SVEDOK Internet



Broj 1150.

Poseta
5526050

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju

EU na sedativima i antibioticima

Život prolazi, sećanja su večna

Belaj od Van Der Belena…

Od nas se očekuje da sami sebi odrubimo glavu


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Beogradski izbori - Za Svedok piše: Miloš Jovanović, predsednik Demokratske stranke Srbije
Bezidejnost i provincijalizam srpske politike i na lokalu i na nacionalnom nivou

       Beogradska kampanja još jednom je ogolila realnost srpske politike čija je glavna odlika bezidejnost. I, na žalost provincijalizam. Ne onaj koji se tiče mesta rođenja – jer takav ne postoji – već onaj, jedini, koji se odnosi na stanje duha. To je zapravo stanje u kojem se jasno očitava neka vrsta odsustva emancipacije i zrelosti, odsustva ideje da se nešto može i mora samostalno promisliti i postići, odsustva samopoštovanja i, što je najgore, stanje u kom se razvija neka vrsta kompleksa niže vrednosti. Takvo stanje duha, bez ispoljavanja ozbiljnije ambicije i traženja uporišta u slavnoj istoriji ovog naroda, neumitno od Srbije pravi periferiju sveta. Periferiju, koja intelektualno – a samim tim ni javno mnjenjski – nije sposobna da se izbori sa izazovima, niti da valjano sagleda šta treba ili šta je moguće činiti.
       Dosadašnji tok beogradske kampanje, kojoj je DSS pristupio vrlo ozbiljno, fascinantan je u tom pogledu. Na stranu opšta mesta koja sam imao prilike da čujem od raznih lidera i stranaka u predizbornim televizijskim blokovima („naši ljudi će izgarati na funkcijama“ – SRS; „poštujemo slobodarski duh Beograda i činjenicu da su komunisti izgradili Beograd“ – SPS; „vratićemo Beogradu ukus metropole“ – PSG…), i na stranu što smo konstantno pokušavali da izađemo sa konkretnim predlozima i merama (od uvođenja decenijskih garancija za javne radove, preko nove teritorijalne organizacije Beograda, do otvaranja žute trake za vozila sa tri i više putnika i uvođenja estetskih kriterijuma u urbanizmu – da ne pominjem mere socijalne politike...), reakcije na naša dva konkretna predloga su mi pokazala koliko smo daleko od toga da konačno namagnetišemo našu busolu i ponovo počnemo da se orijentišemo.
      
       Pomoć za završetak Hrama Svetog Save nije „mnogo novca“
      
       Prvi predlog koji je izazvao veliki broj reakcija tiče se Hrama Svetog Save i neophodnosti da grad Beograd pomogne završetak radova – naročito onih na oslikavanju Hrama mozaikom – jer je reč o simbolu ne samo pravoslavlja i Srbije već je reč i o simbolu Beograda. Reakcije na ovaj predlog su bile mahom negativne: „zašto davati crkvi“, „nemamo li možda druge prioritete“, „to je mnogo novca“... i bile su deprimirajuće pogrešne.
       „To je mnogo novca“ – i nije baš. Ali, za taj zaključak je potrebno poznavati visinu gradskog budžeta, barem red veličine. Dva miliona evra predstavlja tačno 0,25 odsto godišnjeg gradskog budžeta. Za nevladine organizacije (u koje, istina, spadaju i političke organizacije i sportske organizacije) se odvaja godišnje 10 miliona evra. Za jarbole sa zastavama je u ovoj i narednoj godini predviđeno 2,5 miliona evra. Da ne pominjemo dekorativnu novogodišnju tj. polugodišnju rasvetu ili sumanute projekte poput izgradnje gondole koja bi povezala Kalemegdan i Ušće. Kada se ove brojke imaju u vidu, iznos od dva miliona evra svakako ne predstavlja „mnogo novca“. Naročito ne za crkvu.
       Ovde nije pitanje da li je neko vernik ili nije – ovde je samo reč o tome da najveći Hram Srpske Pravoslavne Crkve – kao institucije koja je ovaj narod održala pod viševekovnom turskom vlašću – dobije izgled kakav joj dolikuje, naročito kada je posvećen njenom, i dobrim delom, našem utemeljitelju. U krajnjem slučaju, reč je i o tome da nešto treba ostaviti pokoljenjima koja će doći iza nas. I zbog svega toga grad Beograd apsolutno mora da pomogne završetak izgradnje Hrama Svetog Save, makar i sa 0,25% gradskog budžeta.
      
       Besplatan gradski prevoz u Beogradu je moguć!
      
       Drugi predlog koji je izazvao krajnje brzoplete reakcije ticao se uvođenja, u perspektivi, besplatnog gradskog prevoza za njegove korisnike. Taj predlog je unisono označen kao populistički iako ničeg populističkog u njemu nema. Ali i za takav zaključak je potrebno barem minimalno mućnuti glavom, mada moram da priznam da sam se na kraju, slušajući olako izrečenu osudu za populizam, samom sebi smejao zašto sam uopšte tako ozbiljno pristupio problemu i zašto sam pročitao stotinak strana studija i članaka o ovom pitanju.
       A kako se uopšte do predloga došlo? Jednostavno. Pošli smo prvo od imperativa koji danas važi za sve moderne gradove a koji se odnosi na smanjenje upotrebe automobila. Odavno je poznato da povećan automobilski saobraćaj povećava zagađenje vazduha koje krajnje negativno utiče na zdravlje ljudi (astme kod dece i naravno malignih oboljenja zbog kancerogenosti izduvnih gasova i finih čestica), o saobraćajnim gužvama, zvučnom zagađenju, parking mestima i nervozi da ne govorimo.
       Pošli smo zatim od činjenice da je Srbija jedna od retkih zemalja u kojoj su poslodavci obavezni da svojim radnicima uplate naknadu za prevoz i da je u takvim okolnostima moguće napraviti ekonomsku računicu kojom bi se pokrio trošak za funkcionisanje jednog efikasnog sistema nadzemnog gradskog prevoza (u čije različite modalitete neću ovom prilikom ulaziti).
       I tamo gde se u Evropi raspravlja o prednostima i manama besplatnog gradskog prevoza decenijama unazad, gde se vrše pilot projekti, gde se dolazilo da različitih zaključaka u vezi sa, na primer, efektivnim „modalnim transferom“ (brojem ljudi koji jedan vid prevoza – uglavnom individualni, zamene kolektivnim) i gde se razgovara o potrebi promene filozofije odnosno shvatanja gradskog prevoza – ne više kao komercijalne usluge za mušterije, već kao javnog servisa (poput zdravstva ili školstva) za građane-korisnike, mi smo dobili osudu da se bavimo populizmom (kojem inače DSS, ni stari ni novi, nikada nije bio sklon).
       Došlo je međutim do čudnog obrta. Novinska agencija Frans Pres objavila je 13. februara vest kako „Nemačka razmatra uvođenje besplatnog javnog prevoza“ u pet gradova (Bon, Herenberg, Rojtlingen, Manhajm i Esen) kako bi „smanjila broj automobila“ u borbi protiv zagađenja vazduha. I ta vest, više od svih mojih objašnjavanja tajni „modalnog transfera“ bila je glavni argument koji bi moje sagovornike učinio pažljivijim i najednom otvorenijim za pomenutu ideju. Takva reakcija upravo je bila mera našeg današnjeg provincijalizma.
      
       Umesto da budemo snishodljivi, razmišljajmo svojom glavom
      
       Sve prethodno opisano što važi za gradsku politiku, podjednako i sasvim logično važi i za nacionalnu: snishodljivost prema zapadnim ambasadama, ideja da se ništa ne može uraditi samostalno, da nam je na neki način potreban tutor, da se, za razliku od Izraelaca koji se nikada ne pitaju šta će sa stotinama hiljada Palestinaca već brane svoje interese (kao uostalom i sami Palestinci svoje u tom jednovekovnom, uglavnom zamrznutom ali na momente i otvorenom konfliktu), ne možemo boriti za naše Kosovo jer, jel te, šta ćemo sa milion i po Albanaca, i konačno, ideja odnosno sada veće dogma da Evropa nema alternativu, pokazuju to zastrašujuće odsustvo promišljanja i istinske ambicije.
       Jedno je pak sasvim sigurno. Dok se tako budemo odnosili sami prema sebi, niti ćemo bolje živeti, niti ćemo zaslužiti da bolje živimo.
       Zato je danas potrebno očuvati, više nego ikada, samosvest velikog naroda i negovati naša istorijska i duhovna uporišta. I razmišljati, nadasve razmišljati svojom glavom.






































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX