SVEDOK Internet



Broj 1174.

Poseta
5666391

Ko nas je koliko lagao

Nema gluposti koje srpski mediji neće preneti, nema „crvene linije“ ispod koje srpski političari neće da idu

DŽABE JE GLUVOM VIKATI!

Aleksandar Vučić – Ustavorušitelj

BEBE VIŠE NEMA KO DA RAĐA


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Novi izborni sistem? Da, možda – ne?!
Opet, vreme – moranja
Piše: Dr Čedomir Antić

       Demokratija kao kombinacija ideologije i složenih procedura pomalo liči na avion.
       Gotovo svako bi voleo da njime pilotira, ali samo mali broj ima adekvatnu obuku, ispunjava zdravstvene uslove i ima dovoljno sredstava da avion makar i u najkraćem razdoblju održava i poseduje.
       Demokratija je danas plod jedinstvenog istorijskog razvoja, deo kulturnog obrasca, većinsko očekivanje i društveno/državna potreba svega dvadesetak najrazvijenijih od 193 postojeće nezavisne države sveta.
       Ipak, velika većina prihvatila je demokratiju kao modu i potrebu, a nekima je bila i nametnuta.
       Cak i većina autoritarnih država prihvata određene elemente demokratije kao najviše dostignuće modernosti.
       Srbi su demokratski narod, već po tome što su egalitarni i ravnopravni u siromaštvu. Zemlja bez starih bogatstava i lišena elita, sa milionima penzionera koji raspolažu sa 200 evra i manje mesečno i njih stotinak koji su zaradiili više od 800 evra.
       Zemlja novobogataša, lišena novijih i u nedostatku starih tradicija, demokratiju je prihvatila prvo kao moranje (pre 2000 godine), a onda kada to nije bio dovoljno kao modu (do 2012).
       Danas se opet vraćamo na vreme moranja i demokratija – u zemlji neslobodnih medija, debilizovanog parlamenta u kome ne raspravljaju o državnom budžetu i glasaju na zvonce, sa vladom kreatura bez podrške u narodu i predsednikom koji više liči na na osmanskog sultana nego na naše demokratske kraljeve sa kraja 19. i početka 20. veka – više je ukras nego standard i ideal.
       U društvu u kome je oko 50% stanovnika samo sa ili čak bez osnovnog obrazovanja, gde 75% građana ima socijalno radikalne zahteve prema državi (žele ugodna i dobro plaćena zaposlenja, visoke penzije, evropske standarde u zdravstvu i prosveti, jeftine stanove i besplatno letovanje) a nisu spremni da plaćaju poreze, gde je totalitarni režim imao socijalnu a autoritaran nacionalistički legitimaciju - demokratija predstavlja nedostižan ideal.
       Upravo iz navedenih razloga frustrirajuće deluje sistem u kome su poslanici uglavnom nemoćni pešadinci koji se bore za deo kolača zloupotrebe izvršnih vlasti, zavise od nedemokratskih vođstava partija koje ih na ta mesta postavljaju.
       Što je najgore, Srbija je imala razne izborne sisteme.
       Kada je na snazi bio „većinski izborni sistem“ veliki broj poslanika koji nisu pripadali režimu „prodao“ je svoju odanost u zamenu za neke političke ili lične usluge.
       U krajnjoj liniji, ako građani Srbije mogu da smatraju radikale i naprednjake za nacionaliste posle predaje Kosova 1999. ili Briselskog sporazuma iz 2013., ili da glasaju većinom za stranke koje su pogazile ustav i javna obećanja, i to samo na osnovu parafiranja Sporazuma o stabilizaciji i predruživanju sa EU i najavljenoj investiciji u Fijata u Kragujevac, onda ne treba optuživati njihove predstavnike što pokušavajući da očuvaju narodnu podršku vode podjednako prevrtljivu politiku.
       Mnogi kao korak ka poboljšanju stanja naše demokratije navode reformu izbornog sistema. Spominju se većinski izbori ali i kombinovani, sa preferencijalnim listama.
       Mislim da je koren rešenja u široj ustavnoj reformi.
       U prvom krugu potrebno je uvesti Senat u koji bi bili imenovani uglednici ali i birani poslanici sa velikih izbornih jedinica koje neće izabrati zloupotreba lekarskog ili direktorskog mesta.
       Možda je vreme da Srbija postane regionalna država, ali i to treba spremati u dobroj veri i nameri bar dvaesetak godina, kako taj fini koncept velikog pravnika Miodraga Jovičića ne bi preuzeo neki Palma, Boško ili Veljo, polovično sproveo i naciju dodatno upropastio.
       Ukoliko bi poslanici bili birani direktno, većinskim izborima, neophodno je prethodno propisati i pravilo koje kod nas nije primenjivano – da svi ministri, pomoćnici ministra, pa možda i predsednik republike moraju doći iz redova izabranih poslanika.
       Takođe, naše sudstvo treba da bude reformisano i nezavisno kako bi poslanici i funkcioneri stranaka mogli da održe funkcionisanje stranačkih statuta protiv moćnika i bogataša koji političkim organizacijama po pravilu vladaju autoritarno.
       Za ispravno reformisanje izbornog sistema potrebno je sprovesti reformu stranačkog života u Srbiji. SPS i JUL konačno treba da dožive konfiskaciju imovine koju su nepravedno i nepravno nasledili od komunističkih ali i prinudnih organizacija svih zaposlenih građana.
       Finansiranje stranaka treba učiniti očiglednim i podložnim sudskim sankcijama. Zakon o državnim službenicima i reforma i privatizacija javnih preduzeća treba da nas dovedu u položaj u kome su, kad je reč o ciljevima političke borbe, danas demokratske države u Centralnoj i Zapadnoj Evropi.
       U drugom i širem krugu reformi treba razmotriti da, obzirom na globalne promene i opštu krizu demokratije, uprkos evropskim standardima, zemlje kao što je Srbija treba da razmotre i privremena rešenja kao što je „delimična demokratija“, ali umesto sa tendencijom ka autoritarnosti sa ciljem redemortaizacije.
       Recimo, danas je nemoguće voditi opštine ako određeni broj činovnika nema visoko obrazovanje. Posle reforme obrazovnog sistema, hapšenja i drakonskih presuda onima koji su posredstvom privatnih univerziteta krali novac građanima, vreme je da se isto uvede i u zakonodavne vlasti u Srbiji.
       Ne mogu kandidati samo da ispune uslov državljanstva i popularnosti. Možda je potrebna i obrazovna kvalifikacija.
       Slično je i sa biračima. Za početak, umesto ogromnih, neregulisanih biračkih spiskova i glasanja mrtvih ili odavno odseljenih osoba, treba uvesti registraciju birača pred svake izbore. Takođe, svaki birač morao bi da plati i registracionu taksu od recimo 100 evra, a možda i da ispuni uslov da plaća neki od poreza u Srbiji.
       Uz efikasno sudstvo i kontrolu korupcije i kretanja tokova novca ovo bi možda bio način da naše društvo postepeno sazri i stekne uslove za istinsku demokratiju.
       Ovaj predlog ne vraća demokratiju u prošlost i 19. vek, već naprotiv pokušava da pomii modernu demokratiju sa zaostalim društvom. Na taj način zaustavili bi eroziju demokratije i vratili je na put uspona i afirmacije.












































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX