SVEDOK Internet



Broj 1184.

Poseta
5751416

NATO? Neka, hvala!

Aleksandar (Makedonski)

Aleksandre, požuri polako...

Aleksandre, požuri polako…

Svaki četvrti Srbin se moli Bogu svaki dan


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

U susret izborima - ko je gde na srpskoj političkoj sceni
Zašto ONI nisu potpisali?
Piše: Slobodan Jovanović

       Nema razlike u politici između vlasti i opozicije, reći će ovih dana jedan od eminentnih predstavnika intelektualaca koji nastoje da ostanu izvan „navijačke“ podele na one koji su za vlast ili za šetače, odnosno za opoziciju koja u tome učestvuje.
       To je, na prvi pogled, paradoksalno ako se ima u vidu stepen polarizacije u društvu, dužina trajanja i masovnost protesta, kao i svojevrsna blokada političkog života – bojkot parlamenta, budućih izbora i ko zna čega još.
       Takozvani običan građanin ne može a da se ne pita: kako je moguće da nema razlike između tako suprotstavljenih strana i o čemu se onda uopšte radi?!
       Cilj tekućih protesta nije promena politike nego promena vlasti, glasi jedan od ključnih argumenata tog nacionalno-liberalnog stanovišta, čiji su se predstavnici oglasili ovih dana u javnosti jer su bili prozvani zašto ne potpisuju na svojim fakultetima spisak solidarnosti sa protestima.
       Sadašnji vlast, dodaje se dalje u prilog toj orijentaciji, koja je stupila na scenu kao totalna negacija prethodnog režima, uvela je u administraciju, upravu i javnost veliki broj predstavnika one ideologije koju je prethodna vlast oličavala. Tu nabrajanje zbilja nije neophodno: gotovo sve sami predstavnici nevladine inteligencije.
       Paradoksa i argumenata je na pretek: u obe strane viljivo je perisustvo stranog, a pre svega američkog činioca; sadašnji autoritarizam predsednika samo je na „apsolutni“ stepen podignuti autoritarizam prethodnog tzv demokratskog predsednika; tako je i sa „skupštinskom diktaturom“ i sa mnogim drugim sferama javnog života, sve do paradoksa da su najveći protivnici 5. oktobra istovremeno i najfanatičniji zagovornici politike srpskog predsednika koji ostvaruje neke od najradikalnijih ideja 5. oktobra. Itd.
       Ove teze, koje je nedavno izneo Milo Lompar, mogu se naći u ovom ili onom vidu i kod Miloša Kovića, Slobodana Samardžića, Caslava Koprivice, Slobodana Antonića, ranije i kod sad pokojnog Nikole Miloševića, ali i kod ne malog broja intelektualaca prisutnih u javnosti više na nekim marginalnim sajtovima i medijima nego u centralnim javnim glasilima.
       Glavno pitanje oko kojeg se oni razlikuju od ostalih nezadovoljnika sadašnjom vlašću je – Kosovo i Metohija.To je neka vrsta lakmusovog papira ovog vremena. Ali i prošlih vremena: Koštunicu su, na primer, mrzeli kao Miloševića, ako ne i više, samo zbog protivljenja da nam se otme Kosovo i Metohija; čak se i Đinđićevo osvešćenje u vezi s Kosmetom krije i ne pominje od njegovih idolopoklonika, iako je Đinđić posle nepune dve godine mandata na mestu premijera „upalio svetlo“ i „uhvatio Zapad u sred nekih radnji“, kako je govorio, odnosno video da se tamo „ispod žita“ pravi nezavisna država.
       Poznato je, inače, kako se to njegovo osvešćenje završilo.
       Ima mnogo drugih argumenata i protivargumenata, sličnosti i razlika, ali kamen međaš na srpskoj političkoj sceni je – Kosovo i Metohija. Srpski intelektualci koji iz tog ugla kritikuju i vlast i demonstrante protiv vlasti, nisu ni sami dovoljno artikulisani, a još manje okupljeni, da ne kažemo organizovani, od kako Koštunica apstinira sa javne scene.
       Bije ih glas da su salonski i nedovoljno aktivistički raspoloženi, pomalo „gadljivi“ na prljavu stranu politike, ali su nesumnjivo posvećeni ustanovljenju ili tačnije – obnavljanju onoga što je još Miloš Crnjanski označavao kao srpsko stanovište, ne samo u srpskoj kulturi nego i na društvenoj sceni u celini.
       Oni, doduše, čine manji deo srpske intelektualne elite, ali je njihov trag svakako vidljiv uprkos činjenici da je vlast alergična na svaku kritiku, uključujući i ovu koja se zalaže za nepristajanje na osamostaljenje Kosmeta. Možda, čak, i naročito na njih. A alergičan je na njih, naravno, i onaj veliki, prozapadni, proamerički deo srpske intelektualne elite, nazivajući ih ne samo evroskepticima, nego i moronima, gorim od predsednika Srbije (Vesna Pešić, na primer), a takođe i nacionalistima, što je ovde ustaljeno označavanje za svaku vrstu patriotima još od Titovih vremena.
       Taj, autošovinistički, deo intelektualaca nikako, međutim, da se zapita – imaju li oni bilo kakav dug prema svom narodu, koji ih je školovao, a koji je, i to po američkim anketama, proruski orijentisan, za razliku od njih koji su antiruski opredeljeni.
       Na ruku, pak, ovom patriotskom delu srpske inteligencije ide činjenica da se i Evropa vraća nacionalnom stanovištu i da predviđanja za predstojeće izbore za Evropski parlament govore o bitno drukčijoj Evropi u periodu koji je pred nama. To svetski i evropski soroševci nazivaju raznim pogrdnim imenima – od nacionalističke do, čak, profašističke desnice a oni su, navodno, levičari - ali ko gubi, ima pravo da se ljuti.
       Zato se, valjda, raznim „dubokim državama“, ali i plitkim, žuri da „konačno reše“ pitanje Kosova, jer se može desiti da okolnosti u vezi s tim počnu ozbiljnije da se menjaju. Treba sačekati. I to ne samo zbog evropskih izbora nego i zato što je pojam „konačnog rešenja“ više nego iskompromitovan u prošlosti i što, umesto mira našoj deci, može doneti mnogo veće nevolja našim unucima.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX