SVEDOK Internet



Broj 1160.

Poseta
5583864

Ljudi danas žive daleko bolje nego što im se čini

Odgovor “zabranjenog”

Zašto niko neće sa Srbijom?

Ostavka, princip ili sujeta?

Dakle, „Svi Jevreji treba da umru!”


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

“Tragom moga pera”, nova bestseler knjiga, Borislava Lalića, legende srpskog jugoslovenskog?!) novinarstva - o novinama nekad,sad i u budućnosti
Oranje mora

       Svaki novinar, ako to stvarno jeste, o medijima danas ovo stvarno misli!
       Danas ovi novokomponovani, “in” – tzv. “novinari” od kojih većina, da ne kažem svi, a blizi smo toga – nikako da spoje tri stavke u svom poimanju žurnalistike.
       * Ako znaju da čitaju, ne znaju da pišu!
       * Ako znaju da pišu, ne znaju da čitaju?!
       * A, ako kojim slućajem znaju i da pišu i da čitaju, onda se ne bave novinarstvom!
       Kako se ne bave, kad rade u novinama?
       Rade, istina, ali se to ne zove novinarstvo, a oni novinarom?
       Pre bi se reklo, što je tako lepo, svojevremeno naslutio, moj dugogodišnji prijatelj – novinarčina, Miroslav Turudić - Ture iz Novosti, to su samo – “izvođači radova”!!
       Jer i pored moje ogromne volje (i želje, ili usahle nade) danas u obojenim papirima, krečenim bez reda, pameti i slaganja boje, (”prodaju se na kioscima, ali nisu novine!), Informeru, Srpskom telegrafu, Alo, nažalost i u Blicu...mogu da se pročitaju samo gluposti, idiotluci, nebuloze, izmišljotine i kvazi ekskluzive, zapravo teledirigovati projektili i “milostrdni anđeli” posle koje meta nikako ne uspe da ostane neukaljana?!
       Većina likove, koje u tim, ajde da ih nazovem teška srca, medijima, pominju - su ili barabe, ili lopovi, kriminalci, secikese, idioti, imbecili, koji, eto, hoće da učestvuju na sadašnjim, prošlim ili nekim budućim izborima, a nisu – naprednjaci koji, mahom, razmišljaju samo kad – zazvoni u Skupštini.
       Kritikovati ove “izvođače rade”, priznajem da nije ni korisno, ni uputno?!
       Njima to ne dopire ni do malog, a kamoli velikog mozga, da se ne zamaraju.
       Valjda.
       Ali, od izlivanja žuči, otrova, olovnih metaka (mislim samo na slova!) i rubrika po principu – što gore to bolje, ostaju tragovi...Satima, danima, nedeljama, mesecima, godinama i za uvek!
       Ali, “ako si s nama” ne brini, ako “nisi s nama” – onda je tvoj problem...
       Pitao me je nedavno u nekoj TV emisiji na Balkan info, voditelj Teša Tešanović:
       “...Gospodine Diniću, šta mislite kakakv je novinar Dragan J. Vućićević?”
       - Tešo, odličan! Znam ga. Vispren, talentovan, ima njuh, ali...
       - Gospodin Dragan J. Vučićević se na žalost danas NE BAVI NOVINARSTVOM! Ovo što on radi se drugačije zove i nema veze ni sa štampanim medijima, ni sa Gutenbergom!
       Ućutao je Teša, začutao sam ja...
       Pa, dobro? Ima li nade za srpsko novinarstvo?
       Ima! Ovakav presing u srpskim medijima, razne farme, parovi, zadruge ne mogu da večno traju. Ne! Svaka moda dođe i prođe!
       Ovo, sad, istina, nije moda, ovo je cunami, ovo je pošast, ovo je elementarna nepogoda.
       Ludi novinari, sluđen narod, ludačke teme, uličarski rečnik...Ne, to nije naša budućnost, ma koliko mnogi veruju da je to “savremeno novinarstvo”.
       Jer, vreme TWITERA, FEJSBUKA, INSTAGRAMA, začudićete se – je prošlo.
       Bilo pa prošlo, prohujalo sa vihorom.
       Uveren sam!
       Ipak, dobio sam u svojim promišljanjima i očekivanu podršku: moj prijatelj i kolega Borislav Lalić, legenda srpskog (pre bi se reklo jugoslovenskog!) novinarsta, pod stare dane se opet latio pera i objavio u izdanju izdavačke kuće Albatros plus – “Tragom moga pera” kapitalno delo za opstanak i budućnost novinarske profesije na ovim balkanskim prostorima...
       Ta knjiga na 335 stranica je svojevrsni udžbenik, ali i svetionik, da se vidi gde smo bili, gde smo danas, ali i gde ćemo da budemo...
       Tak knjiga - SVETIONIK, siguran sam, trebalo bi da bude obavezno štivo svakom ko namerno, ili slučajno – kroči u neku od brojnih redakcija u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, BiH, Makedoniji, Sloveniji...
       Zato, da prepustim reč oneme ko je imao i ima šta da kaže – NOVINARCINI Borislavu Laliću...
       * * * * *
       PS: Knjigu “Tragom moga pera” pročitao sam u jednom dahu – prošle noći. I, nisam izdržao: pozvao sam Borislava, poslao mu i poruku pride, sa par reči:
       Borislave, svaka ti čast!
       Vladan Dinić, glavni
       i odgovorni urednik “Svedoka”
       **********
       Kao što je to čest slučaj u životu ljudi, i mi novinari gajimo pritajenu nadu da će sutra biti više vremena za one prave novinarske priče, za svođenje životnog profesionalnog učinka, i, naravno, za pisanje knjiga.
       A neće.
       To je zabluda koja obično traje do kraja života. U novinara je to kraće, jer ti rokovi kod njih ističu brže. Zato i žurim da što pre stignem do poslednje stranice ove knjige, mada su me usudi te novinarske kratkovečnosti, izgleda, mimoišli.
       U profesiji novinarskoj kojom sam se bavio celog života, i još se bavim, mada sada uglavnom za svoju dušu, uvek je bilo malo vremena za pisanje knjiga.
       Na toj nezaustavivoj traci novinarske svakodnevnice, a to je u mom slučaju trajalo maltene pola veka aktivnog bavljenja tim poslom, život je proticao u onoj zahuktaloj radionici koja je, u ritmu mlinskog kamena, otkidala, sipala, mlela i slagala vesti, događaje, ljude, pa i sam život novinara.
       I tako svakog jutra iznova, počinjao je taj ciklični ritam novinarskog života, s tim što se često gubila iz vidokruga ona tanka linija koja odvaja dan-od noći.
       U tom ritmu, rastrzani između trke za vešću i ljubavi prema profesiji, novinari, ako to istinski jesu, i ne uspevaju da zaspu tvrdim snom. A, ako im i to pođe za rukom, trzaju se u snu zbog propuštenih događaja i promašenih naslova, sklapaju u toj polusanici ubojite rečenice i metafore svojih tekstova koje, možda, nikad neće ni napisati.
       To jeste muka i lepota novinarskog posla.
       Tako je moja generacija trajala i gradila svoju profesionalnu karijeru. Gunđali smo, žalili smo se, koprcali smo se pod pritiscima urednika i vlasti, ubeđivali naše supruge da ne znamo kada nam se radno vreme završava i da li postoji vikend, ali se malo ko predavao i odlazio.
       Trošili smo svoj radni vek i naš entuzijazam u onoj grozničavoj svakodnevnici našeg novinarskog života. Sam bog zna, koliko se naše stvaralačke energije i našeg talenta istopilo i isparilo u onim beskonačnim druženjima i beskrajnim usmenim pripovedanjima, sporenjima, traženjima i preganjanjima.
       Ta naša oštrenja „duha“ i pera, te naše usmene akademije, najčešće su se topile i odlazile u nepovrat sa kovitlacima duvanskog dima pod svodovima naših redakcija i naših kafana.
       Nije bilo redakcije u Beogradu, a tako je valjda bilo i drugde, koja nije imala svoju kafanu. Mi iz Tanjuga, prvo smo se nalazili u „Resavi“, a onda i zauvek u „Proleću“, kolege iz „Politike“ u „Šumatovcu“ i „Grmeču“, novinari iz „Novosti“ i „Borbe“ najčešće su se mogli videti kod „Prešernove kleti“, ili u „Bosni“.
       Možda danas, kada više skoro i da nema novinarskih kafana, ni novinarskih klubova, kada su novinari na fejsbuku i tviteru, nekome može sve to da izgleda kao traćenje vremena i rasipanje energije i talenta.
       Možda jeste tako, ali teško da ćete naći ikog iz tih novinarskih generacija koji je zbog toga zažalio.
       Kad razmišljam o toj temi, uvek se setim, ne bez sete, šta mi je jednom u Meksiku, gde sam ga i upoznao, daleke 1969. godine, o tome rekao Garsija Markes, koji je do kraja života sebe smatrao, prvo novinarem, na onda piscem. Upoznao sam ga u dopisništvu kubanske agencije Prensa Latina, za koju je radio kao dopisnik pre nego će napisati „Sto godina samoće“.
       „Više sam o novinarstvu, rekao mi je, naučio iz kafana nego iz bilo kakvih udžbenika, ili sa bilo koje novinarske katedre“.
       Mnogo godina kasnije, kada je njegov roman „Sto godina samoće“ stekao svetsku slavu, Gabo je, svodeći svoje novinarske račune i svoje ljubavi, napisao i ove nezaboravne reči o novinama i novinarima:
       „U moje vreme, piše on, novinare nisu izbacivali kao „pečene profesionalce“ sa fakulteta, akademija i raznih medijskih pekara i brzometnih kurseva. Novinari su se sami „pekli“ u onoj uzavreloj redakcijskoj radionici, koja je mlela, prosejavala i stvarala buduće novinare. Novinarstvo se učilo u redakcijama, u kafanama, na ulici. Novinari su uvek išli zajedno, u čoporu. Družili su se, opijali i bili toliki fanatici da nisu ni o čemu drugom pričali do o svom poslu. To su bile pasionirane i ubitačne katedre novinarstva koje smo izdržavali do kraja, valjda samo zato što smo voleli taj izazovni i opojni posao...“
       Svakako, danas nikom razumnom neće pasti ni na kraj pameti da potcenjuje i prenebregava značaj fakultetskog obrazovanja novinara i uopšte da potcenjuje novinarske škole i katedre. To je imperativ i nužnost, ali to nije sve, to često nije dovoljno.
       U novinarskim školama se nauče važne i korisne stvari, ali da bi neko postao istinski novinar treba više od toga: sklonost i želja da se bavi tom profesijom, a usto, normalno, i zanatsko umeće koje se uči u praksi, tj. u redakciji.
       Da bi neko postao „novinar od pera“, kako se to u žargonu kaže, makar da se više perom među nama skoro niko i ne služi, novinar bi morao imati „u duši“ sklonost ka toj profesiji, pogotovo kad je reč o pisanom novinarstvu. To je ono što se ne da naučiti ni za četrdeset godina nastave i prakse.
       Obdarenost, talenat, ili sklonost, kako god da je nazovete, nije samo u tome da neko lako i lepo piše, mada i to jeste, nego da „oseti“ šta je vest i tema, da je nađe, da razluči bitno od nebitnog, i što je možda i najvažnije, da ume da ispriča priču u meri i na način da ona prikuje na sebi pažnju čitaoca i slušaoca, a da pritom ne preskoči i ne prećuti ništa što je bitno i šta valja reći. To su oni novinari koji uvek nađu svoj i pravi ugao, koji imaju „nos“ za temu, koji vas uvek prijatno iznenade, a retko prevare.
       Sećam se jednog takvog „slučaja“, koji se desio za vreme onog zemljotresa u Banjaluci i njenoj okolini šezdesetih godina. Bio sam tamo u ekipi Tanjuga koja je izveštavala o toj nesreći.
       Mi novinari, koji smo se sjatili sa svih strana, iz zemlje i inostranstva, jurili smo no gradu, obilazili ruševine i nalazili se u štabu koji je koordinirao rad spasilačkih ekipa i obaveštavao novinare o dimenziji udara.
       I dok smo mi novinari tračali na sve strane i skupljali podatke i utiske, novinar „Politike“ Joža Vlahović najveći deo tog dana proveo je na gradskom groblju i u svojoj potresnoj reportaži, kroz sudbine onih koje su donosili mrtve, i bol onih koji su ih ispraćali zauvek, opisao, na upečatljiv, dramatičan način, dimenzije tragedije.
       Setio se čovek gde da ode! Umeo je Joža tog dana da „čita“ znakove života i ljudske nesreće, pored kojih smo mi ostali protrčali!
       Svakako, to o sklonosti i novinarskom daru je samo deo istine. Talenat je samo jedna noga na kojoj novinar ustaje i ulazi u profesiju, ali će celog života hramati ako izostane rad, ako se ne bude isto tako oslanjao na onu drugu nogu. I Tolstoj je svojevremeno govorio da će se i „najveći talenat izgubiti u neradu“.
       Ulazak u novinarstvo mladog čoveka, talentovanog i zainteresovanog za taj posao, je „dar neba“, a sve ostalo je mukotrpan rad.
       I još nešto. Onaj ko ne voli novinarstvo, najbolje bi bilo da i ne ulazi u tu profesiju. Nažalost danas, a i odavna, nije tako. Većinu čine oni koji su tamo zalutali, koje je među novinare dovela zabluda da je to atraktivna profesija, da će napraviti ime i steći slavu, ili je reč o onima koje su drugi gurnuli među novinare, da ih uhlebe i da imaju u redakcijama svoje ljude. To su obično novinarski činovnici, koje niko neće ni primetiti, ni pamtiti no njihovom peru.
       A kad je o zanatu reč, tu je situacija proverena i jasna. Zanat je osnova svake profesije, čak i kada je reč o umetnicima. Onaj ko to ne prihvata i ne razume, nikada neće postati majstor u svojoj profesiji.
       A novinarstvo jeste zanat i on se jedino i najbolje može naučiti u onoj zahuktaloj redakcijskoj svako- dnevnici u kojoj se novinari prže, stasavaju i kale u dobre profesionalce. Ili nestanu.
       Neko je davno rekao da je novinarstvo pseća profesija. To je došlo od one stare tvrdnje da su mediji „psi čuvari“, na se tako došlo i do toga da su novinari „psi koji laju“ na sve one i sve ono što ugrožava, gazi i obezvređuje pravdu među ljudima i narodima.
       U svakodnevnoj praksi, još od onda kada su se, pre pet vekova, pojavile prve novine u Evropi, to se najčešće svodi na ulogu novinara da „zalaju“ protiv vlasti i drugih moćnika koji ugrožavaju i gaze prava ljudi. O toj dužnosti novinara, govorio je svojevremeno i Karl Marks koji je i sam dugo bio novinar:
       „Ako novinarima oduzmete pravo da kritikuju i kontrolišu političare, čemu onda štampa!“
       To je rat koji večno traje i kome se ne vidi kraj. I nažalost, u njemu, ne samo da nema pobednika, nego bi pre moglo da se kaže da novinari najčešće uludo „laju“. U „bermudskom trouglu“ - političari, kapital i mediji, na kraju krajeva, novinari uvek ispadnu krivci.
       Tako je bilo i kad nam je, za vreme komunizma, izgledalo da je moć kapitala ukroćena, da su komunisti doneli slobodu misli, sveopštu pravdu. Ali, političari su i onda, kao i pre, a i posle, nastavljali sa novinarima da ratuju i da ih dave. Ako nisu uspevali da ih sasvim ućutkaju i pripitome, jednostavno su ih ignorisali.
       Sećam se, dok pišem o toj temi, anegdote koja se zbila u Madridu, potkraj prošlog stoleća, sa našim poznatim piscem Miloradom Pavićem. Bio je došao u Španiju povodom tamošnjeg izdanja njegovog „Hazarskog rečnika“. Slava te njegove knjige bila je stigla i do Pirineja.
       Na konferenciji za novinare, koju su mu domaćini organizovali povodom izlaska iz štampe njegove knjige, i na kojoj sam bio, neko od španskih kolega postavio je našem piscu ovakvo pitanje:
       „Gospodine, Paviću, da li u vašoj zemlji postoji sloboda govora? Mogu li pisci i novinari da pišu slobodno?“
       Bilo je to hladnoratovsko pitanje, mada su Jugoslaviju onda i na zapadu tretirali kao zemlju „humanog socijalizma“ zemlju sa zapadne strane „gvozdene zavese“. Ali, „Berlinski zid“ onda još nije bio srušen.
       Pavić je odložio svoju lulu sa strane, pored mikrofona, a onda je odgovorio:
       „U mojoj zemlji, gospodo, postoji potpuna sloboda mišljenja i govora. Mi pisci, a tako je i sa našim novinarima, možemo sve da napišemo i kažemo sve šta hoćemo, ali ne možemo ništa da promenimo...“
       Nije bilo više pitanja.
       Taj tihi, često nevidljivi „rat“ između novinara, sa jedne, i vlasti, sa druge strane, pratio je i moju dugu karijeru. U onim vremenima Titove vladavine, novinarske slobode i novinarska hrabrost, o čemu smo češće pričali nego što smo pisali, sastojala se u tome da se otvoreno ne napadaju sistem i vlast, a da se između redova i ispod redova, ipak, istina kaže i objavi tako da se sačuva obraz i profesionalno preživi. Sem tabu teme Tito, sve ostalo je ipak moglo da se kaže i objavi, oprezno i vešto, između redova, ali je moglo.
       Drugim rečima, i u tim „komunističkim“ i uvek prelaznim, reformističkim i prelomnim vremenima, uprkos Titovim „pismima“ i vanrednim plenumima, postojalo je i održavalo se profesionalno novinarstvo. O tome svedoče sva ona imena vrsnih profesionalaca, poznatih i cenjenih novinara, čiji su rukopisi bili prepoznatljivi više no njihovom ličnom pečatu, nego po političkim oznakama vremena u kojem su radili.
       To su ona poznata i do današnjeg vremena upamćena imena onih vrsnih profesionalaca, koji su svojim perom i svojim imenima ispisivali ugled „Politike“, „Tanjuga“, „Borbe“, „Večernjih novosti“, „NIN“-a, Radio i TV Beograda.
       U prvoj verziji ovog rukopisa naveo sam 18 imena novinara, koji su u drugoj polovini prošlog veka, no mom mišljenju, koje opet nije bilo sasvim lično, ostavili najdubljeg traga u srpskom novinarstvu, čija se imena i danas pamte, mada mnogih od njih nema više među živima. Ali, odustao sam. Uplašio sam se da ću se prema nekom ogrešiti, da ću navući na sebe gnev onih koji nisu pomenuti, a uvereni su da to zaslužuju, što je, opet, sasvim u maniru našeg esnafa.
       U tom večitom „hrvanju“ između novinara i političara, njihovi međusobni frontovi su toliko zamagljeni, da se često i ne vidi ko protiv koga i za koga radi.
       Otac srpskog novinarstva Dimitrije Davidović bio je, u lakšoj poziciji, on je bio načisto sa svojim gospodarem Milošem Obrenovićem, koji mu je pre nego će ga smeniti govorio:
       „Ja sam vam i pre kazao, i sad vam opet kažem, ne stavljajte u novine ni rečce dok ja dozvolenije ne dam“.
       Koliko političari drže do novinara, i ovde i u svetu, govori i ovaj slučaj sa američkim predsednikom Tomasom Džefersonom.
       Pitali ga jednom novinari šta misli o ulozi štampe u životu njegove zemlje, a on je ovako odgovorio:
       „Kad bih morao da biram da li sam za vladu bez novina, ili za novine bez vlade, opredelio bih se, bez dvoumljenja, za ovo drugo“.
       Mora da je ondašnjim novinarima godila ta Džefersonova izjava. Ali, ne lezi vraže, Džeferson je nešto kasnije na tu istu temu rekao i ovo:
       „Najbliži je istini onaj koji novine ne uzme u ruke“.
       Ovde treba samo napomenuti da je onu prvu izjavu Džeferson dao pre nego će ući u Belu kuću.
       U nešto manje uvijenoj formi, kada je reč o toj vezi i sprezi novinara i vlasti, delovao je otac „žutog novinarstva“ Amerikanac Vilijem Herst, koji je na Kubu poslao svog novinara Remingtona da izveštava za njegov list „Džornal“ o ratnoj atmosferi, koja je tamo vladala uoči špansko-američkog rata 1898. godine.
       „Ovde je sve mirno. Nema ništa od rata. Hoćemo da se vratimo“, javljao je Remington Herstu depešom iz Havane.
       „Ostanite tamo. Za rat ću se ja postarati“ - odgovorio je Herst iz Njujorka...I rat je uskoro počeo.
       Sad se to radi suptilnije. Frontovi su zamagljeni. Sve teže se vidi ona vododelnica na kojoj novinari biju možda najtežu bitku svog profesionalnog života - da li će sa te linije krenuti ka ponoru najamnog, udvoričkog, apologetskog, kukavičkog novinarstva, ili će sačuvati, ako ne svoju etičku vertikalu, a ono bar onaj minimum profesionalnog poštenja.
       U praksi, novinari i njihovi poslodavci, usavršili su do perfekcije sklad saradnje između moći vlasti i novca, sa jedne, i medija, sa druge strane, tako da naši čitaoci i slušaoci najčešće i nisu u stanju da vide ko za koga radi, ko priča svoju, a ko tuđu i naručenu priču.
       Sećate li se onog slučaja sa obaranjem američkog predsednika Niksona?
       Punih osam meseci svet je čitao one ekskluzivne priče, koje su dolazile iz „dubokog grla“ i iz pera ona dva čuvena novinara „Vašington posta“ - Boba Vudvorda i Karla Bernštajna o aferi „Votergejt“. Iznosili su, pozivajući se na tajanstvene izvore, detalje kako su Nikson i njegovi republikanci tajno i nezakonito špijunirali demokrate i lagali pred sudijom.
       Pa tome je Nikson i pao.
       A posle se ispostavilo da je tajni agent FBI Mark Felt, koji je radio za demokrate, osam meseci dostavljao Vudvordu i Bernštajnu poverljive dokumente iz afere „Votergejt“, pa su njih dvojica, a ne agenti FBI, posle kad je Nikson već pao, dobili i prestižnu „Pulicerovu nagradu“.
       Samostalne, objektivne i do kraja nepristrasne novinare, skoro daje nemoguće naći. Sasvim objektivnih i nepristrasnih novinara i nema. Cak i kod onih poslenika novinarske reči, za koje je teško reći da rade za bilo koga, da su unajmljeni i pristrasni, teško je utvrditi koliko su objektivni.
       U stvari, da li uopšte može da postoji objektivno novinarstvo?
       I šta to znači biti objektivan? I novinari, i urednici i čitaoci teško da će se složiti u tome. I novinar je živ čovek. Kad on o nečemu piše mera objektivnosti je, ipak, njegov osećaj istine, njegova mera etike, njegov lični ugao. A kako bi rekao Oskar Vajld, istina je retko čista, a nikada nije jednostavna.
       Ipak, objektivnost se najčešće svodi na to da novinar bar teži idealu nepristrasnosti, da bude pošten prema svojim čitaocima, ili kako bi se danas reklo da bude „fer“ prema onima za koje piše. I prema sebi.
       Navešću slučaj, koji tako rečito govori o tome koliko je objektivnost relativan pojam. U proleće 1973. godine našao sam se u meksičkoj Gvadalahari. Prisustvovao sam velikom mitingu na kojem je govorio čileanski predsednik socijalista Salvador Aljende. Govorio je nadahnuto i zabrinuto.
       Poslao sam tog istog dana izveštaj Tanjugu, u kojem sam napisao: „Cileanski predsednik Salvador Aljende, izjavio je ovde, na velikom mitingu u Gvadalahari, da je situacija u njegovoj zemlji dramatična, da domaće desne snage, u sprezi sa čileanskim vojnim vrhom i američkom agencijom CIA, pokušavaju da izazovu haos u zemlji i da obore socijalističku vlast u Cileu. „Situacija je krajnje kritična“, rekao je Aljende“.
       Sutradan, pročitao sam u nekim meksičkim novinama izveštaj o tom istom događaju mog kolege Bila Robinsona, dopisnika američke agencije UPI. On je početak svog izveštaja složio ovako:
       „Predsednik Cilea Salvador Aljende, priznao je juče na mitingu u Gvadalahari, da je njegov socijalistički režim krakirao, da je situacija u zemlji krajnje dramatična, nezadovoljstvo naroda veliko i da u zemlji može doći do ozbiljnog potresa. On je za tu krizu optužio domaću desnicu i vojsku, a takođe i strane faktore.“
       Nema ničega, reklo bi se, izmišljenog u tekstu Bila Robinsona, ali je intonacija dijametralno različita.
       Ipak, i danas sam uveren da sam se ja više držao suštine, što su potvrdili i dramatični događaji u Cileu, u septembru te iste godine, kada je Aljende ubijen, general Pinoče došao na vlast, a Vašington obavio posao.
       No, uprkos svemu i ostavljajući po strani onih „stotinu muka“ sa kojima se novinari susreću u svom kratkom i stresnom životu, uprkos njihovoj „psećoj profesiji“ i prolaznoj, lažnoj slavi, još se održava utopija slobodnog novinarstva i još se pominje lepota tog poziva o čemu je govorio Markes, mada je pri kraju svog života rekao da „pati kao pas“ kad vidi na šta danas novine liče.
       Slično, ali sa više žuči, govorio je o novinarstvu i slavni francuski pesnik Bodler:
       „Kako jedna čista ruka da dotakne novine, a da se ne zgrči od gađenja!“
       A šta li bi tek danas rekao pesnik „Cveća zla“ ?!.
       Citaoci o novinarima ne znaju skoro ništa. To je naša prednost, a možda i zamka iz koje ne umemo da se izvučemo. Neko je mudar rekao da bi novinari najviše morali da se čuvaju samih sebe.
       Moguće je da su mog kolegu iz Madrida Manola Moru mučile takve muke kada je na zidu iznad svog radnog stola u redakciji ispisao i držao na vidnom mestu ovu oporu poruku:
       „Nemojte reći mojoj majci da sam novinar“.
       Privodeći kraju pripreme ove knjige, imao sam na umu i onaj detalj da je čuveni američki novinar Džems Reston bio u dilemi da li da svoje novinarske rukopise sabere, sredi i stavi među korice knjige.
       „Bio sam u dilemi, kaže on, zato što je sve to „bilo na prošlo“, zato što su novinarski rukopisi roba za jedan, najviše za dva dana“...
       Ipak je skupio nešto rukopisa i složio ih u knjigu koju je naslovio „Zapisi u pesku“. Hteo je da kaže - to što mi novinari radimo, to je isto kao šaranje no pesku. Ostavi trag, vidi se dok ne naiđe vetar, pa sve poravna. A vetar se obično javi u zoru, idućeg dana. I nema ništa...
       Tako je i sa vodom, zar ne? Kad udariš štapom po površini, zatalasa se, javi se „brazda“ po sredini, a onda se voda povrati i smiri, kao da se nije ništa desilo.
       Kao da oreš more.
       No, svejedno, nisam ni ja odoleo. Sabrao sam, odabrao i sredio, i sve to složio u rukopise u kojima su ljudi koje sam sretao, događaji koji se ne zaboravljaju, kao i dobar deo onih ličnih novinarskih iskustava, uzbudljivih, bolnih i nezaboravnih, iskustava koja su pratila i bogatila moju karijeru i moj život.
       Možda će čitaoci, a naročito oni pojedinci koji se bave, ili žele da se bave novinarstvom, shvatiti zašto sam toliko voleo tu profesiju, bez obzira na to što ovaj tekst nosi naslov „Oranje mora“.
       Ima i onaj drugi na koricama ove knjige: „Tragom moga pera“.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX