SVEDOK Internet



Broj 1154.

Poseta
5542484

Živimo u miru, spremamo se za rat

Skup isluženih političara

Partija Zadružnih parova?

Nije bitno kako se glasa, važno je šta Zapad hoće

Makedonija će biti evropski Sudan.
Srbima je potrebna nacionalna reorganizacija


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Prof. dr Vladimir Prvulović: Kakva je budućnost i perspektiva Evropske Unije (1)
EU na sedativima i antibioticima

       Nedovršena simfonija nadaleko poznatog i čuvenog austrijskog kompozitora Franza Schuberta (Beč, 31. 1. 1797. – Beč, 19. 11. 1828), jedno je od njegovih najpoznatijih simfonijskih dela. Svetski muzikolozi, i danas, kao i mnogo ranije, ne slažu se oko razloga – zašto Šubert nije završio simfoniju, iako je započeo šest godina pre smrti?!
       Simfonija, inače, ima dva stava – a postoji samo fragment trećeg stava (scherzo, prvih 30 orkestriranih taktova i skoro završena klavirska partitura)...
       Simfonija s dva postojeća stava premijerno je izvedena 17. decembra 1865. u Beču. Dirigent je bio Johan fon Herbek(Johann von Herbeck)....
       Ali kakvu budućnost i sudbinu, politički „nedovršenoj simfoniji“ - Evropskoj Uniji – predviđaju savremeni političari, analitičari i javnost?
       Da li će se nedovršena EU simfonija za pola milijarde ljudi dovršiti, ili će se raspasti, i za razliku od Šubertove – zaboraviti, u nekoliko nastavaka analizira ugledni oksfordski đak, prof. dr Vladimir V. Prvulović, dugogodišnji diplomata i redovni profesor predmeta Ekonomska diplomatija i Komparativni politički sistemi Geopolitičkog fakulteta u Beogradu...
      
       * * * * * * * * * *
      
       U vreme kada Republika Srbija čini ogromne napore da, sa jedne strane, ispuni sve postavljene kriterijume (Kopenhagenske i druge) Evropske unije i otvori, a zatim i zatvori 35 pregovaračkih poglavlja, kao uslova za prijem u EU (orijentaciono 2025.g.), EU prolazi kroz turbulentni period razvoja, sa izazovima novih unutrašnjih podela i grupisanja, sa krizom institucija i sa smanjenim uticajem u globalnim geopolitičkim odnosima u globalizovanom svetu.
       Da li će se EU (posle izlaska Velike Britanije 2019.g) i rešavanja kriznih pitanja odnosa prema nezaustavljivom talasu izbeglica, ekonomske krize u nekoliko zemalja, kao i pokušaja secesije Katalonije, pregrupisati u tri kruga zemalja, ili dovesti u pitanje opstanak ove velike ekonomske i političke integracije sa oko pola mijlijarde stanovnika?
      
       * * * * *
      
       EU je ophrvana ozbiljnim problemima koji utiču na njenu stabilnost i prete da joj ugroze budućnost!
       Nabrojaćemo samo neke ozbiljne pukotine, koje svakodnevno izazivaju polemike, rasprave, sukobe i oportunističke „kompromise“ na kratku stazu, a ostaju kao žarišta potresa i budućih nadgornjavanja:
       1.
       Evropska unija mora da prestane da bude „mlađi“ izvršilac geopolitičkih igara kojima se obezbeđuje apsolutna dominacija SAD.
       EU treba da shvati da aktuelna administracija SAD, sa zbunjujućom i nekonzistentnom politikom, radi na ukidanju ranijih teško postignutih sporazuma (Pariski sporazuma o zaštiti od klimatskih promena, Sporazuma sa Iranom za njegovo odustajanje od proizvodnje nuklearnih oružja, sporazuma o ukidanju carina u trgovini EU sa SAD, a nedavno i sa Kanadom, dogovora sa Rusijom oko zajedničke borbe protiv Islamske Države i međunarodnog terorizma, zajedničke intervencije SAD i Rusije na rešenju sukoba u Siriji, energetskih sporazuma EU sa Rusijom, Sporazuma iz Minska o Ukrajini, Sporazuma SAD sa Rusijom iz 2011. godine o smanjenju broja nuklearnih bojevih glava, na najviše 1550 i raketa nosača na najviše 700 (START 3), odustajanje od najavljenog stabilizovanja odnosa SAD sa Rusijom i sa Kinom i dr.).
       To samo pojačava ukupnu geopolitčku nestabilnost u globalizovanom svetu, ističe egoističke i parcijalne interese SAD koje pokušavaju da povrate svoju supremaciju kroz unipolarni svet, iako se on u međuvremenu transformisao u multipolarni i ugroze sve tekovine saradnje na relaciji Zapad-Istok i Sever-Jug.
       Zbog svojih ekonomskih, ali i geopolitičkih interesa EU ne sme da dozvoli obnavljanje hladnog rata koji ugrožava sve stečeno u prethodnom razdoblju uspešne ekonomske i posebno energetske saradnje EU sa Rusijom i Kinom.
       Već sada je vidljiva zbrka koja je time izazvana, a sa ukidanjem uvoza ruskog gasa najrazvijenija nemačka industrija bila bi paralizovana.
       Alternativne brodske isporuke gasa iz SAD za Evropu ne mogu substituisati količine i redovnost isporuka ruskog gasa, preko Severnog toka i povećane dogovorene količine preko „Severnog toka 2“ koji se intenzivno gradi, uprkos gunđanju SAD i njenih sankcija prema Rusiji.
       Treba se podsetiti istorije Evrope, posle Drugog svetskog rata. Od 1946.g i Cerčilovog zahteva za uspostavljenje „Gvozdene zavese“ prema SSSR-u i zemljama koje su (u geopolitičkim podelama na Jalti) potpadale pod uticaj SSSR, krenule su agresivne, antikomunističke i brojne obaveštajne i subverzivne operacije, pod paskom i kontrolom tajnih službi NATO u Evropi, čije se sedište, posle odluke Šarla de Gola, preselilo iz Pariza u Brisel.
       Jedna od takvih opsežnih obaveštajnih operacija nosila je kodirani naziv „Gladio“
       U članku prof. dr Filip Kovačević ističe: „Iako su oružane formacije Gladia u Italiji formirane tokom pedesetih godina prošlog vijeka, one su započele svoje tajne, protivustavne djelatnosti tokom šezdesetih i nastavile ih sve do osamdesetih. Na sudu je dokazano da su ove snage stajale iza većine političkih ubistava i nasilnih akata.
       Po zvaničnim podacima, u tom periodu u Italiji je ubijeno oko 500 ljudi dok ih je povrijeđeno više od 1000.
       Cak se i ubistvo bivšeg italijanskog premijera Alda Mora dovodi u vezu sa snagama Gladia, iako su za to ubistvo optuženi i osuđeni pripadnici radikalne ljevičarske grupe Crvene brigade“.
       Nešto dalje prof. Kovačević nastavlja:
       “Srećom u Evropi toga vremena postojali su i politički lideri koji su se suprotstavljali pogubnom, antidemokratskom delovanju NATO tajnih službi i paravojnih formacija. Najvažniji od njih je bio lider francuskog Pokreta otpora, kasnije premijer i predsjednik Francuske Šarl De Gol. De Gol je izazvao veliko nezadovoljstvo u redovima NATO-poklonika kada se u Strazburu 1959.g. pohvalno izjasnio o „Evropi od Atlantika do Urala“, dakle, o Evropi koja uključuje Rusiju (ali možda ne i Veliku Britaniju) i koja se oslobađa političkog uticaja SAD.
       Zbog ovakvih integracionističkih stavova koje je hrabro i beskompromisno iznosio (1966.g. naredio izlazak Francuske iz komandnih struktura NATO i izbacio sedište NATO iz Pariza, prim. V.P.), istim onim žarom kojim se borio protiv fašizma, De Gol je mnogo puta bio meta manje ili više nasilnih nasrtaja na život“
      
       * * * * *
      
       2.
       EU mora ubrzano da dovrši proces izlaska Velike Britanije iz EU (Bregzit), pod zajednički utvrđenim uslovima, a da, na ekonomskom i diplomatskom planu, ne bude gubitnik u tom procesu.
       EU bi trebalo da shvati, ukoliko to do sada nije, egoističnost i pragmatizam politike Velike Britanije (u dogovoru sa administracijom SAD), a ne da se, umesto toga, solidariše sa krajnje jednostranim interesima i politikom Velike Britanije, koja zaoštravanjem odnosa sa Rusijom stvara, do sada nečuvenu atmosferu napetosti i ishitrenim paranoičnim potezima preti da potpali iskru nestabilnosti i mogućeg sukoba na Evropskoom kontinentu.
       Kome to sada treba i koristi, trebalo bi da se zamisle lideri i institucije EU, pogotovu kada Velika Britanija sutra (2019) napušta Evropsku uniju.
       Već sada, EU treba da prestane da se pridružuje sumnjivim spoljnopolitičkim manevrima VB, očigledno dogovorenih sa SAD u funkciji anglosaksonske dominacije u međunarodnim odnosima.
       EU treba konačno da shvati da je i svojevremeni ulazak VB u EU bio u funkciji „Trojanskog konja“, odnosno periskopa i kontrolora EU od SAD.
       Za sadašnju administraciju SAD ta funkcija nije dobro i uspešno ispunjena. EU je, u međuvremenu, počela da rezonuje na bazi interesa većine država članica i njihovih građana, pa Velika Britanija želi da iz svega toga izađe, plašeći se najezde ekonomskih migranata iz drugih članica EU, jačanja socijalnih i zaštitnih prava građana EU i svoje ekskluzivnosti, kao zemlje osnivača i predvodnice Komonvelta.
      
       * * * * *
      
       3.
       EU mora, pre svega, da vodi računa o sopstvenim ekonomskim, političkim i geopolitičkim, energetskim interesima, a ne da se pridružuje unilateralnim sankcijama SAD prema Rusiji i time dovodi u pitanje važne projekte „Severni tok 2“, „Južni tok“, „Turski tok“ i druge planirane projekte za snabdevanje industrije u EU ruskim gasom, kao nužne komponente u ekonomskom razvoju EU i zemalja članica.
       Svako uvođenje EU sankcija Rusiji, u znak solidarnosti sa politikom SAD, izaziva kontrasankcije Rusije, zabranu uvoza proizvoda EU zemalja na ogromno rusko tržište, zamenom tih artikala proizvodima iz drugih zemalja.
       Rusija je na svome rastućem tržištu već zamenila, kao odgovor na sankcije zapadnih zemalja, sve glavne uvozne proizvode iz EU, posebno kvalitetne prehrambene namirnice i industrijske proizvode, uvozom iz zemalja BRIKS, Turske, i drugih. Postignutim sporazumom sa Kinom i njenom industrijom u ekspanziji, Rusija je, izgradnjom novog gasovoda, obezbedila tržište za ogromne količine gasa (umesto EU zemalja), ukoliko se sankcije nastave i EU ne prestane da bude eksponent američke politike „kažnjavanja Rusije“.
      
       * * * * *
      
       4.
       Bilateralni sporovi SAD ili Velike Britanije sa Rusijom (oko navodnih špijunskih afera, zloupotrebe interneta, uticaja na izborne kampanje ili drugih problema) trebalo bi da se prepuste bilateralnom rešavanju, a ne da se pretvaraju u razloge i povode za ugrožavanje teško postignutog mira i saradnje u evropskim i svetskim razmerama.
       EU se sada, potpuno nekritički i mazohistički, pridružuje nečuvenim merama proterivanja ruskih diplomata i zatvaranja konzulata (zbog afere Skripalj), donetim usaglašeno od Velike Britanije i SAD, na šta Rusija očekivano odgovara recipročnim merama.
       Ovakva politika EU je neproduktivna, posebno kada se zna da će Velika Britanija 2019.g. izaći iz EU i ostaviti porušene teško sagrađene mostove i mehanizme saradnje EU sa Rusijom.
       To nije pragmatično postavljanje EU, a izaziva nove podele unutar Unije, jer dobar deo zemalja ne želi da se takvim merama pridruži.
       Zato nekontrolisani i nervozni (zbog toga sa dozom ironije podvlačimo da su EU potrebni sedativi), nediplomatski potezi mogu da vode samo u eskalaciju, koja ne služi interesima mira i bezbednosti u svetu.
       Ako se takav razvoj međusobnih odnosa na vreme ne zaustavi, može da izazove varnice koje će biti teško kontrolisati.
      
       * * * * *
      
       5. EU mora detaljno i temeljno da uskladi odnose sa Turskom, što ostavlja teške posledice na dogovorene mere oko kontrolisanja izbegličkog talasa iz ugroženih područja koji je zapljusnuo Evropu, nove obećane fondove EU Turskoj ukoliko zaustavi taj protok migranata, ekonomske i bezbednosne probleme u Grčkoj i na čitavom migrantskom putu ka EU, otvaranja pregovaračkih pregovora Turske na putu u EU, tolerisanja turskih mera na ugrožavanju ljudskih prava u toj zemlji, upada turske vojske na teritoriju suverenih zemalja Iraka i Sirije u operacijama uništenja Kurda koje tretiraju kao teroriste, blokiranja kompanija iz EU koje istražuju naftu i gas na delu Kipra koji je u članstvu EU i dr.
       EU mora da odluči želi li ili ne prijem Turske u EU. Situacija u odnosima Grčke i Kipra, kao članica EU, sa Turskom je krajnje alarmantna.
       Turska, kao moćna zemlja sa 82 miliona stanovnika i ogromnom armijom, silom, drastičnim kaznama i strahovladom, rešava svoje unutrašnje probleme sa opozicionim snagama, poklonicima Fetulaha Gulama u izbeglištvu u SAD, kurdskim partijama i aktivistima. Kurdska manjina i njihove partije traže autonomiju u Turskoj, a uz pomoć SAD pokušavaju da formiraju nacionalnu državu na obodima susednih država u rasulu (Iraku i Siriji).
       Turska preduzima vojne operacije na teritoriji susednih, suverenih država sa ciljem da silom oružja to ne samo spreči, već i da uništi kurdske partije i snage, proglašavajući da ugrožavaju njene nacionalne interese. Međutim, ove turske aspiracije, a posebno podrška severnom turskom delu Kipra (koji je jedino Turska priznala kao nezavisnu „državu“), ugrožavaju konačno ujedinjenje Kipra, što je interes ne samo kiparskog naroda, već i EU.
       Što je još simptomatičnije, ugovorena istraživanja bogatih nalazišta nafte i gasa u moru nadomak Kiparske obale koja finansiraju kompanije iz više zemalja članica EU, Turska snagom svoje ratne mornarice sprečava, rizikujući da dođe do ozbiljnijih sukoba i žrtava. Turska, u žestokom obračunu sa pristalicama i učesnicima u neuspelom državnom udaru, od Grčke potražuje desetak prebeglih turskih vojnika koji su u postupku dobijanja azila u toj zemlji.
       Pošto u skladu sa svetim pravom azila, garantovanim međunarodnim i pravom EU, Grčka odbija da ih isporuči, Turska preduzima kontra mere, zadržava u pritvoru dva grčka graničara koji su, patrolirajući uz reku Maricu (Evros), nenamerno zašli na tursku teritoriju, uslovljavajući njihovo puštanje predajom turskih azilanata.
       Grčka je u poslednje vreme prebacila 7000 kompletno naoružanih vojnika i specijalizovanih jedinica na svoja ostrva najbliža turskoj obali i stavila vazduhoplovne snage u stanje pripravnosti. Za sada se uglavnom „ratuje“ saopštenjima i pretnjama, ali je činjenica da su odnosi dve tradicionalno suprotstavljene susedne zemlje i članice NATO-a vrlo napeti.
       U svemu tome ne vidi se konsilijatorska uloga EU u prevazilaženju nabrojanih problema, već se to očigledno očekuje od SAD.
       Da bi geopolitička situacija bila još komplikovanija, u poslednje vreme došlo je i do zahlađenja, pa i izvesnog kvarenja odnosa Turske sa SAD, a do ekonomskog i političkog približavanja Turske i Rusije.
       Osim svečano započete gradnje dve nuklearne centrale na jugu Turske vrednosti od preko 20 milijardi dolara, koje finansira Rusija, dve zemlje zajednički grade novi gasovod „Turski tok“ za snabdevanje ruskim gasom.
       Turska kupuje složene ruske antiraketne sisteme S-400, što konsternira NATO saveznike, jer se navodno ne uklapaju u složene oružane sisteme ove organizacije.
       Turska i Rusija, zajedno sa Iranom (sa kojima SAD pokušavaju da redefinišu ugovorom obezbeđen detant), dogovorom na samitu lidera, pokušavaju da reše sirijski problem, bez učešća SAD, koje povlače svojih poslednjih 2000 vojnika iz ove ratom razorene zemlje.
      
       * * * * *
      
       6. Evropska unija, za sada, nema načina da reši problem sa zemljama tzv. Višegradske grupe, zbog njihovog zajedničkog stava i politike odbijanja prihvata migranata, jer smatraju da se time ugrožava nacionalni, verski i kulturni identitet tih zemalja. Poljska, Ceška, Slovačka i Mađarska odlučno i javno ne pristaju na teško postignut dogovor EU oko prihvatanja obaveznih kvota migranata, po cenu istupanja iz EU!
       U takvim uslovima je teško doći do zajedničke politike oko dogovorenih kvota prijema pristiglih migranata u sve članice EU.
       Nemačka, kao zemlja koja je do sada primila najveći broj (preko milion) izbeglica, za tu svrhu ima velike izdatke i sukobe unutar zemlje, posebno sa opozicionim partijama i političarima.
       Pri tome, osim Nemačke, najveće posledice od priliva, smeštaja i zbrinjavanja izbeglica imaju Grčka i Italija, kao prve stanice na ruti ka „boljem i srećnijem životu“ kojom su se izmučene izbeglice uputile, bežeći od rata, razaranja i pogibelji.
       Grčka ostrva Lezbos, Samos, Hios i ostala blizu obala Turske, su prosto preplavljena izbegličkim kampovima u koje i dalje nekontrolisano pristižu nove izbeglice, koje turske vlasti puštaju da se samorganizovano usele na tle EU.
       Ta ostrva i turistička privreda Grčke koja je u velikim ekonomskim teškoćama, kao osnovna grana prihoda, na tim ostrvima su potpuno izbačene iz koloseka.
       Turska, koja ima oko tri miliona izbeglica iz zemalja ugroženim ratovima u kojima i Turska učestvuje (Irak, Sirija), u zaustavljanju priliva izbeglica očekuje od EU dogovorenih tri milijarde evra.
       Budući da je do sada isplaćena polovina te sume, a zbog odbijanja pojedinih članica EU da u pokrivanju tih troškova učestvuju, Turska preti, a pomalo i zatvara oči pred najezdom izbeglica koji se upućuju ka EU, izazivajući probleme i troškove svim državama na tom putu, pa i Republici Srbiji.
      
       * * * * *
      
       7. Neke od zemalja članica Evropske unije: baltičke zemlje, Poljska, Rumunija, Bugarska, zbog navodne bezbednosne opasnosti od Rusije, mimo EU, dogovaraju sa SAD i NATO instaliranje balističkih raketa i baza prema Rusiji.
       Ovakvi potezi izazivaju povećanu napetost, kao i mogući odgovor ili odvraćanje Rusije, a u celini ozbiljno ugrožavaju odnose sa Rusijom, mir i stabilnost na čitavoj teritoriji EU. Evropska unija mora da sa tim zemljama dogovori zajedničku odbrambenu politiku i mere njihove sigurnosti, kroz formiranje sopstvenih evropskih snaga i sporazume o saradnji i uzajamnoj bezbednosti sa Rusijom, a ne da, separatnim merama NATO zaštite, ugrožava stabilnost u čitavom regionu. Evropska unija do sada nije usvojila nijednu odluku kojom bi osporila takve spoljnopolitičke poteze i namere ovih zemalja, što ozbiljno nagriza jedinstvo Unije.
       Problem nije lako rešavati, ali se bez relevantnih predloga i odluka tela EU, njegovo rešavanje zapravo prepušta NATO paktu i EU ponovo stavlja u ulogu posmatrača za rešavanje sopstvenih problema.
       „Citav niz američkih profesora međunarodnih odnosa sa najuglednijih univerziteta saopštava ovo isto mišljenje: da su ofanzivni potezi NATO-a u poslednjih petnaest godina uzrokovali destabilizaciju političkih odnosa u Evropi i da stav da NATO treba da igra ulogu vojnog oslonca za unipolarni svjetski poredak može da bude poguban za sudbinu cijele planete“ (podvukao V.P.)
       (Nastavlja se)












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX