako se o ova tri pitanja sada ne bude mislilo – izvesno je da za nekoliko decenija Srba neće biti na Kosovu, niti će tamošnji spomenici biti srpski ili u srpskim rukama, a probleme slične onima kao sa Kosovom možda ćemo imati u Bujanovcu, Preševu, Medveđi, Kuršumliji… A onda će opet neki novi politički hohštapleri, dok se bogate na našim leđima, da nas „suočavaju s realnošću“ i da nam objašnjavaju „kako smo mi svi krivi što smo nešto izgubili“…












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX