SVEDOK Internet



Broj 1184.

Poseta
5751407

NATO? Neka, hvala!

Aleksandar (Makedonski)

Aleksandre, požuri polako...

Aleksandre, požuri polako…

Svaki četvrti Srbin se moli Bogu svaki dan


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

U susret izborima – između nade i razočaranja
Ko nas je koliko lagao
Piše: Slobodan Jovanović

       Ustalilo se već da svaka vlast ovde traje po dvanaestak godina, ili otprilike po tri mandata: prvi – da se izabranici pokažu, dugi – da se narod uveri u to i proveri prvi utisak, i treći – da vidi koga će sledećeg da bira. To bi značilo da postojeća vlast ima šansu da dobije i predstojeće izbore, ali se već sada pred glasačima našao novi problem, mnogo teži nego svih prethodnih puta.
       Novo na političkoj sceni Srbije za poslednjih 30 godina – od uvođenja višestranačkog sistema – je to da više nema politički nedužnih i nevinih. Svima je narod već dao šansu i svi su pokazali svoja lica i naličja. Zato glasači nemaju više pravo na liniju manjeg otpora i na neku vrstu uobičajene političke naivnosti. Nema, naime, više onih koji nude nešto novo i kojima se daje prilika samo zbog prirodne potrebe za promenom i što se nagomilala određena količina nezadovoljstva ili bar pukog zasićenja postojećom vlašću.
       Na ishod izbora utiče, naravno mnogo stvari – počev od stranog faktora, pa preko dostupnosti medija i ukupnog stanja demokratičnosti, sve do socijalne i ekonomske situacije, ali će na budućim izborima, umesto nade u promene i bolji život, odlučivati obim sadržaj razočaranja sadašnjim i dosadašnjim vlastima, odnosno količina i težina izneverenih očekivanja i zaboravljenih obećanja. A kad je taj kriterijum u pitanju, konkurencija je više nego ozbiljna.
       Upravo zato je na sceni popriličan stepen konfuzije i u opoziciji i u poziciji. Šetači, kako neko reče, besciljno lutaju Beogradom i još nekim gradovima, nemajući jasnu, a pogotovu ne zajedničku predstavu – šta hoće.
       Znaju šta neće – Vučića i ovu vlast – ali to nije dovoljna politička identifikacija.
       Kosovo, koje je već odavno najvažnije političko pitanje, čak i ne pominju u pisanim artikulacijama ciljeva i programa.
       Ne znaju jasno ni šta će s Evropskom unijom – koja ih je, ili koja nas je, već jednom teško prevarila i od očekivanog zagrljaja posle oktobra 2000. prebacila na više decenijsko čekanje, koje se produžava unedogled, to jest u nikad.
       Nisu isto, naravno, nezadovoljni građani i politička opozicija, ali svako nezadovoljstvo građana neko politički kapitalizuje, To bi u sadašnjoj situaciji jedino mogla da bude politička opcija poznata u narodu kao „žuta“.
       A njen prtljag izneverenih obećanja je pozamašan: privatizacija se pretvorila, narodski rečeno u – pljačku, a tzv demokrataske reforme su ostavile Srbiju ne samo bez fabrika, već i bez institucija.
       Tajkuni, nasleđeni od prethodne vlasti, kupili su ulaznicu za novu, i usput su enormno uvećali svoj kapital. Njima su se pridružili i predvodnici prethodnih šetača koji su iz ofucanih vijetnamki i jaknica uskočili preko noći u respektabilna bogatstva. Neki od njih i sada šetaju, drugi su se pritajili negde u blizini vlasti, ali i ne mnogo daleko od nezadovoljnih građana, a nekima koji su u međuvremenu otišli sa scene, zaostavštine su tolike da su proglašene malte ne državnim tajnama.
       I, hoće li šetači i glasači ponovo to i tako? Mnogi od njih, sučeni sa svojim političkim iskustvima i saznanjima, zagovaraju čvršće prepreke zloupotrebama vlasti, njenu institucionalnu ograničenost i smenjivost, Drugim rečima, možemo li mi kao narod izabrati i uspostaviti takvu vlast koja nas neće lagati i krasti? Možemo li, ako ne ukinuti, ono bar staviti pod kontrolu korupciju, kao endemsku bolest svih vlasti u proteklom tridesetogodišnjem periodu?
       Kako da obnovimo privredu i uspostavimo institucije, da nam ne bi reka mladih ljudi odlazila put inostrastva i da ne bi na svakim izborima morali ponovo da uvodimo demokratiju u Srbiju?
       Te, zašto se ta i mnoga druga krupna i teška, reklo bi se sudbinska politička pitanja, postavljaju baš sada?
       Kad ima mnogo pitanja a malo odgovora, čime se povećava stepen konfuzije i pređe u neku vrstu šizofrene situacije - to znači, u najmanju ruku, da sa dijalogom u društvu nešto ozbiljno nije u redu.
       A potom, i da sa vlašću nešto ozbiljno nije u redu!
       Jer, da ima dijaloga, javna scena ne bi bila tako grubo i oštro podeljena, javne ličnosti ne bi morale da potpisuju razne spiskove za ovu ili onu stranu, građani ne bi morali da se pretvaraju u navijače političkih opcija i partija, a novinari ne bi tako često zanemarivali osnovno novinarsko pravilo – čuti i drugu stranu.
       Ako, naime, hoćeš da znaš kakva je vlast, pogledaj kakav je javni dijalog: nema ga u parlamentu, nema ga u medeijima, nema ga u stručnim telima, tamo gde mu je institucionalno mesto. Ima, doduše, mnogo priče i monologa, reklo bi se čak da prisustvujemo jednom permanentnom intervjuu, ali nema razgovora.
       Deluje paradoksalno – što više govora, sve manje odgovora i sve više pitanja.
       Izmišljene su „nove“ tehnike da se dijalog onemogući: upadanje u reč, prekidanje sagovornika u pola rečenice ili reči, nadvikivanje dok ne dođe do opšte galame i dok slušaoci i gledaoci više ne razumeju govornike, odnosno učesnike u medijskim „dijalozima“.
       Opozicioni lideri sve češće napuštaju tv emisije, opozicija je već napustila parlament, a najavljuje i bojkot izbora.
       A da ima dijaloga, mogla bi da se otvore i brojna teška i nezgodna pitanja – šta bilo i kud se dede borba protiv korupcije, kao jedno od glavnih programskih obećanja ove vlasti u vreme kad je pobedila na izborima; pa onda, može li da se napravi privreda jedne zemlje samo od stranih investicija, ne sporeći sve što je na tome urađeno, a uključujući i izvesno smanjenje nezaposlenosti.
       I najzad, u vezi sa Kosovom i Metohijom, kao pitanjem svih pitanja: nije li ponekad bolje, kad je reč o tako sudbinskim stvarima za državu i narod, ne odlučivati na prečac i pod iznudom, nego ne donositi odluke po svaku cenu, uz veliku mogućnost da budu i pogrešne.
       Ovde je očigledno reč o dve opcije: jednu zagovara vlast, a drugu narod. Iz ovoga proizilazi kao da naša vlast pregovara sa sopstvenim narodom – umesto u njegovo ime.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX