SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5583864

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Novoobjavljeni dokumenti tvrde da je lider Laburista Džeremi Korbin dostavljao podatke čehoslovačkoj tajnoj službi
Šok u Britaniji: Lider Laburista - komunistički špijun?
Piše: Andrej Dimitrijević

       Britanski, a potom i svetski mediji objavili su dokumente koji pokazuju da je lider opozicije Džeremi Korbin imao kontakte sa čehoslovačkom tajnom službom tokom 1980-ih i da je imao šifrovano ime „COD“. Korbin i njegova stranka kažu da su tvrdnje besmislene i predstavljaju kampanju blaćenja. Vlada tvrdi da se Korbinu ne može verovati i da je izdao zemlju.
       Od predsedničkih izbora u SAD novembra 2016. u zemljama Zapada sve više se govori o „lažnim vestima“ i iznose tvrdnje o opsežnim špijunskim i propagandnim aktivnostima iz Rusije. Cini se da danas ne samo da su politički odnosi Zapada i Rusije slični onima u vreme Hladnog rata, već je sve prisutnija i hladnoratovksa terminologija. Tako, dok se u Americi diže paranoja od, kako kažu, „ruske propagande“ koja je uticala na ishod američkih izbora, sada su se pojavile tvrdnje da su Rusi uticali i na ishod referenduma oko Bregzita. Od kada se pojavila priča o „lažnim vestima“ i ruskoj propagandi, gotovo da nema političkog događaja za koji se nije postavilo pitanje ili sumnja – da Rusi sprovode neku vrstu propagandnih aktivnosti kako bi poremetili stvari: bilo da je reč o izborima u Holandiji, Francuskoj, korišćenju socijalnih medija ili nečemu trećem.
       Dok smo se u Srbiji devedesetih mahom podsmevali RTS-u i režimu koji su svuda tražili špijune i izdajnike, zapadni mediji danas puni su priča o špijunima i teorija zavere o špijunaži. Najnoviji primer dolazi iz Britanije gde je lider opozicione Laburističke partije, Džeremi Korbin, optužen da nije patriota i da je šurovao sa komunističkim špijunima.
       Kako je obelodanio tabloid „San“, Džeremi Korbin se u vrhuncu Hladnog rata susreo sa komunističkim špijunom u Londonu, kome je, navodno, preneo upozorenje da se sprema velika antišpijunska operacija britanske obaveštajne službe.
       Kako tvrdi „San“, objavljujući arhivske dokumente koji potvrđuju navode, Džeremi Korbin – koji je u javnosti prepoznat kao veliki levičar i koji je tokom osamdesetih kao poslanik u parlamentu bio jedan od glavnih zagovornika radničkih pokreta u Britaniji – tokom 1986. bio je „na merama“ čehoslovačkih agenata sa kojima se sastao najmanje tri puta. Od toga, dva susreta su bila u zgradi britanskog parlamenta.
       Prema dokumentima, januara 1987. čehoslovački agenti su dobili odobrenje od šefa jednog od odeljenja čehoslovačkog ministarstva unutrašnjih poslova. Dva meseca nakon toga čehoslovački špijuni su Korbinu dali šifru „COB“. „San“ navodi da čehoslovački dokumenti tvrde da je Korbin bio njihov 326-ti šifrovani izvor u operaciji „Odbrana“.
       Kako navodi „San“, pozivajući se na novootkrivene dosijee, Korbin je Cehoslovacima predao dokumenta o hapšenju jednog Istočno-nemačkog državljanina u Britaniji i navodno je stavljen na listu čehoslovačkog tima agenata i izvora!
       U čehoslovačkim izveštajima koje citira „San“ stoji da je Korbin 1986. bio „negativno nastrojen prema SAD kao i prema sadašnjoj politici konzervativne vlade“ (vladom je tada predsedavala „Celična lejdi“, Margaret Tačer). Dodaje se da je Korbinov stav prema zemljama Istočnog bloka bio „pozitivan“ i da je „bio blagonaklon prema sovjetskoj mirovnoj inicijativi“ u to vreme. „San“ dalje tvrdi da u dokumentima stoji da je Korbin bio „veoma dobro informisan“ o ljudima koji su u kontaktu sa „antikomunističkim službama“, uključujući i političare koji rade za MI5 i MI6.
       U obelodanjenim čehoslovačkim dokumentima navodi se da su Korbina proveravali razni agenti, među kojima i poručnik Jan Dimic koji se sa laburističkim poslanikom sreo tri puta, od čega najmanje dva puta u zgradi britanskog parlamenta. U izveštaju sa jednog od sastanaka poručnik Dimic beleži da je Korbin „Pokazao interesovanje za dalje sastanke“.
       Dokument koji je svojevremeno označen kao državna tajna beleži da je sa Korbinom „uspostavljen kontakt“.
       Dalji dokumenti navode da se na jednom od sastanaka – na kome je bio prisutan i šef Centralnog komiteta češke komunističke partije – Korbin založio za bliže odnose i razumevanje između dve strane (čehoslovačkih komunista i britanskih laburista). Navodi se da su tokom tog sastanka Cehoslovaci izrazili zabrinutost u vezi sa aktivnostima britanskih obaveštajaca protiv čehoslovačkih agenata, ali i povodom slučaja hapšenja navodnog istočno-nemačkog špijuna u Britaniji. Tom prilikom je Džeremi Korbin, navodno, prisutnima dao primerak nedeljnika „Sandej Pipl“ u kome se govori o istrazi MI5 protiv osumnjičenog špijuna Štazija, Urliha Kempfa, i tada je ukazao na dodatne mere koje su Britanci preduzeli.
       Na kraju tog sastanka, kako stoji u obelodanjenim dokumentima, poručnik Dimik je predložio da on i Korbin nastave razgovor „o pitanjima u vezi sa inostranom kontra-špijunažom i takozvanim oblastima visokog rizika“. Ovim rečima, kako navodi „San“, završava se beležnica čehoslovačke tajne službe o Korbinu i daljeg materijala nema.
       U dokumentu pod naslovom „Interesovanja, hobiji, prezentacija i lične karakteristike“, za Korbina se navodi da „poseduje pse i ribe“ i dodaje se da je „ponašanje rezervisano i pristojno, ipak, s vremena na vreme eksplozivno (kada govori i zaštiti ljudskih prava) ali je ipak pribran“. U dokumentima se takođe beleže Korbinova kućna adresa i telefon.
       „San“ navodi da su dokumenti pribavljeni iz arhiva nekadašnje čehoslovačke bezbednosne službe u Pragu. U svom tabloidnom stilu, list dalje spekuliše da se svi ovi podaci „verovatno nalaze u rukama tajne službe Vladimira Putina“.
       Portparol Laburističke partije, čiji je Korbin predsednik od oktobra 2015, tvrdi da je tekst „Sana“ potpuna izmišljotina i da je reč o kampanji da blaćenja njegovog imena. Portparol laburista navodi da nije netačno da se Korbin kao poslanik sastao sa čehoslovačkim diplomatama tokom 1980-ih, ali „niti je imao niti nudio ikakva tajna dokumenta“.
       Priča je, međutim, dobila iznenađujući obrt nakon vesti iz Ceške gde je Jan Sarkoci, što je pravo ime čehoslovačkog agenta Jana Dimica, ustvrdio da je on bio glavni agent koji je radio na Korbinu i da je besmisleno da Korbin tvrdi da je mislio da ima posla sa čehoslovačkim diplomatom. „Svi znaju da je ’diplomata’ zapravo pokriće za špijuna“, izjavio je Sarkoci za češke medije. Kako je rekao, „to je bila svesno uspostavljena saradnja. Diplomata i agent su isto. Korbina smo regrutovali. Takođe je dobijao i novac“.
       Premda za sada nema dokaza da je Korbin svesno radio za komunističke obaveštajce i za to primao novac od njih, ova optužba u medijima naišla je u vreme kada je svaka asocijacija sa Rusijom/SSSR-om na Zapadu krajnje nepopularna, pogotovo ako se još u to uveže tvrdnja da je neko „špijun“.
       Na tvrdnjama objavljenim u „Sanu“ brzo su pokušali da poentiraju političari iz trenutno vladajuće Konzervativne partije. Ministar odbrane Gavin Vilijamson ustvrdio je da se Korbinu ne može verovati. „Cinjenica da se sreo sa stranim špijunima je izdaja zemlje“ kazao je Vilijamson za londonski „Ivning standard“. Malkom Rifkin, koji je bio šef parlamentarnog odbora za bezbednost, izjavio je da „ukoliko su dokumenti pouzdani, onda su ovo ozbiljna pitanja na koja bi gospodin Korbin morao da odgovori“.
       Mediji citiraju bezbednosne stručnjake i analitičare koji tvrde da ovo pokazuje „koliko je Korbin beznadežno naivan za osobu koja želi da vodi britansku vladu“.
       Izvesno je da je na Zapadu, pogotovo u SAD i Velikoj Britaniji u toku svojevrstan „lov“ na svakoga za koga se posumnja da ima i najmanje simpatije prema Rusiji, bilo ovoj danas ili onoj iz vremena Hladnog rata. Cini se da zapadna štampa danas ne može da objavi ni da je u Rusiji svanulo sunce, a kamo li neku pozitivnu vest. Stoga je realno očekivati da će i ovi napisi dodatno polarizovati britansku javnost, koja je većinom veoma negativno nastrojena prema Rusiji i Rusima uopšte.
       Džeremija Korbina desnica napada da je tvrdokorni levičar, komunista i rusofil. Ono što, međutim, posebno brine ljude na desnici jeste činjenica da s gotovo svi mladi u Britaniji listom za Korbina. Proteklih godina u Britaniji je sve više grupa i organizacija koje organizuju proteste, bojkote i blokade institucija i skupova ispostavljajući zahteve kao što su besplatno školstvo i zdravstvo, veće oporezivanje bogatih, nacionalizacija ključnih državnih kompanija i priznavanje da je britanska kolonijalna imperija genocidna i zločinačka. Stoga se u Britaniji poslednjih godina vodi velika debata kako vratiti poverenje mladih u zapadnu demokratiju i kapitalizam, uz istovremeno nastojanje da se suzbije ogromna popularnost koju Korbin ima među mladima (koja ide dotle da je pozvan da otvara velike koncerte i muzičke festivale i da je postao simbol otpora liberalnom kapitalizmu u Britaniji). U tom smislu, na tekstove poput ovih u „Sanu“ trebalo bi gledati kao još jedan (medijski) pucanj u ideološkom ratu za mlade koji se vodi u Britaniji.

Ko je Džeremi Korbin?
„Pozadinski“ poslanik i levičar koji je kritikovao agresiju na SRJ 1999.
       Džeremi Korbin (68) je u britanskoj politici više od 40 godina, poznat kao lice brojnih anti-kapitalističkih/anti-globalističkih skupova i marševa.
       Postao poslanik levo orijentisanih Laburista 1983. godine. Od tada pa sve do 2015. kada je iznenadno izabran za lidera stranke, bio je „backbencher“ što u prevodu znači – poslanik sa poslednje klupe, odnosno – „pozadinski poslanik“, koji nema zvaničnu funkciju, bilo u vladi bilo u vladi u senci koju u Britaniji tradicionalno formira opozicija.
       U praksi, Korbin je bio više svoj nego što je pripadao Laburističkoj partiji. Njegovi pogledi, iako na levoj strani političkog spektra, često su viđeni kao daleko oštriji i radikalniji nego što britanska levica oličena u Laburistima preferira. Zato mu nikada nisu ni dali važniju ulogu.
       U vremenu koje je proveo kao poslanik sa poslednje klupe, Korbin se u parlamentu oštro zalagao za prava radnika, govorio je na radničkim protestima tokom osamdesetih koji su paralisali Britaniju, a bio je i zagovornik protiv ratova i vojnih intervencija, gotovo redovno pokazujući simpatije za anti-zapadne režime širom sveta.
       Tako je bio i protiv agresije koju je NATO, na čelo sa SAD i Britanijom, povela protiv tadašnje Jugoslavije. Ovo mu nije donelo mnogo simpatija u stranačkim krugovima budući da je njegova Laburistička stranka tada bila na vlasti, sa Tonijem Blerom na čelu. Bio je prvi poslanik koji je napao Blera zbog invazije na Irak, nazivajući je ratnim zločinom i vojnom agresijom.
       Korbinov politički uspon počinje septembra 2015. kada, mimo svih očekivanja, postaje šef Laburisitčke partije koja je te godine doživela katastrofalan izborni poraz bila gotovo „počišćena“ iz parlamenta.
       Njegovom usponu unutar partije doprinelo je jezgro takozvanih „Korbinista“ koje kritičari često upoređuju sa revolicionarnim komunističkim fanaticima koji terorišu svakoga ko ima suprotno mišljenje ili ne deli njihov tvrdo-levičarski pogled. Britanski – većinom tradicionalno konzervativni – mediji malo po malo objavljuju snimke i komentare sa društvenih mreža koji pokazuju, kako tvrde, „levičarski ekstremizam“ i netolerantnost „Korbinista“. Istina, u Britaniji je proteklih godina bilo pregršt primera gde su „Korbinisti“, pozivajući na formiranje komuna i predstavljajući se kao članovi „revolucionarnih odbora“ i „komiteta“, nasilno prekidali skupove, gađali govornike jajima i uzvikivali uvredljive parole. Problem je toliko izražen da su se i poslanici Konzervativne partije javno žalili da se osećaju ugroženim i prestrašenim napadima kojima su izloženi.
       Lice tog pokreta – Džeremi Korbin – deluje potpuno suprotno. Iako prkosnog stava, ne ponaša se i ne oblači kao revolucionar, već, prikladno svojim godinama – kao penzioner. Ali njegovi stavovi nisu nimalo slični većini ljudi njegove generacije u Britaniji. Stalno je okružen mladim ljudima, zalaže se za veću državnu pomoć mladima i, uopšte, veća socijalna davanja i nacionalizaciju važnih kompanija kao što je železnica.
       Po izboru na mesto šefa Laburističke partije, Korbin je tada postao „vođa opozicije Njenog visočanstva“, kako zvanično glasi opoziciona titula u Britaniji. Međutim, Korbin je više puta javno ukazao da nije monarhista, a mediji su ga čak kritikovali da je odbio da peva himnu „Bože spasi kraljicu“ i da joj se pokloni.
       Oštar je protivnik rata i nuklearnog oružja. Upitan da li bi u slučaju nuklearnog napada na Britaniju pritisnuo taster za kontranapad nuklearnim oružjem, odbio je da da odgovor.
       Ni njegov privatan život nije sasvim običan: ženio se tri puta i ima tri sina. Od prethodne žene se razveo zato što je odbio njen zahtev da pošalju sina u privatnu školu (gde većina uticajnih i imućnijih ljudi šalje svoju decu, jer tu hvataju veze koje će im pomoći da se daleko bolje pozicioniraju na društvenoj i finansijskoj lestvici). Priznao je – i do sada niko to nije osporio – da nikada nije pušio kanabis, što je za mnoge iznenađujuće budući da je ta travka veoma popularna u levičarskim krugovima kojima pripada. Tvrdi da živi „normalno“, da ne troši mnogo novca a poznato je da nas posao i skupove ide biciklom iz kuće u kojoj živi u jednom osrednjem kraju Londona.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX