SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5694878

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

ZAKOPANA ISTORIJA: Šta povezuje restoran “Central” u Beču, Franju Josifa, Franju Ferdinanda, Lava Trockog, Staljina, Hitlera i Broza...
KRATKO PAMĆENJE DUGO KAJANJE
Piše: Petar Milatović Ostroški - Beč

       Srbe krasi krilatica: slabo pamtim, brzo – zaboravljam.
       Ali, čini se - ta „srpska izmišljotina“ prati i ostale stanovnike planete?!
       Dakle, ljudi sve brže (i sve češće) zaboravljaju... Istina, ima i onih koji pak kažu: ko mnogo zna (i pamti), taj - mnogo pati!
       Treći pak vele: istorija je majka svih nauka.
       Moguće, ali se sve manje uči prošlost, sve češće ubija sadašnjost, a sve je, čini se, upereno u - katastrofalnu budućnost...
       Koja, neumitno, kao smrt - stiže!
       Dobro, ali zašto se greške ponavljaju?
       Zato što je zaborav rđava osobina?
       Prostije rečeno, zašto većina političara, čim završi rečenicu, zaboravi sve šta je rekla ili obećala?
       Ili, jednostavnije, političari nemaju šta ni da zaborave, jer nikada nisu ništa naučili, ni znali?!
       Zato i bezbrižno seju (prazna) obećanja, lako ih je zapaliti novom idejom, koje su zapravo stare.
       Evo, najnovije, na primer: Evropska unija!
       Zajednica država koja omogućava slobodan protok ljudi i kapitala. Tvorevina koja će doneti privredni bum i koja navodno, samo što nije raj?!
       Ili, barem - komunizam (svako radi koliko može, a uzima koliko mu je potrebno). Fenomenalno, ali - nažalost, neostvarljivo, utopijska budalaština...
       Kad sam tu, kod Raja, znate li koje su nacionalnosti bili - Adam i Eva?
       Da se ne mučite, zna se - srpske!
       Otkud?
       Pa, samo Srbi mogu da veruju, dok žive goli i bosi, oblače se smokvinim listom i dele jednu jabuku, a opkoljeni su zmijama - da je to (gde žive) RAJ!
       Kao i Evropska unija, recimo...
       Slične, ili približno iste kapitalne ideje sakupljanja više nacija na gomilu i u jedan tor, pod vladavinom jedne (čvrste) ruke imali smo prilike da vidimo i ranije, ali i da saznamo kakav je bio kraj tog filma.
       Ali, sad važi pravilo prvo: kratko pamtim, dugo se kajem!
       I ranije, kao i danas, političari su nam tvrdili da - drugačije ne može.
       Samo tako, ili nikako!
       Znači, put bez alternative!
       Šta filozofiram?
       Ispeci pa reci...
       Pre jednog veka prestonica Austrougarske, Beč (Vienna), bio je, da podsetim one koji kratko pamte, a dugo se kaju, glavni grad imperije na staklenim nogama, satkane od 15-ak nacija, sa više od pedeset miliona stanovnika.
       Kako je to izgledalo u praksi?
       Pa, oficiri Monarhije i Carske vojske morali su, uz obavezni nemački, da znaju da komanduju i na, strašno, 11 jezika, sakupljenih u jedan tor, podanika Austrougarske monarhije.
       I za svaki od tih 11 jezika prevedena je na njihovo narečje nacionalna himna BOŽE, CUVAJ CARA FRANJU!
       Šta hoću da kažem?!
       Nije li Beč toga doba bio ono što je Brisel - danas?
       Evropski centar sveta!
       U tu, ondašnju prestonicu Evrope na hodočaše, kao u Meku, slivale su se horde: političari, bankari, intelektualna elita, estradne zvezde, prave i lažne, ali i pustolovi, probisveti, hohštapleri i vucibatine svih fela, zanimanja i stepena obrazovanja...
       Zašto?
       Pa tu, u Beču, delila se moć, delile su se pare i utopija: sve je prolazno samo je monarhija večna... I činilo se da će trajati večno. Uz to, Beč, kao i većina metropola, imao je zanimljive stanovnike i ljude koji su, svako iz svojih razloga, put bez alternative pronalazili na Prateru.
       Sad te davne 1913, pogotovo za one koji kratko pamte, a brzo zaboravljaju, u Beču su istovremeno, ali poluilegalno, živeli ugledni politički emigranti: Lav Trocki i Josif Visarionovič Džugašvili, koji se, ako se ne varam, baš te godine prvi put predstavio parafom Staljin!
       Istina, ko bi rekao, a istorija je čudo, samo je ne znamo, ili ne želimo da pamtimo, tu u Beču, u okolnim ulicama se šunjao i jedan tinejdžer, 20-ogodišnjak iz zapadnog dela Austrije.
       Momak koji je iznad svega želeo da bude slikar i umetnik, a ne najveći zločinac 20. veka...
       Nije postao slikar, nažalost, dva puta je pao na prijemnom za likovnu akademiju, boravio je po jeftinim hotelima, izdržavao se od slikanja portreta prolaznika... dok nije postao - FIRER.
       Alijas Adolf. Hitler!
       Prestonica EU toga doba, Beč (Vienna) bila je čudo. Tu, samo nekoliko desetina kilometara južnije, u fabrici automobila Dajmler, zaposlio se mladi Josip Broz, naše gore list, ili se bar tako pripoveda.
       Sve to, siguran sam, iz carske palate Hofburg nadgledao je, ne znajući šta vidi, tada već vremešni i bolešljivi Franjo Josip, a nadvojvoda Franjo Ferdinand, ne znajući šta ga čeka, nestrpljivo cupkajući od nervoze, samo iz palate Belvedere, čekao je da Franjo ode na onaj svet, a da on zaposedne presto i postane kalif umesto kalifa i gospodar ovozemaljskog sveta.
       Da su tada, u Beču, živeli neki od novokomponovanih umnih srpskih evropskih analitičara i eksperata - šta povezuje Franju Josifa, Franju Ferdinanda, Lava Trockog, Staljina, Hitlera i Broza (kasnije poznatijeg kao Tito) - oni bi znali da objasne.
       Samo ih slušam pa elektronskim medijima... Ali, tadašnji analitičari političke zbilje sa početka 20. veka na postavljeno pitanje - šta povezuje ovu šestoricu stanovnika Beča, siguran sam, zinuli bi od čuda?!
       Franjo i Franjo bili su tada nedodirljivi vrh političke elite i gospodari hokus-pokus eksperimenta EU toga doba, carstva petnaest nacija, dosta nestabilne ali izuzetno važne regionalne privredne i političke sile, multikulturne i multinacionalne carevine.
       Dakle, rešili smo za Franju i Franju!
       Ali, ubeđen sam nijedan ekspert toga doba ne bi četvoricu sugrađana Franje i Franje - Hitlera, Staljina, Trockog i Tita uopšte znao, a još sigurniji da ih ne bi smatrao bilo kakvim važnim učesnicima u budućoj istoriji Evrope.
       I sveta.
       Iako je izgledalo, ili preciznije, pričinjavalo se, da je Carevina stamena kano klisurina: samo pola decenije docnije sve je bilo okrenuto na tumbe i drugačije.
       Dva Franca bili su blagopočivši, a Austro-ugarsko carstvo 15 nacija skupljenih u jedan tor – raspalo se.
       Pa šta?
       Ništa!
       Samo hoću da podsetim da ista (neuspela) ideja - skupljanje raznih nacija na jednu gomilu, naravno i pod politički čvrstu centralnu ruku, nije zaboravljena.
       Dakle, opet ista ideja, samo u drugom pakovanju: sad je ideja modifikovana, skoro kao GMO hrana!
       Dakle ideja - jedan centar, jedna pamet... baviće se (birokratskom) redistribucijom ekonomskih bogatstava naroda, nije propala.
       Dok ne pukne.
       A već puca!
       Britanija, Portugal, Irska, Španija, Italija, Bugarska, Slovenija, Francuska, svaka muči svoju muku: hladnokrvni Britanci se spremaju za „zbogom EU“; Španija je na ivici ozbiljnih sukoba jer mnogi priželjkuju i očekuju od svog kralja da u saradnji s vojskom izvrši državni udar, povrati autoritet i vrati pezetu...
       Hrvati, koji su 1. jula 2013. ušli u EU, sve češće se pitaju - šta ćemo mi tamo, a Bugari – gde zalutasmo?
       Istovremeno, samo su Islanđani shvatili „kud plovi ovaj brod“ i rekli „ne“ ulasku u EU. Sad i Ukrajina?!
       Srbija? (Do)čeka(la) datum!
       Dapače.
       No, vratimo se osnovnoj ideji: jedan vlada, svi slušaju.
       To je suština EU, ili: Jedni, jaki, otimaju drugima, malim i siromašnima, uz marketing da je njihovo osiromašenje za njihovo dobro, jer će posle moći da priđu pristupnim fondovima?
       Ali, kakve veze imaju Trocki, Staljin, Hitler i Broz sa sadašnjom EU?
       Pa, iako su u doba Carevine i moći Beča bili, ili se činilo da jesu, sportski rečeno - autsajderi, svaki od njih je tu EU ideju razradio na svoj način.
       Prvi Lav Trocki – najpre je Crvenom armijom, ognjem i mačem, u ondašnji SSSR ugurao 15 republika koje, mahom, istorijski i kulturološki nisu imale mnogo zajedničkog.
       A veliki Staljin se potom hvalio da je spas u državno-planskom upravljanju privredom. I da se tako Sovjetski Savez iz nazadne poljoprivredne zemlje razvio u svetsku silu.
       Istina, cenu nije pomnjao: samo u nasilnoj „kolektivizaciji“ od gladi je umrlo desetak miliona seljaka.
       Finale?
       Politički raspad kao posledica katastrofalne ekonomske i socijalne politike.
       Industrijska proizvodnja je padala, nezaposlenost rasla, a galopirajuća inflacija pojela ušteđevinu građana. Kad su izbili etnički sukobi u Gruziji i Azerbejdžanu, a Litvanija proglasila nezavisnost, Vrhovni sovjet SSSR-a 1991. ukinuo je sam sebe.
       Istina, raspadu SSSR dobrano su pomogli i „prijatelji“ sa Zapada, instalirajući Gorbačova, pa Jeljcina u vrh sovjetske vlasti, u nadi da će se raspasti – ne samo SSSR već i Rusija!
       Pa, zar nije, svojevremeno, tada moćna Medlin Olbrajt poručila svetu - šta će Rusiji Sibir, te da ta bogatstva Sibira pripadaju, zapravo, najrazvijenijima, prevedeno Sjedinjenim Državama?!
       Ali, onda se pojavio – Putin.
       Na sreću Rusa, na užasavanje SAD i Garija Kasparova, ali i na sreću ostatka sveta - jer svet ne može da stoji na jednoj nozi.
       Istina, tu je enormni ekonomski uzlet Nemačke, jedinog stvarnog vladara EU i Brisela...
       Ali, zar i Hitler nije mislio slično: da će oružjem porobiti svet?
       Sad se radi malo drugačije: novcem. Ali razaranja, verujte mi na reč, tek slede...
       Rezultate Hitlerovog eksperimenta „ujedinjenja Evrope“, s brisanjem evropskih nacionalnih granica, i čvrstom državnom planskom privredom nije, verujem, potrebno, posebno objašnjavati i ponavljati.
       Kraj Drugog svetskog rata privreda Nemačke dočekala je na kolenima, a posle 1945. oko 12 miliona nemačkih izbeglica proterano je širom Europe.
       Od toga, nestalo je, ili ubijeno 2.250.000 ljudi.
       Zato nas, naivne Srbe, danas, ne čudi odnos Nemačke prema Srbiji i Kosovu i Metohiji.
       Nemci su proteklih godina vrlo jasno pokazali i Cesima i nama i drugima da im je veoma stalo da se vrati imovina prognanih Nemaca, da se rehailituju pred sudovima, da im se uvaže ukinuta prava.
       Ali, isto takvo stanovište nisu zauzeli kada je reč o hiljadama prognanih Srba.
       Izgleda da je za Nemce pravo rezervisano samo za njihove građane i da nije univerzalno.
       A uz to, kako je u toku revizija Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, moguće je da će uskoro istorija i porošlost biti drugačija nego što je sve to stvarno bilo...
       Ovde mene, naivnog, međutim, kopka nešto drugo: znajući lično Vučića i Dačića, znajući šta su mislili nekad, a šta pričaju sad, ne mogu da verujem da su u stanju da bez greške - proverene neprijatelje Srbije uzimaju za prijatelje, a pravih prijatelja se odriču?
       Ali, to je pitanje za njih. Zar ne?
       Cetvrtog od pomenutih „bečkih momaka“, „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“, ostavio sam za kraj: ni njegov, u početku i na oko, blistavi eksperiment Eu-Jugoslavija nije se spasao sudbine Austrougarske i Hitlerove ujedinjene Evrope.
       Završilo se u potocima krvi, kao i eksperiment zvan bratstvo - jedinstvo.
       Šest republika (Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru i dve Srbima nametnute autonomne pokrajine Vojvodinu i Kosovo) ugurao je u jednu - Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju.
       Potom, po receptu svog komšije iz Beča, Staljina, usledila je nasilna kolektivizacija sela, centralizacija privrede i državna redistribucija para i moći.
       Kako se sve završilo?
       Znamo.
       A, onda je stigla demokratija, da preostalo dokusuri!
       Slavni Sigmund Frojd, otac psihoanalize, zatekao se u Beču kad su tamo boravili Staljin, Hitler, Trocki i Tito. Nije zabeleženo da su se družili, da jesu, ko zna: možda bi istorija sveta bila drugačija?!
       Da ih je pregledao na – vreme?!
       Dakle, posle svih ovih istorijskih eksperimenata, sad, svakodnevno, od Vučića i Dačića, pre toga od Borisa - slušam - kako je deviza „EU ili smrt“ - jedina alternativa za Srbiju (bez Kosova, koje poklanjamo NATO-u i narko-kartelu na tacni).
       I?
       Nakon svih ovih propalih istorijskih eksperimenata sad slušam kako je jedini put ekonomskog oporavka 28 zemalja naguranih, po principu konca i konopca u Evropsku uniju jedinstvena privredna i monetarna politika?
       Dakle, odlučivanje o parama svih nas na jednom mestu?
       U Briselu!
       A onda će se, ne lipši magarče do zelene trave, oduzimanjem od bogatih i davanjem siromašnima (Brisel ipak nije Robin Hud!) deljenjem para, kroz strukturne i kohezijske fondove, postići smanjivanje razlika između regija unutar EU.
       To će, kažu, a lažu, doprineti skladnom i ravnomernom razvoju, svih.
       Pogotovo siromašnih.
       Dakle, ponovo centralna uprava, centralna preraspodela, ovaj put „džumle” evropskih državnih prihoda.
       Zvuči li vam poznato?
       Možda je zaista krajnji čas da se muškarci prestanu baviti politikom?
       I prepuste to ženama.
       Jer, kako je ustvrdila Agata Kristi:
       „Žena zaboravlja lakše nego muškarac, ali se i brže priseti onog što je zaboravila.“
      
       BECKI „CENTRAL“ STECIŠTE LEVIH I DESNIH!
      
       Ekskluzivni restoran „Central“ (Herrengasse 14), na uglu Strauchgasse, u neposrednoj blizini austrijskog Ministarstva unutrašnjih poslova, Austrijske nacionalne biblioteke i palate Hofburg, otvoren 1868. godine u palati Ferstel, a široj javnosti postao je poznat 1876. godine, sa svojom konditorskom umetnošću, kulturom ispijanja kafe i nadaleko čuvenom bečkom kuhinjom.
       Ovaj elitni restoran bio je uoči Prvog svetskog rata stecište glavnih protagonista leve i desne ideologije u dvadesetom veku, komunističke i fašističke, kao i kultno sastajalište mnogih književnika, slikara, novinara, političara i ostalih umetnika, koji i danas smatraju „Central“ svojim kultnim sastajalištem, a to potvrđuje činjenica da se ovde danas mogu sresti i videti najpoznatiji austrijski i strani umetnici, političari, književnici, novinari, slikari i sportisti.
       U prošlosti se ovde čitalo preko 250 listova i časopisa na 22 jezika, kao i brojne knjige, tako da je bečki „Central“ s pravom nazivan književnim kafeom, jer, kao što ćemo kasnije videti, ovde su se sastajali najznačajniji književnici i umetnici nemačkog govornog područja i ostalih regiona koji su bili u to vreme u sastavu multietničke Austro-ugarske.
      
       VREMEPOPLOV
      
       Naime, ovde su se, pored velikih i značajnih umova o kojima će biti reči kasnije, svojevremeno sretali, ispijali kafe, čajeve, razgovarali i međusobno se dogovorali najveći zločinci u ljudskoj istoriji: Adolf Hitler, Josif Visarionovič Staljin, Vladimir Ilić Lenjin, Lav Trocki, Josip Broz, zvani Tito, Mustafa Golubić, jer, da podsetim, kako je svojevremeno napisao Carls Emerson u svojoj knjizi „1913: u traganju za svetom pre Velikog rata“, Beč je bio najidealnije mesto u Evropi da se sakrijete.
       Zašto je baš Beč bio najidealnije mesto za sve špijune, revolucionare, teroriste i zločince uoči Prvog svetskog rata? Odgovor se naslućuje du činjenici da je posle unišptenja Francuske, na red došla Austro-ugarska imperija koja je već bila na izdisaju i carska Rusija
      
       POZNATE LICNOSTI U BECKOM „CENTRALU“
      
       Pored ovih ljudi koje je upamtila po mnogo čemu istorija, u bečkom „Centralu“ redovni gosti uoči Prvog svetskog rata bili su: Stefan Cvajg (1881-1942), austrijski pisac, dramaturg, novinar i biograf, bio je blizak sa Teodorom Herclom, osnivačem cionizma, koji je svoje cionističko delo „Jevrejska država“ objavio 1896. godine u Beču, a o Cvajgovom jevrejskom poreklu dokumentarno je pisala Eva Plank (1); Egon Ervin Kiš (1885.1948), sin jevrejskog trgovca tekstilom, češki pisac i novinar, otac modernog novinarstva, boravio je u Srbiji 1914. godine i u svojoj čuvenoj knjizi „Zapiši to Kiš“ (2) opisao je vojni pohod Austro-Ugarske na Srbiju i herojski otpor srpske armije; Alfred Polgar (1873-1955), književnik, kritičar, aforističar, najpoznatiji autor bečke Moderne, takođe jevrejskog porekla; Robert Musil (1880-1942), austrijski književnik i pozorišni kritičar; Artur Šnicler (1862-1931), lekar, dramski pisac, jedan od istaknutijih predstavnika bečke Moderne, sin jevrejskog lekara i sam lekar u Univerziteskojh bečkoj klinici (3) ; Hugo fon Hofmanštal (1874-1929), književnik, dramatičar, takođe jevrejskog porekla, sin direktora Austrijske centralne kreditne banke; (4) Sigmund Frojd (1856-1939), sin jevrejskog trgovca vunom, psihijatar, osnivač psihonalaize; Viktor Adler (1852-1918), sin bogatog jevrejskog trgovca, (5) osnivač Socijaldemokratske partije Austrije (6) koji je u „Centralu“ imao uvek rezervisan svoj sto u uglu s desne strane za koji je zajedno sa Vladimirom Iličem Lenjinom, a Viktorov sin Fridrih Adler ubio je 21. oktobra 1916. godine premijera grofa Karla Šturgkha u nameri da doprinese okončanju Prvog svetskog rata; Alfred Redl, šef tajne službe austro-ugarske vojske, inače ruski špijun i osvedočeni homoseksaualac; Herman Anastas Bar (1863-1934), austrijski književnik i književni kritičar, jedan od najduhovitijih glasnogovornika buržoasko-književnih struja od naturalizma, preko bečkog modernizma do ekspresionizma; (7) Karl Kraus (1874-1936), sin jevrejskog fabrikanta i trgovca, jedan od najznačajnih austrijskih književnika u 20 veku; Oskar Kokoška (1886-1980), slikar i književnik, dobrovoljac u Austrougarskoj vojsci u Prvom svetskom ratu koji je učestvovao u borbama na ruskom frontu u Galiciji i Ukrajini gde je 1915. godine bio teško ranjen; (8) Paul Frank (1885-1976), austrijski književnik jevrejskog porekla; Egon Fridel (1878-1938), austrijski novinar i književnik, sin jevrejskog fabrikanta svile; Peter Altenberg (1859-1919), austrijski književnik jevrejskog porekla; Anton Kuh (1890-1941), austrijski književnik jevrejskog porekla; Adolf Los (1870-1933), ausrijski arhitekta, jedan od pionira moderne arhitekture, preteča kubizma i neoplastike,kao protivnik jugendstila i secesije projektovao je veoma puritanske građevine; Franc Kafka (1883-1924), slavni književnik jevrejskog porekla; Lav Davidovič (Bronštajn) Trocki (1879-1940), boljševički komunistički lider i marksistički teoretičar, jedan od glavnih osnivača Crvene armije koga je španski komunista Ramon Merkader ubio pijukom u Meksiku, bio je stalni gost u bečkom restoranu „Central“, družio se i igrao šah sa Viktorom Adlerom i tu se upoznao sa Otom Baureom (1881-1938), sinom jevrejskog vlasnika fabrike tekstila, vodećim teoretičarem austrijske socijaldemokratije i osnivačem austromarksizma koji je pored engleskog i francuskog jezika u ruskom zarobljeništvu naučio i ruski jezik, (9) kao i mnogi drugi...
       Mnogi istoričari i publicisti tendeciozno tvrde da je Lav Bronštajn Trocki bio ilegalac u Beču 1913. godine. Međutim to uopšte nije tačno! Naime, u bečkoj arhivi boravka stanovnika našao sam podatke o legalnom boravku Lava Bronštajna Trockog u Beču od 1907. do 1914. godine. Dakle, Trocki je najpre stanovao u: XIV Hütelbergstrasse 55, zastim u XV Friesgasse 40, kasnije u XIX Weinberggasse 43, kao i u Sieveringstrasse 19 i na kraju u Rodlergasse 25. Prema tome nije tačna tvrdnja nekih istoričara da je Lav Trocki bio ilegalac, već je u Beču živeo legalno, a to baca nvo svetlo na mračnu istorijsku pozornicu koju neko (zna se ko!) želi da sakrije!
      
       BECKI KOMUNISTICKO-NACISTICKI TRIO
      
       Adolf Hitler i Josif Visarionovič Staljin čsto su u januaru i februaru 1913. godine posmatrali kako iz dvorca Šenbrun car Franja Josif paradno izlaze u belim i pozlaćene kočijama koje je vuklo osam konja.
       Između sebe su komentarisali i kasnje su usvojili i u mnogo čemu kasnije kopirali glamuroznost Austrougarskog cara cara Franje Josifa.
       Hitler je u to vreme stanovao u Domu za siromašne u ulici Mendelmangasse, današnja dvadeseta bečka opština, pored Dunava koji se tada izlivao i plavio to naselje. Staljin je tada stanovao u neposrednoj blizini dvorca Šenbrun, tačnije rečeno u Schönbrunner Schloßgasse 30 gde je pisao svoju brošuru „Marksizam i nacionalno pitanje“.Hitleru i Staljinu često je te godine pravio društvo Josip Broz, zvani Tito, inače Hitlerov školski drug iz Kadetske školke u Pečuju,a pored njih dvojice tu austro-ugarskju oficirsku školu u Pečuju pohađao je Fridrih (Fric) Miroslav Krleža.
      
       TITOVA KRISTINA PRVA LEGALNA BECKA KURVA
      
       Godinu dana pre početka Prvog svetskog rata Hitler, Staljin i Tito često su šetali u bečkom parku pored dvorca Šenbrun. Učestvovali su u zabavama u Šenbrunu. Jednom prilikom je u šetnji pored dvorca Tito zaveo šesnaestogodišnju Kristinu iz Majdlinga. Predstavio joj se kao carev rođak.
       Kasnije je Kristinu upoznao sa svojim „kamaradima“ Staljinom i Hitlerom i svi su zajedno šetali svake večeri i u kasnim noćnim satima priređivali su grupne seanse u Staljinovom stanu, kao i u jednom pasnisonu na Burgringu gde se danas naslazi elitna javna kuća.
       Tako je Titova Kristina, navodno, bila prva legalna bečka kurva. Komunističko-nacistički trio (Staljin-Tito-Hitler) često je posle bahanalija Kristinu vodio na piće u restoran „Central“.
       U to vreme je Tito bio probni vozač fabrike Dajmler-Benc, testirao je Mercedesove automobile po najvažnijoj bečkoj saobraćajnici zvanoj Ring...
       Da zaključim, kao što smo videli, elitni bečki rstoran „Central“ bio je kultno sastajalište mnogih umova i mnogih bezumnika u devetnaestom i početkom dvadesetog veka.
       Danas je ovaj elitni restoran maltene istorija koja sama govori. To je, pored vrhunske usluge, jedan od razloga što se mesto za ispijanje obične kafe u ovom elitnom restoranu mora rezervisati unapred.
       Obići Beč, a ne obići, pored katedrale Svetog Stefana, Hofburga, Šenbruna, Belvedera, dobro poznati kultni kafe „Central“, zaista je turistički promašaj.
       Potpisnik ovih redova često ovde navraća posle istraživanja u Austrijskoj nacionalnoj biblioteci., jer je upravo ovde ispisan veliki deo istorije dvadesetog veka.
      
       * * * * *
       (1) Eva Plank: Das Geheimnis um Stefan Zweigs jüdischen Vornamen, in: Stefan Zweig Centre Salzburg (Hrsg.), Zweigheft 15, Salzburg 2016, S. 21–28.
       (2) Egon Ervin Kiš, „Zapiši to Kiš“, Matica srpska, Novi Sad 1983. godine
       (3) Karin Weisemann: Arthur Schnitzler. In: Wolfgang U. Eckart und Christoph Gradmann (Hrsg.): Ärztelexikon. Von der Antike bis zur Gegenwart, 3. Auflage, Springer Verlag, Heidelberg, Berlin, New York 2006, S. 292–293
       (4) Neue Freie Presse, 10. Dezember 1915, S. 12 (Online bei ANNO)
       (5) Julius Braunthal: Victor und Friedrich Adler zwei Generationen Arbeiterbewegung. Verlag der Wiener Volksbuchhandlung, Wien 1965, S. 13ff.
       (6) Karl R. Stadler: Victor Adler. In: Walter Pollak (Hrsg.): Tausend Jahre Österreich. Eine Biographische Chronik, Band 3: Der Parlamentarismus und die beiden Republiken, Verlag Jugend und Volk, Wien 1974, ISBN 3-7141-6523-1, S. 50–60, hier S. 50f.
       (7) Hermann Bahr im Lexikon deutschsprachiger Schriftsteller von den Anfängen bis zur Gegenwart. VEB Bibliographisches Institut, Leipzig 1967, Band A–K, S. 60ff.
       (8) Hans-Georg Hofer: Nervenschwäche und Krieg: Modernitätskritik und Krisenbewältigung in der österreichischen Psychiatrie (1880–1920). Böhlau Verlag, 2004, ISBN 3-205-77214-8, S. 255 f.
       Bruno Kreisky: Im Strom der Politik. Der Memoiren zweiter Teil, Kremayr & Scheriau, Wien 19
       (9) Iz knjige Tito (NI)JE Tito, autora Vladana Dinića, izdavač „Novmark“ d.o.o.
















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX