SVEDOK Internet



Broj 1184.

Poseta
5751330

NATO? Neka, hvala!

Aleksandar (Makedonski)

Aleksandre, požuri polako...

Aleksandre, požuri polako…

Svaki četvrti Srbin se moli Bogu svaki dan


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

REAGOVANJE: Povodom teksta „Život živote posle smrti“
I Tanjug je „mrtav“, a živ!
Piše: Vjekoslav Radović

       Tekst Slobodana Jovanovića, kolege i bivšeg direktora Tanjuga, „Život Živote posle smrti“ (Svedok, 12- februar 2019.) doživeo sam kao tračak svetlosti u opštem medijskom, i drugom mraku, koji nas okružuje.
       Jovanović, sa malo reči, ukazuje na nešto što su svi drugi propustili, a to je nemerljiivi doprinos Živote Žike Ivanovića razotkrivanju medijskih i drugih laži o poslednjem ratu na teritoriji bivše Jugoslavije, i ponekm retkom primeru objektivnosti.
       Da stvar bude gora, Žikin odlazak nije ni jednim slovom propratila ni njegova matična kuća Tanjug, u kojoj je proveo najveći deo svog radnog veka. Ali to i nije neko iznenađenje.
       Otišlo je poslednjih godina više velikana Tanjuga, poput Velimira Budimira, Mome Blagojevića, Save Bosanca, da pomenem samo neke, ali svi su doživeli istu sudbinu. Njihov minuli rad nije im obezbedio ni redak na Tanjugovom tikeru.
       Tanjug, izgleda, ne poštuje kult smrti, iako je i sam „umro“ pre tri godine, ali je na neki volšeban način vaskrsnuo i nastavio da živi. To je jedino materijalno dokazano vaskrsnuće od pre i posle Hrista. A tajnu, verovatno, znaju samo sadašnja samoproklamovana direktorka, ili vlasnica Tanjuga, Branka Đukić, i Aleksandar Vučić.
       Jer, kako inače objasniti činjenicu da je Tanjug, odlukom Vlade Srbije ugašen i formalno prestao da postoji 31. Oktobra 2015, ali Đukićeva i dalje besplatno koristi ogromnu zgradu Tanjuga, tehniku i druge resurse.
       A pristižu i pare, ako ne direktno iz budžeta, ono od državnih institucija i sponzora. I nikome, nizašta ne polaže račune. Ili, možda...
       Reč je o privatizaciji, tačnije bespravnom prisvajanju, nacionalne agencije, koja je obavljena bez tendera i bez dinara uloga, u zemlji u kojoj se svi zaklinju u pravnu državu. Da bi tako nešto bilo održivo, mora da postoji neki silent partner u vidu velikog brata, koji Đukićevoj štiti leđa.
       I šta onda, u takvoj situaciji, znači dvadesetak Žikinih knjiga, koje pominje Jovanović, stotine prevoda i članaka u kojima je raskrinkavao svetske srbomrsce i arhitekte međunarodne zavere, kad je Tanjug Branke Đukić zaživeo tek posle smrti ono velikog i pravog.
       Za vreme svog relativno kratkog rada u Tanjugu, a i posle u prijateljskim druženjima, dobro sam upoznato Životu Ivnovića , pratio njegov rad i stremljenja. Da ne bih ponavljao sve što je napisao kolega Jovanoović, mogu samo da kažem da je bio neumorni pregalac, erudita i patriota. Takvi ne vaskrsavaju, osim u sećanjima onih koji su ih poznavali i poštovali.
       A o „vaskrslom“ Tanjugu trebalo bi da se izjasne neki drugi organi.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX