SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5694937

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

U susret izborima – između nade i razočaranja
Ko nas je koliko lagao
Piše: Slobodan Jovanović

       Ustalilo se već da svaka vlast ovde traje po dvanaestak godina, ili otprilike po tri mandata: prvi – da se izabranici pokažu, dugi – da se narod uveri u to i proveri prvi utisak, i treći – da vidi koga će sledećeg da bira. To bi značilo da postojeća vlast ima šansu da dobije i predstojeće izbore, ali se već sada pred glasačima našao novi problem, mnogo teži nego svih prethodnih puta.
       Novo na političkoj sceni Srbije za poslednjih 30 godina – od uvođenja višestranačkog sistema – je to da više nema politički nedužnih i nevinih. Svima je narod već dao šansu i svi su pokazali svoja lica i naličja. Zato glasači nemaju više pravo na liniju manjeg otpora i na neku vrstu uobičajene političke naivnosti. Nema, naime, više onih koji nude nešto novo i kojima se daje prilika samo zbog prirodne potrebe za promenom i što se nagomilala određena količina nezadovoljstva ili bar pukog zasićenja postojećom vlašću.
       Na ishod izbora utiče, naravno mnogo stvari – počev od stranog faktora, pa preko dostupnosti medija i ukupnog stanja demokratičnosti, sve do socijalne i ekonomske situacije, ali će na budućim izborima, umesto nade u promene i bolji život, odlučivati obim sadržaj razočaranja sadašnjim i dosadašnjim vlastima, odnosno količina i težina izneverenih očekivanja i zaboravljenih obećanja. A kad je taj kriterijum u pitanju, konkurencija je više nego ozbiljna.
       Upravo zato je na sceni popriličan stepen konfuzije i u opoziciji i u poziciji. Šetači, kako neko reče, besciljno lutaju Beogradom i još nekim gradovima, nemajući jasnu, a pogotovu ne zajedničku predstavu – šta hoće.
       Znaju šta neće – Vučića i ovu vlast – ali to nije dovoljna politička identifikacija.
       Kosovo, koje je već odavno najvažnije političko pitanje, čak i ne pominju u pisanim artikulacijama ciljeva i programa.
       Ne znaju jasno ni šta će s Evropskom unijom – koja ih je, ili koja nas je, već jednom teško prevarila i od očekivanog zagrljaja posle oktobra 2000. prebacila na više decenijsko čekanje, koje se produžava unedogled, to jest u nikad.
       Nisu isto, naravno, nezadovoljni građani i politička opozicija, ali svako nezadovoljstvo građana neko politički kapitalizuje, To bi u sadašnjoj situaciji jedino mogla da bude politička opcija poznata u narodu kao „žuta“.
       A njen prtljag izneverenih obećanja je pozamašan: privatizacija se pretvorila, narodski rečeno u – pljačku, a tzv demokrataske reforme su ostavile Srbiju ne samo bez fabrika, već i bez institucija.
       Tajkuni, nasleđeni od prethodne vlasti, kupili su ulaznicu za novu, i usput su enormno uvećali svoj kapital. Njima su se pridružili i predvodnici prethodnih šetača koji su iz ofucanih vijetnamki i jaknica uskočili preko noći u respektabilna bogatstva. Neki od njih i sada šetaju, drugi su se pritajili negde u blizini vlasti, ali i ne mnogo daleko od nezadovoljnih građana, a nekima koji su u međuvremenu otišli sa scene, zaostavštine su tolike da su proglašene malte ne državnim tajnama.
       I, hoće li šetači i glasači ponovo to i tako? Mnogi od njih, sučeni sa svojim političkim iskustvima i saznanjima, zagovaraju čvršće prepreke zloupotrebama vlasti, njenu institucionalnu ograničenost i smenjivost, Drugim rečima, možemo li mi kao narod izabrati i uspostaviti takvu vlast koja nas neće lagati i krasti? Možemo li, ako ne ukinuti, ono bar staviti pod kontrolu korupciju, kao endemsku bolest svih vlasti u proteklom tridesetogodišnjem periodu?
       Kako da obnovimo privredu i uspostavimo institucije, da nam ne bi reka mladih ljudi odlazila put inostrastva i da ne bi na svakim izborima morali ponovo da uvodimo demokratiju u Srbiju?
       Te, zašto se ta i mnoga druga krupna i teška, reklo bi se sudbinska politička pitanja, postavljaju baš sada?
       Kad ima mnogo pitanja a malo odgovora, čime se povećava stepen konfuzije i pređe u neku vrstu šizofrene situacije - to znači, u najmanju ruku, da sa dijalogom u društvu nešto ozbiljno nije u redu.
       A potom, i da sa vlašću nešto ozbiljno nije u redu!
       Jer, da ima dijaloga, javna scena ne bi bila tako grubo i oštro podeljena, javne ličnosti ne bi morale da potpisuju razne spiskove za ovu ili onu stranu, građani ne bi morali da se pretvaraju u navijače političkih opcija i partija, a novinari ne bi tako često zanemarivali osnovno novinarsko pravilo – čuti i drugu stranu.
       Ako, naime, hoćeš da znaš kakva je vlast, pogledaj kakav je javni dijalog: nema ga u parlamentu, nema ga u medeijima, nema ga u stručnim telima, tamo gde mu je institucionalno mesto. Ima, doduše, mnogo priče i monologa, reklo bi se čak da prisustvujemo jednom permanentnom intervjuu, ali nema razgovora.
       Deluje paradoksalno – što više govora, sve manje odgovora i sve više pitanja.
       Izmišljene su „nove“ tehnike da se dijalog onemogući: upadanje u reč, prekidanje sagovornika u pola rečenice ili reči, nadvikivanje dok ne dođe do opšte galame i dok slušaoci i gledaoci više ne razumeju govornike, odnosno učesnike u medijskim „dijalozima“.
       Opozicioni lideri sve češće napuštaju tv emisije, opozicija je već napustila parlament, a najavljuje i bojkot izbora.
       A da ima dijaloga, mogla bi da se otvore i brojna teška i nezgodna pitanja – šta bilo i kud se dede borba protiv korupcije, kao jedno od glavnih programskih obećanja ove vlasti u vreme kad je pobedila na izborima; pa onda, može li da se napravi privreda jedne zemlje samo od stranih investicija, ne sporeći sve što je na tome urađeno, a uključujući i izvesno smanjenje nezaposlenosti.
       I najzad, u vezi sa Kosovom i Metohijom, kao pitanjem svih pitanja: nije li ponekad bolje, kad je reč o tako sudbinskim stvarima za državu i narod, ne odlučivati na prečac i pod iznudom, nego ne donositi odluke po svaku cenu, uz veliku mogućnost da budu i pogrešne.
       Ovde je očigledno reč o dve opcije: jednu zagovara vlast, a drugu narod. Iz ovoga proizilazi kao da naša vlast pregovara sa sopstvenim narodom – umesto u njegovo ime.
















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX