SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5694861

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

IN MEMORIAM: Šaban Šaulić (6.5.1951. – 17.2.2019.)
Dobar glas daleko se čuje...

       Ne znam, ali nenadana smrt, uvek je nenadana, koliko god da se ljudi na nju nekako naviknu od svog rođenja, i uvek vas dočeka – nespremnim!
       Gotovo da nema broja “Svedoka”, naročito poslednjih godina, da ne moram da napišem neki IN MEMORIAM u kome se, uvek, biranim rečima opraštam i oprostim od meni dragih ljudi, poznanika i prijatelja, za koje sam dotad, nekako mislio da SMRT, taj neuminti saputnik svih živih bića, neće stići do nih...
       Svaki IN MEMORIAM otkida vam parče života, stegne vam srce, i uvede vas u razmišljanje o – kraju života...
       Kako sam u poslednje vreme, često, i ne svojevoljno, teška srca pisao IN MEMORAM, jedan moj dugogodišnji prijatelj, legenda svetskog šaha, s kojim se, na sreću, i sad redovno čujem, a nažalost ređe viđam, mi šeretski reče...
       “Slušaj bre Dinjo, čitao sam one tekstove o umrlim šahistima, bilo bi lepo kad bih takav tekst o sebi pročitao, ali dok sam živ! Znam da ćeš ga napisati, ali ga neću pročitati”.
       Ime svog prijatelja, naravno, zarad malera, neću da pomenem, pročitaće On ove redove, a Vi možete samo da naslućujete o kome se radi...
       Istina, tada, sam mu kao iz topa odgovorio, prisećajući se jedne sumorne reklame na ulazu u ćuprijsko groblje:
       “Vaše je samo da umrete, sve ostalo je naša briga!”
       Onomad, 17. februara leta Gospodnjeg 2019. kad sam čuo da je poginuo moj stari znanac Šaban Šaulić, kralj srpske narodne muzike i legenda za života, daleko od kuće, u Nemačkoj, u Bilefeldu i iz vesti shvatio da je praktično ubijen u saobraćajnoj nesreći - ni kriv ni dužan, da ga je usmrtio neki pijani Turčin, s pozajmljenim automobilom i, pogađate, bez vozačke dozvole, sve mi se smučilo...
       Znam dobro, koliko je Šaban, voleo i živeo život.
       Sećam se dobro koliko je on, iako možda najveći narodnjak rođen na ovim prostorima poštovao bogomdani život, i s verom u život, prolazio kroz njega.
       To, što je bio velemajstor narodne muzike, nije ga opterećivalo...
       Naprotiv, voleo je pesmu kao život, a život ga je, sve do 17. februara, voleo kao – pesmu.
       Mogao bih sad dugo da pišem o njemu, mogao bih da ređam hitove do zore, mogao bih da se prisećam detalja iz zajedničkih druženja, ali ne – moj prijatelj Šaban je bio moj prijatelj, znam koliko mi je značio, koliko sam ga poštovao, čak i kad smo se, u kafani, naravno oko nečeg, uvek nebitnog, raspravljali do zore...
       I on i ja, smo u kafanu svrtili na kratko, a ostajali dugo...
       Ali, valjda je zato 1993., ako se ne varam, osmislio hit “Dođi da ostarimo zajedno”...
       Imao je samo 68. godina, Ildu, Mihajla i Sanelu, suprugu Gocu, pesme, brojne prijatelje i milione obožavalaca.
       Svuda, gde god da ga je put i pesma nanosila bio je – za sve samo Šaban.
       Svoju slavu, svoju pesmu, svoj glas i svoju umetnost, podnosio je bolje od bilo kog drugog...
       Smatrao je da mu je božanstveni glas Božiji dar, a zna se – dobar glas daleko su čuje...
       Istina, sve je prolazno: i slava, i pesma, a evo, ispostavilo se na nemačkom drumu i - život.
       Večna Ti slava prijatelju!
       Dinja
















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX