SVEDOK Internet



Broj 1184.

Poseta
5751306

NATO? Neka, hvala!

Aleksandar (Makedonski)

Aleksandre, požuri polako...

Aleksandre, požuri polako…

Svaki četvrti Srbin se moli Bogu svaki dan


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

IN MEMORIAM: Života Žika Ivanović (Bratinac 1945. – Beograd 2019.)
Život Živote posle smrti

       Kad odlazi novinar Tanjuga, kao da sa njim nestaje i deo te agencije. Tanjugovo novinarstvo, naime, ma koliko kvalitetno bilo, po prirodi stvari je za širu javnost – anonimno. Osim retkih pojedinaca, u prvom redu dopisnika iz velikih svetskih centara, prilozi Tanjugovih novinara potpisuju se jednim, zajedničkim imenom – kuće u kojoj rade.
       Života Žika Ivanović izašao je u širu javnost tek posle penzionisanja, preselivši se iz Tanjuga u izlog Prosvetine knjižare „Geca Kon“, na početku Knez Mihajlove ulice. Teško je i nabrojati sve knjige koje je Ivanović napisao, priredio, preveo, jednom reči – objavio, u ovom dramatičnom vremenu i o ovom dramatičnom vremenu. Pogotovu je teško navesti makar i deo Ivanovićevih priloga i prevoda iz Tanjugovog biltena sa tekstovima iz strane štampe, koji je godinama uređivao, naročito onda kad je izgledalo da je ceo svet protiv nas i kad su na tom vajnom demokratskom Zapadu svi njihovi bezbrojni mediji pisali o nama, kao po komandi, isto i ružno. Ili možda bez toga „kao“.
       Ivanović je, zajedno sa svojim kolegama, tragao i uspevao da nađe i tamo glasove razuma i istine o Srbima i Srbiji, iako su ti glasovi bili sakrivani i gurani na margine od onih drugih, zapenušanih i grlatih, koji su nas satanizovali i otvoreno zvali NATO da „nešto preduzme“.
       Neupućeni, ali i oni koji su Ivanovića poznavali, iznenadili bi se kad bi sve to što je on radio i uradio - videli na jednom mestu.
       Mnogo je važnije, međutim, da to može biti orijentir i argumentacija za nova promišljanja , iskustvo otrgnuto od zaborava, čemu smo inače skloni, a što je Ivanović veoma dobro znao.
       Uostalom, ovde se slave mnogi praznoglavi, tabloidni novinari; da ne govorimo o onima koji su stali na drugu stranu i zaglibili se u autošovinizmu; zašto bismo se mirili sa zaboravom onoga što je uistinu vredno, istinito i patriotsko. A delo Živote Ivanovića, njegovo životno delo, uistinu je takvo. I on sam se borio protiv tihog zaborava vrednih ljudi i dela: u jednoj od poslednjih svojih knjiga potrudio se da otrgne od zaborava delo svog profesora i uzora – velikog Nikole Miloševića.
       Po prirodi svoje profesije i vokacije, s obzirom na jezike koje je poznavao, u prvom redu nemački, uputio nas je u dublje razumevanje uloge Nemačke u našoj sudbini i u našim sudbinama, u čitavom prošlom veku ali i dalje u istoriji, zaključno sa poslednjom, dramatičnom i tragičnom epizodom u razbijanju prethodne države. „Pa zar opet?“ – rekao bi jedan junak u „Cizmašima“ Dragoslava Mihajlovića. Žika je dobro znao da ta uloga nije i neće biti završena, da je moramo uvek imati u vidu i na umu.
       Ona, međutim, nije jednoznačna, koliko god da je često teška i opasna po naš život, pa i samo postojanje. Znao je Ivanović veoma dobro da je najveći nemački pesnik, Gete, učio srpski zbog naše najvrednije duhovne tvorevine – epske poezije, u kojoj je čitav etički kodeks,filozofija življenja i duhovna vertikala našeg naroda.
       Drugi jedan veliki nemački književnik, najveći među živima, Peter Handke, stao je svojim stvaralačkim integritetom i ugledom uz naš narod i tražio pravdu za Srbiju, u vreme kad su nas mnogi njegovi sunarodnici okrivljavali za sva zla ovog sveta, projektujući, valjda, na nas teret krivice i loše savesti koju su sami decenijama nosili.
       Ivanović je među prvima i najzaslužnijima za promociju, prevođenje i objavljivanje Handkeovog dela u našoj sredini.
       Zaslužan je i za upoznavanje drugih umnih i hrabrih Nemaca i Austrijanaca koji su u ovom vremenu objektivno i trezveno gledali na Srbe i na ulogu svojih zemalja u našoj tragediji. Među njima je i bečki istoričar Hans Hofbauer, ali i više desetina novinara i publicista čije je članke i analize prezentirao preko Tanjuga. A priredio je i dve publikacije koje su i danas nezaobilazno štivo za proučavanje istine o devedesetim godinama, koje se nisu završile, a ko zna kada će i da li će.
       Ivanović se držao Hegelove logike, da samo protivurečan put vodi ka istini, odnosno da neprotivurečan neizbežno vodi u neistinu, pa su upravo na toj metodologiji zasnovane njegove knjige o brojnim fenomenima i ljudima ovog vremena, o Zoranu Đinđiću, na primer, o Miloševiću, Putinu i drugima. To je moglo da naiđe i na nerazumevanje, pa i žestoke otpore raznih idolopoklonika, ali vreme je dalo za pravo viđenjima i analizama Žike Ivanovića.
       Probleme koji nas muče u ovom vremenu umeo je da sagleda u istorijskoj perspektivi, da ih, na primer, vidi očima Dostojevskog, u knjizi „Srbi između Rusije i Evrope“: „Što im se mi više budemo podastirali, to će nas oni, Zapadnjaci, više prezirati“, rekao je svojevremeno veliki pisac za nauk ruskom, ali i srpskom i drugim, slovenskim i neslovenskim narodima, a podsetio nas na to Života Žika Ivanović. Na to i na mnogo toga još.
       Slobodan Jovanović






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX