SVEDOK Internet



Broj 1184.

Poseta
5751436

NATO? Neka, hvala!

Aleksandar (Makedonski)

Aleksandre, požuri polako...

Aleksandre, požuri polako…

Svaki četvrti Srbin se moli Bogu svaki dan


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

INTERVJU: Siniša Kovačević, dramski pisac i srpski intelektualac
Mi smo Srbiju izjutkali
Piše: Olivera Milivojčević

       Siniša Kovačević je dramaturg koji je potpisao pozorišne komade poput „Velike drame“, „Srpske drame“, „Đenerala Milana Nedića“, „Janeza“ , „Novog doba“ i mnoge druge , kao i televizijske drame „Portret Ilije Pevca“, „Mala šala“, „Svečana obaveza“ i „Gorki plodovi“...Radio je i na filmskim secenarijima za filmove“ Sinovci“, „Najbolji“, „Bolje od begstva“ i mnogim drugim.
       Prošle godine, u oktobru, objavio je svoj roman – prvenac „Godine vrana“, u izdanju „Vukotić media“, koji je za srpske prilike doživeo, za kratko vreme, da se proda 10.000 primeraka.
       Kako kaže - politikom se bavi, ali nije, niti hoće da bude profesionalni političar. Ističe da mu je moralna obaveza da se u ovoj prilici koja je poslednja šansa za Srbiju bori da ova država postane „normalna“.
       Kovačević je i potpredsednik Narodne stranke. Pričali smo o građanskim protestima u kojima aktivno učestvuje širom Srbije, tome kakva će biti sudbina tih protesta, kao i o romanu i njegovoj „Velikoj drami“ koja se punih 17 godina igra na daskama nacionalnog teatra.
       Skeniranje: Poslednja tri meseca aktivno ste uključeni u građanske proteste...
       Siniša Kovačević: Svaki čovek reaguje prema vlastitom osećanju pravičnosti. Držim da su ovi protesti na pravoj strani, da su to protesti protiv autokratije i diktature, protiv istorijskog ćorsokaka u kome smo se našli. Smatram da je moje mesto da budem sa onima koji protestuju. U onoj meri u kojoj ljudi drže do mog mišljenja i mog stava valjda ću uspeti da za sobom povedem još neke koji misle slično.
       Nema potrebe da sada objašnjavam situaciju u kojoj se nalazimo, da je ovo država u raspadu koja je pred veleizdajom i iz koje svake godine odlazi 50.000 najlepših i najmlađih ljudi- i biološki i intelektualno i kreativno.
       Ovo što mi živimo je kriminal koji ima državu, a na čelu države čovek koji nije dorastao svojoj funkciji ni intelektualno, a ni moralno. Pogledajte, pa vidite - da je ova zemlja pusta, da ćemo uskoro svi živeti u Beogradu, da će sve drugo biti zašikareno i prazno. Pogledajte da se ekonomska politika bazira na činjenici da prodajemo jeftinu radnu snagu za 200 do 250 evra mesečno dajući beneficije strancima i da ti naši ljudi uglavnom rade najteže manuelne poslove...Onda vidite da je ova država kao autobus u rukama pijanog vozača. Vaša obaveza je da, kada to vidite, reagujete. Mi se služimo u protestima demokratskim sredstvima, način na koji protestujemo je legitiman. Podsetiću vas da u ovoj zemlji - već prema slobodi - maršira preko 100 gradova, a nigde nije zgažena travka, da nije razbijena ni jedna čaša, da nije nigde bilo nasilja, linča i slovanja osim na Studiju B. Imamo pravo da legitimno iskažemo nezadovoljstvo. Oni koji su zadovoljni ovakvim stanjima njih vozaju autobusima sa mirisom majoneza iz jednog mesta u drugo. Primetićete da je na mitinzima našeg predsednika u Šapcu najmanje Šapčana, u Leskovcu najmanje Leskovčana, da su ti trgovi na kojima su parkirani autobusi, na kojima se nekada govorilo svom plebsu koji vas obožava, sve manji i manji. Umesto nekadašnjih najvećih gradskih trgova, sada se govori u nekim uskim sokacima da bi kadar mogao da se grupiše, da izgleda da ima mnogo ljudi. Ako ste na čelu države, a ne znate da vam dovode one koji treba da vam aplaudiraju, takozvane klakere, onda imate ozbiljan problem. A ako znate da su to naručeni ljudi koji će vam aplaudirati dovedeni iz svih krajeva ove naše, sada, male zemlje, onda opet imate problem moralne prirode. Naravno da sam u protestima i da u njima učestvujem i nastojim da oni dovedu do uspeha.
       S: Predsednik Srbije se u nekoliko navrata izjasnio da njega ne interesuje šta misle oni koji protestuju i da neće razgovarati sa opozicijom...
       S.K: To govori o površnosti našeg predsednika. On je čovek površnog obrazovanja. Izašao je s fakulteta pre 30 godina i nije radio previše na sebi i to je ono enciklopedjsko sveznanje ni o čemu. Mnogo je važno da znate imena sela kroz koja ste prošli i da znate na kojoj se kvoti tačno nalazi stub nosač nekog mosta, ali da ništa drugo ne znate. Da ne znate, recimo, šta su moralni prosedeji na kojima mora da se temelji svaka vlast. Koji bi to ozbiljan čovek rekao čak i metaforički da ga ne zanima kompletno biračko telo njegove zemlje? Mi smo zemlja koja ima pet mliona birača. Ima preko šest miliona po biračkom spisku, ali ako očistite mrtve duše i napokon ih sahranite, neće biti više od pet miliona. Mene zanima mišljenje svakog čoveka. Ako bi se na ulicama Srbije skupljalo 400 do 500 hiljada nezadovoljnih ljudi svake sedmice, naravno da bi me zanimalo čime su nezadovoljni.Kada pogledate stepen omraze do koga nas je on doveo, trenutno se gledamo sa strašnom mržnjom. Taj anatagonizam je prerastao u ozbiljnu mržnju, kao zavađena braća na očevom imanju koje su ga podelili na pola, sredinom očevog groba i gledaju se i oni i jetrve, njihove žene, sa mnogo mržnje i svako od njih ima kamen ili kamu u rukavu. Onda se postavlja pitanje kada će kanuti ta prva kaplja bratske krvi. Bojim se da hoće, jako bih voleo da grešim, ali će ta kaplja krvi kanuti na njegove ruke. On ništa ne čini da tu omrazu smanji, mi smo za njega talog, ološ, fukara, dno dna ... Pogledajte taj spisak epiteta koji nam je dao, za razliku ovih majonez delija i parizer hanuma koji su krem de la krem ove nacije. Milsim da je on, bez obzira što je izabran na falsifikovanim i pokradenim izborima tek črtvrtinskom voljom ovog naroda predsednik svih građana.
       S: Ali, Vučić se baš ne ponaša kao predsednik svih građana Srbije što mu Ustav nalaže...
       S.K: U pravu ste, vidite da nas je podelio na svoje i one koji nisu njegovi. S tim ti koji su protiv njega to su izdajnici, bašibozluk, to su Haradinajevi, ili kako mu kada odgovara, američki ili engleski plaćenici. A u isto vreme bivši engleski premijer Toni Bler je savetnik Vlade Srbije, a bivši nemački kancelar Gerhard Šreder je njegov savetnik i tako dalje...
       Primetili ste da od kada je dobio po prstima N1 više za njega nije američka televizija. On je taj pridev „američka“ koristio sa pežorativnim predznakom. I primetili ste tu neku njegovu neutaživu potrebu za publicitetom. Ne znam u modernoj političkoj istoriji sveta da je neko toliko čeznuo za publicitetom kao on i toliko bio željan ljubavi. Njegovo samosaželjenje prerasta okvire normalnog i zdravog ponašanja. Ta potreba da stalno budete u epicentrumu, da budete voljeni, da stalno upozoravate na vlastitu žrtvu prosto je uvredljiva.
       S: Neki kažu da on zapravo odlično glumi. Šta Vi kao čovek od pozorišta kažete na to?
       S.K: Trebalo je onda da se bavi glumom, ali to što on radi u našem žargonu se zove glumatanje. To je diletantizam. Ni jedna njegova emocija, i kada mu zadrhti glasić i usnica padne, nije iskrena , nego glumljena emocija, što se vidi.
       S: Imamo situaciju da je predsednik Srbije rekao da će da sačeka da Alabanci prihvate njegov predlog za rešavanje kosovskog pitanja, pa ako oni prihvate, obavestiće građane Srbije. Kakav je Vaš komentar na tu izjavu predsednika?
       S.K: To je najbolji dokaz kakav on odnos ima prema nama. Hajte da Vam kažem jednu rečenicu pa je Vi zapamtite i arhivirajte, a zapamtite je i privatno: prvi put u srpskoj istoriji će se dogoditi da će izdaju nacionalnih interesa pomagati domicilno srpsko stanovništvo sa Kosova preko svojih izabranih predstavnika. A recite bilo kom Eneglezu da treba da se odrekne Severne Irske, Francuzu da treba da se odrekne Korzike, bilo kom Italijanu da treba da se odrekne Južnog Tirola bez obzira što tamo živi veećinsko nemačko stanovništvo, bilo kom građaninu Španije da treba da se odrekne Katalonije, on će vas proglasiti izdajnikom. Neki ljudi će na Kosovu, zato što im se plasira takva priča, zaista verovati da je bolje da ostanu u Haradinajevoj državi, a samo da je glavica na ramenima, a drugi će to činiti iz straha, treći će činiti zato što već imaju stanove po Srbiji, da li u Smederevu ili u Beogradu, a peti će to činiti jer će im biti priprećeno, a šesti, jer će dobiti kravu ili tele i tako dalje...To se sprema uskoro.
       S: Vi ste u politici bili i ranije. Između ostalog bili ste i u DSS. Sada ste u Narodnoj stranci...
       S.K: Sebe ne smatram političarem. Politika u modrenim vremenima traži da se čovek njome bavi, jer ako se on ne bavi politikom, onda se politika bavi njime. Politika je jedan prefrigana gospođa. I ako se vi ne bavite njome, onda se ona bavi vama, pa završite na birou rada ili ne daj Bože u rovu, ili u grobu, ili u inostranstvu. To je kada ste politički inertni pa, kao, mene politika ne interesuje. Neće biti rođače da te ne interesuje, jer kada se dobija poziv za mobilizaciju ne daje se samo onima koji su zainteresovani za politiku nego svima redom. Na kraju krajeva postoji i ta antička podela na zoon politikon i zoon idiotkon. Politika nikada nije bila moje primarno zanimanje. Nikada nisam odustao od onoga što je način da ja zaradim sebi novac da mogu pristojno da živim, niti sam odustajao od svojih vokacijskih određenja - profesure, tetara, filma, televizije... Politika je prosto bila tu da se učini nešto koliko je moguće, odnosno koliko je meni dato. U tom smislu da, bio sam u politici dve godine u DSS kada ta stranka nije bila na vlasti. Nikako da mi se da da uđem u politiku s nekom strankom koja je na vlasti, da se malo dokopam crnog auta, silikonski tretirane sekretarice, da vidim kakav je to pogled na svet iza zatamljenih stakala nekog mercedesa ili audija. Naravno, šalim se. Ne zanima me to, mene zanima da ova zemlja jednom postane ozbiljna zemlja, sa ozbiljnim institucijama, da spasemo taj demografski kolaps, da radimo ono za šta smo dorasli – vi kao novinar, ja kao čovek koji ima svoju matičnu profesiju. A političari neka se bave politikom. Prava politika traži žrtve. U ovakvim zemljama u tranziciji, korumpiranim, politika je put ka beneficijama, ka tenderima, ka ljubavnicama. Ali politika je mnogo teška. U nekoj Engleskoj , ako ste u politici prestaje odlazak u vaš omiljeni pab, prestaje odlazak u pozorište, prestaje bavljenje matičnom proofesijom. Možete biti uspešan advokat ili brodovlasnik kao Grci, kada ste u politici brodove predajete nekom drugom na upravljanje,a vi ste tri ili pet godina ministar. To je povećana odgovornost. Gleda vam se jeste li nekog uvredili verbalno, naročito u ovom vremenu političke korektnosti. Gleda vam se, ne dao Bog, jeste nešto loše rekli o crncima, homoseksulacima, ženama, gleda vam se jeste li sinoć popili dve čaše više ili niste. To treba da rade hrabri ljudi koji to doživljavaju kao služenje narodu, kao žrtvu, nešto što podrazumeva vlastito pregnuće da se učini nešto urbi et orbi (gradu i svetu prim. aut) što će taj grad ili tu državu učiniti boljim.
       S: Taj pogled na politika kod nas nikako da dođe. Vi ste na protestima širom Srbije. Kako Vam se čini atmosfera po manjim mestima? O tome se malo zna...
       S.K: Ima jedna poslovica kod nas – ne čuva poljar polje nego strah. Vi ne idete da kradete komšijske lubenice zato što vas je strah od nečega što se zove poljar, jer je polje ogromno, a ima dvojica ili trojica poljara koji ga čuvaju. Vas je strah od sramote, od toga da ćete biti uhvaćeni, da ćete doživeti neku vrstu, kako se to kolokvijalno kaže, blama. E na taj način Vučić vlada. On vlada strahom, tako što nije korumpirao samo mene ako mi je dao posao, nego je time korumpirao i kompletnu moju porodicu koja zavisi od toga da li ću ja tu platu iz javnog preduzeća ili od botovanja doneti kući ili neću. I sada, kada pogledate da se ta hobotnica raširila po kompletnoj Srbiji po jednom ustaljenom principu, postoji vrh, pa generali oko vođe, pa pukovnici koji su zaduženi za okruge, pa majori za opštine, pa kapetani... I vi tako kontrolišete kompletnu državu, pa i hoće li se Živka zaposliti kao higijeničarka u Domu zdravlja u Bačkoj Palanci. O ,da! Hoće ako je član! Taj strah je držao ljude. Ali ljudi zaboravljaju da svaki krčag ide na vodu dok se ne razbije. I permanentni život u strahu sa osećanjem gorčine u ustima nije život, to je životinjanje, živuckanje. I naravno da će to trpilo jednog dana čoveku pući i onda će da kaže - ma idi s milim Bogom, neću da mi deca jedu hleb namazan osećanjem stida. Pitaće me kada odrastu jesam ja odrastao na Vučićevoj pašteti. I to nezadovoljstvo i oslobađanje od straha je prisutno u svim malim gradovima. Nemojte zaboraviti, evo sada živimo aferu sa Jutkom, seksualnim predatorom koji voli da ljubi tuđe žene. Ali ne zato što je šarmantan, nemam ništa protiv da je on, kolokvijalno da kažemo, prevrnuo žensku polovinu Brusa ako je to uradio šarmom, principom donžuanske neodoljivosti, ako je takav Kazanova da ni jedna ne može da mu odoli. Ali, ako je to daćeš mi da te ljupkam i dirkam i štipkam da bi te zaposlio, da bi ti zaposlio ćerku ili sestru, onda je to skandalozno u vremenu koje je emancipovalo ženu i seksulane slobode dovelo do jednog principa apsolutne oslobođenosti. I vi sada koritite poziciju lokalnog kabadahije koju vam je dao Vučić da bi zadovoljavali te niske nagone, a baš vas briga koliko tu ima ženske muke i ženskih suza, nesreće u jednoj porodici...E vidite, to vam je Srbija. Jedan Jutka, teći peti, nije ovaj Jutka sam. Imate u Grockoj drugog Jutku koji je čoveka, koji ga je uhvatio sa prstim u pekmezu, hteo da ubije i da zapali živog. Mi smo Srbiju izjutkali. Gde god odem da govorim postoji neki lokalni s nadimkom Bizon, Bilmez, Balvan, Buzdovan. Bukvalno su to nadimci na lokalu ljudi koji odklučuju o svemu.
       S: A kada je to nadimak u lokalnoj sredini, to mnogo o tom nekom govori...
       S.K: Naravno, ništa vas bolje ne određuje kao nadimak u malim sredinama. Ne mogu da kažem ko je u kojim gradovima, neću da dajem imena, neću tim ljudima da pravim probleme jer i ti ljudi imaju porodice. Meni samo nije jasno kako neko ko je imao seksualni čin sa ženom koju je ucenio hlebom ode kući i pomazi svoje dete. To ne mogu da razumem. Kada to podignete na makro nivo, to vam je Srbija. Posebnu vrstu hrabrosti pokazuju ti ljudi u manjim sredinama koji su progovorili i ja im zaista iskazujem ogromnu zahvalnost. Mi u Beogradu smo masa, to je 50.000, 70.000, 100.000 ljudi, zavisi od dana do dana. A tamo u nekom Vrbasu, Brusu, Lazarevcu, to je skup individualaca. Ima jedan momak iz Lazarevca zapamtio sam ga po vaterpolitičkoj kapi koju je nosio i govorio je na istom mitingu na kome sam i ja, eto on je odmah sklonjen sa svog radnog mesta, premešten na manje plaćeno mesto koje ne odgovara njegovoj kvalifikaciji. Šta vi očekujete od države u kojoj je direktor EPS-a vlasnik pečenjare. A da ne pričamo dalje da vam je minisitar dezerter, koji nije mogao da završi fakultet u svom rodnom gradu, Novom Sadu, pa ga je gle čuda, preko noći završio u Kragujevcu. Bivši predsednik države je ukrao diplomu. Cak nije ni kupio, nego ukrao. Govorim o Nikoliću.
       S: Koji su to zahtevi koje , po Vašem mišljenju, treba postaviti pred Vučića?
       S.K: Treba da bude jasan zahtev Vučićeva ostavka, ostavka komplatnog rukovodstva RTS-a, raspisivanje novih konkursa za javne frekvencije. Na primer, govorim improvizovano. Mada, sve ovo, morate priznati, i nije tako loše. I to se oroči do 9. maja. Govorim metaforički. To je dan pobede nad fašizmom. Da oročimo zahteve do 9. maja, pa ako ih ne ispuni, 9.maja smo svi u Beogradu. Pa da vidimo. Ako ima nameru da na vlastiti narod izvede tenkove i vojsku i to smo probali, znam kako to izgleda, znam kako izgleda i suzavac i pendrek...Hajte da vidimo, njemu je toliko stalo da uđe u istorijske čitanke, pa neka uđe u te čitanke kao neko ko je pustio krv građana Srbije po beogradskim trotoarima da bi ostao na vlasti. Stvar je u nečem drugom, da se ne vrtimo kao mačka oko vruće kaše, on je bio radikalski radikal. Bio je radikalan čak i za neke članove Srpske radikalne stranke. I u jednom trenutku je taj mesar koji kolje goveda, ubija ih maljem i pušta im krv, ima svoju mesnicu, odlučio da izađe ispred mesnice, samo je krvavi alat ostavio u podrumu, i kaže - ja sam sada vegetarijanac. E sada svi su mu poverovali...
       A zašto je rekao da je vegetarijanac? Zato što mu je rečeno da mora da bude vegetarijanac ako hoće da sačuva glavu u političkom i u svakom drugom smislu da mora da preda Kosovo. I on je rekao – predaću ga. To je poenta. To vreme je isteklo, curio je pesak iz tog peščanog sata. Gazda je rekao - prošlo je sedam godina, hajde sada da ispuniš obećano. Zato sada imate sa Zapada te idiotizme – vratite se u parlament. U koji parlament da se vratimo? U javnu kuću da se vratimo. Da tamo raspravljamo o potrebi da se svaka devojka udaje sa himenom, u javnu kuću u kojoj vinske mušice i stidne vaši lete oko lustera. To je licemerno.

Postao sam nedarovit od kada kritikujem Vučiča
       S: Zašto nema drugih Vaših predstava na repertoarima beogradskih pozorišta?
       S.K: Odbijaju me. Odbio me Duško Kovačević u „Zvezdari“, odbio me Slobodan Ćustić u BDP-u, odbio me je bivši upravnik Narodnog pozorišta.
       S: Koja su obrazloženja kada Vas odbiju?
       S.K: Pa valjda sam postao nedarovit u međuvremenu, ne znam. Ili je to, možda, golmanov strah od jedanaesterca ili možda čaušev strah kako će aga reagovati? Nemam nameru da sebi pridajem značaj koji nemam, ne verujem da se Vučić bavi mojom karijerom, niti mu to pada na pamet. Pre će biti da se ovi poltroni nad poltronima plaše toga kako će Vučić reagovati pošto se ja ističem u Vučićevoj kritici. Bez obzira što svemu tome dajem civilizivani obol ne koristim stavri koje mogu biti uvredljive, ne bavim se njegovom prodicom, niti njegovim reakcijama, koje bi i te kako mogle, da sam zlurad, biti komentarisane. Ja se isključivo bavim njegovim javnim delovanjem i u tome sam pristojan i civilizovan.
       S: Hoćete li napisati neku novu knjigu?
       S.K: Hoću. Talenat je obaveza, to je obaveza pred Bogom, ja to tako doživljavam. Ako ste dobili, ateisti će reći genetsku predizpoziciju, ja to tako ne gledam, ali ako ste dobili taj gospodnji milodar da trčite bosi 100 metara za 11 sekundi po peščanoj plaži, Vaša obaveza je da obujete sprinterice, trčite na olimpijadi i oborite rekord Juseina Bolta. Ako vam je dat telenat da pevate, pevajte, da ropovesate, propovedajte! Pišem , počeo sam da pišem novi roman. Moja osnovna vokacija je dramsko pisanje. I daleko je teže napisati dramu nego roman. Mada, ni roman nije lako napisati. Prosto žao mi da pišem za fioku. Napisao sam tri drame u međuvremenu, ali one čekaju neka bolja vremena. Dočekaće ih drame, ali ne znam da li ću ja. Sada pišem novi roman i nadam se da ću ga završiti do jeseni.
       S: Novi roman je o savremenom dobu ili nešto iz istorije?
       S.K: I savremen i istorijski. Neću da vam odajem sve tajne.
I Vučić je bio zilot radikalizma, a sada je zilot evropejstva
       S: Vaša predstava „Velika drama“ igra se već punih 17 godina u Narodnom pozorištu. Spremajući se za ovaj intervju išla sam da je pogledam ponovo. Narodno pozorište je bilo puno posle toliko izvođenja?
       S.K: Tako je. Meni to imponuje. To je najstarija drama koja je na repertoaru u Narodnom pozorištu sada. Cuvamo je, bavimo se njome. Ona ne sme da se rašrafi, jer u njoj učestvuje 50 ljudi. Dovoljno je da samo jedno od njih 50 jednu stvar uradi pogrešno u toku predstave i eto pozorišne konfuzije. A drugo, valjda je dobra kada je ljudi toliko vole. Ali je problem druge vrste što ljudi umiru, pa odlaze. Otišli su nam Ružica Sokić i Mrgud Radovanović pa smo našli druge ljude da ih zamene. To je lepota teatra i tragika teatra. Problem druge vrste je što ja nemam ni jednu drugu predstavu u Narodnom pozorištu. Što sam odjednom postao nedarovit.
       S: Cak je i Velika drama u jednom momentu bila gotovo skinuta sa repertoara...
       S:K: Visila je, ali je zahvaljujući buntu publike i glumaca vraćena, nije skinuta. Vidite kako se bunt uvek isplati. Zna da donese razultat.
       S: Glavni junak “Velike drame“ ima za današnje vreme simbolično prezime...
       S.K: Da, preziva se Vučić. Njegova ideološka i emocionalna zaslepljenost jednim sistemom, pa onda drugim sistemom gotovo da je adekvatna Vučićevoj, ovoj predsednikovoj. I Vučić je bio zilot radikalizma, a sada je zilot evropejstva. Tako i moj Vučić počinje kao apsolutno ubeđeni komunista, da bi na kraju završio kao neko ko obnavlja crkve i neko se usrdno i smerno moli Bogu. Valjda je to imanentno čoveku, promena stava i mišljenja. Kod tih ljudi koji bezrezervno veruju su mogući ti veleobrti. Kod ljudi koji imaju kritičko mišljenje prema svemu ceo život su moguće promene, ali su one proces. Ne legnu kao radikali, a probude se kao evropejci, nego sazrevanjem se pogled na svet menja. Cerčil je govorio da neko ko ne levičari u mladosti nije čovek, a neko ko nije konzervativac u starosti takođe nije čovek.
Mora da postoji dan D
       S: Šta će biti s protestima? Do kada će da se šeta bez cilja?
       S.K: Znam šta bih ja radio. Oročio bih. Dokle mi da šetamo? Sada ćemo zimske cipele da zamenimo prolećnim, pa ćemo onda da uđemo u japanke. Mora da postoji dan D. Mora da se kaže – vidi prijatelju, predsedniče, zemljače, rođače ovo su uslovi. Imaš rok do tada i tada. Dali smo ti više od tri meseca roka da smisliš šta i kako. Ako to ne uradiš do tada eto nas Milanovčani, Kragujevčani, Cačani, Užičani, Vrbašani, Kuljani, Srbobranci, Novosađani, u Beograd. Koren svih zala je na Andrićevom vencu.
       S: Zašto opozicija do sada nije postavila jasne zahteve i rokove o kojima pričate?
       S.K: To morate da pitate Đilasa, Jeremića, Obradovića, ljude koji su u rukovodećem organu Saveza za Srbiju. Ja bih to uradio odavno.
       S: Nedavno su preneli Vaš tvit da Vas je Jeremić nagovorio da napadate opoziciju. Malo su vas u skladu sa današnjim novinarstvom parafrazirali...
       S.K: Ako je tvit o uzimanju prava na slogan jedan od pet miliona...
       S: Taj i na onaj gde ste rekli da su u opoziciji diletanti ...
       S.K: Naravno da su neki diletanti i neznalice, analfabete u političkom smislu. Odakle njima pravo da oni konfiskuju nešto što je autorska svojina, ako ćete pojedinačno, Nikole Koja. On je autor tog slogana. A ako hoćete grupno, da to metaforički gledamo, onda je to svojina svih nas koji šetamo. Ne može da govori opozicija. Pa šta sada treba? Neko ko je član neke stranke da nosi žutu traku oko ruke? Ja ne mogu da govorim negde, jer sam potpredsednik Narodne stranke. Ili idiotizam tipa – treba formirati telo koje će kontrolisati opoziciju. Budale! Kome to može da padne na pamet? Ko to može da bude? Ovi sa novougrađenim političkim himenom koji su već pre toga bili u nekim strankama?! Kako oni to zamišljaju? Da ima taj politički sinod koji će da kaže - Kovačeviću no, no nisi dobro govorio. Ko to može biti iznad kategorije političke organizacije, a da nije biran na izborima? Ko je taj savet mudraca? Na koji način će kontrolisati opoziciju? Sedeti na sednicama predsedništva i voditi zpisnike i lupati recke ko jeste ko nije dobro govorio. Ovo je plebiscitarni bunt. Ovo je bunt ljudi kojima je voda došla do donje usne. Ovo je poslednji pokušaj da se od ove zemlje napravi pristojna zamlja sa jakim institucijama. E sada što se ja dam nagovoriti, pa me svako obrlati, to je stvar nesolidnosti mog karaktera. Dakle, ja imam karakter čvrstine ratluka , pa tek tako svako može da me nagovori kako mu padne na pamet. Te proteste treba reorganizovati, dati im drugu dramaturšku formu, a onda će kroz to dobiti i na kreativnosti.
Ideja o bojkotu je najvećim delom moja
       S: Izbori se više ne spominju, pošto je opozcija najavila bojkot...
       S.K: Moram da priznam da je ta ideja o bojkotu najvećim delom moja. Na šta bi ličili ti izbori. Imate milion i po mrtvih duša koje glasaju kako gazda kaže, pa imate oko pola miliona mladih ljudi koji su otišli i koji uredno dobijaju pozive za glasanje. Hajde prvo da očistimo mrtvačke spiskove od mrtvih duša, da omogućimo dijaspori da glasa. To se sve s lakoćom sada radi. Hajde da nisu svi blibordi od Subotice do Vranja njegovi, hajde da se sa celom porodicom on pojavljuje u predizbornoj kampanji na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, da nemamo risove ispeglanih belih listića, da nemamo tetovirane, kratkovrate bizgove koji sa paralelnim spiskovi kontrolišu šta je ko glasao, da se glasovi ne kupuju za crvenu... Hajde dajte ga nekom iz opozicije u TV duel i da on na to bude obavezan.
       S: Ali kako to sada rešiti konkretno?
       S.K: Tako što će doći 200.000 ljudi u Beograd. Ne odlučuje on baš o svemu. Ne odlučuje on o tome da li će sutra svanuti ili neće, to zavisi od više sile. On, da je imao političkog takta, mogao je svoju vlast, sa rapiodnom lakoćom, da produži za još godinu dana, samo da je rekao ok pristajem na to što tražite i da je rekao za godinu dana ćemo imati regularne izbore. Napravi se komisija od deset ljudi, pet iz vlasti, pet iz opozicije, na primer Branko Ružić koji je ministar za državnu upravu, evo drugi, imam kandidata, bivši ministar Svetozar Ciplić u istom resoru, pa neka se srede birački spiskovi. Pa se napravi dogovor o ravnopravnoj zastupljenosti u elektronskim i štampanim medijima, pa da nemamo situaciju da na dan izbor imamo Vučićev slogan i reklama u svi medijima. Svi ti zahtevi su ispunjivi i utemeljeni u pravu i pravdi.
Jel ima neki fakultet u Stopanji?
       S: U ovom sistemu vrednosti oni koji regularno završe školu i steknu neka znanja i stvarna zvanja, svi odoše u inostranstvo...
       S.K: To je poenta zato i idu. Znanje je obezvređeno. Imate onog bilmeza na televiziji koji javno kaže citiram „j.... li ga završio sam fakultet, ali ne znam koji, tu mi je diploma“, to sam gledao svojim očima. Imate ministra finansija, bivšeg gradonačelnika Beograda koji je prepisao 60 strana svog doktorata. To je lopovluk. Imate ministra policije koji je krao svoj doktorat, pa guvernerku, pa ministra za rad koji je šofer. Nemam ništa protiv tih čestitih zanimanja - vozači su sjajni ljudi, ali ne da sede u ministarskim foteljama. I kada će taj vulkanizer da se posle vrati u svoju radnju? Nikada. To je problem. I sada imate ženu na mestu guvernerke, koja ima platu toliku koliku ima i guverner i treba da ima veliku platu, samo mi nije jasno kako može da ima platu veću od predsednika države i premijera. I ta žena je odbranila svoju prepisanu doktorsku disertaciju na Univerzitetu u Sremskoj Kamenici. Hajte, molim vas! Je l ima neki univerzitet u Stopanji? Pa da odemo svi da doktoriramo tamo jedno posle podne. To je jedno selo pored Trstenika, ima dosta pečenjara, pa ćemo spojiti lepo i koristo. Kao rezultanta svega toga dešava se da ono nesrećno dete koje je studiralo naporno i teško da završi neki fakultet, na primer Političkih nauka, i da se bavi novinarstvom i ako ima prosek 9,80, ne može da se bavi time, jer Barbara govori o linču, silovanju, nasilju. Ko je zaposlio Barbaru? Taj ko je zaposlio Barbaru taj je kriv. Problem je u tome što rade neznalice. Sutra će nas operisati neznalice. Kada svi lekari odu, berberi će da nam vade zube, a decu će te, ako ne daj Bože, u igri uganu ruku ili nogu, voditi kod baba Živke u Golubince da im namešta ruku. Ovo je zemlja koja se raspada.
Roman „Godine vrana“ prodat u preko 10.000 primeraka za četiri meseca
       S: Prošle godine objavili ste svoj prvi roman „Godine vrana“ koja je pisana po Vašoj drami „Učiteljica“...
       S.K: Obično se rade dramatizacije romana, ja sam romansirao dramu. I to je prinuda. Ja s tom „Učiteljicom“ nisam uspeo da dođem ni do jednog srpskog pozorišta, a drama je dobra. Bila je šteta da bude u fioci. Ja nemam više vremena da čekam, nemam 30 godina. Bez obzira što će ta drama nekada biti igrana, ona nije sir pa ima rok trajanja, ona dobija vremenom, ali ja ne dobijam vremenom. Tu dramu sam romansirao. I u jednom trenutku mi se činilo da je bolje da se roman zove „Godine vrana“ i zato se tako i zove. Roman je dobro prošao.
       S: Jeste ga svesno štampali na stogodišnjicu od kraja Prvog svetskog rata?
       S:K: Sasvim slučajno, tako je ispalo. Drama je napisana pre tri, četiri godine. Daroviti ljudi nemaju potrebe da jure obletnice , to oni nedaroviti. Oni imaju kalendar kod kuće pa onda – aha sada je 100 godina ovoga, 120 godina rođenja ovoga, Prvi srpski, Drugi srpski ustanak, pa ranije, ofanzive. Mi smo te zvali jubilarci. To su oni koji su tačno znali kada je umro Crnjanski, kada je rođen Andrić, kada je godišnjica Vuka Karadžića i Njegoša. Ovo je koincidiralo.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX