SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5694846

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

U susret izborima - ko je gde na srpskoj političkoj sceni
Zašto ONI nisu potpisali?
Piše: Slobodan Jovanović

       Nema razlike u politici između vlasti i opozicije, reći će ovih dana jedan od eminentnih predstavnika intelektualaca koji nastoje da ostanu izvan „navijačke“ podele na one koji su za vlast ili za šetače, odnosno za opoziciju koja u tome učestvuje.
       To je, na prvi pogled, paradoksalno ako se ima u vidu stepen polarizacije u društvu, dužina trajanja i masovnost protesta, kao i svojevrsna blokada političkog života – bojkot parlamenta, budućih izbora i ko zna čega još.
       Takozvani običan građanin ne može a da se ne pita: kako je moguće da nema razlike između tako suprotstavljenih strana i o čemu se onda uopšte radi?!
       Cilj tekućih protesta nije promena politike nego promena vlasti, glasi jedan od ključnih argumenata tog nacionalno-liberalnog stanovišta, čiji su se predstavnici oglasili ovih dana u javnosti jer su bili prozvani zašto ne potpisuju na svojim fakultetima spisak solidarnosti sa protestima.
       Sadašnji vlast, dodaje se dalje u prilog toj orijentaciji, koja je stupila na scenu kao totalna negacija prethodnog režima, uvela je u administraciju, upravu i javnost veliki broj predstavnika one ideologije koju je prethodna vlast oličavala. Tu nabrajanje zbilja nije neophodno: gotovo sve sami predstavnici nevladine inteligencije.
       Paradoksa i argumenata je na pretek: u obe strane viljivo je perisustvo stranog, a pre svega američkog činioca; sadašnji autoritarizam predsednika samo je na „apsolutni“ stepen podignuti autoritarizam prethodnog tzv demokratskog predsednika; tako je i sa „skupštinskom diktaturom“ i sa mnogim drugim sferama javnog života, sve do paradoksa da su najveći protivnici 5. oktobra istovremeno i najfanatičniji zagovornici politike srpskog predsednika koji ostvaruje neke od najradikalnijih ideja 5. oktobra. Itd.
       Ove teze, koje je nedavno izneo Milo Lompar, mogu se naći u ovom ili onom vidu i kod Miloša Kovića, Slobodana Samardžića, Caslava Koprivice, Slobodana Antonića, ranije i kod sad pokojnog Nikole Miloševića, ali i kod ne malog broja intelektualaca prisutnih u javnosti više na nekim marginalnim sajtovima i medijima nego u centralnim javnim glasilima.
       Glavno pitanje oko kojeg se oni razlikuju od ostalih nezadovoljnika sadašnjom vlašću je – Kosovo i Metohija.To je neka vrsta lakmusovog papira ovog vremena. Ali i prošlih vremena: Koštunicu su, na primer, mrzeli kao Miloševića, ako ne i više, samo zbog protivljenja da nam se otme Kosovo i Metohija; čak se i Đinđićevo osvešćenje u vezi s Kosmetom krije i ne pominje od njegovih idolopoklonika, iako je Đinđić posle nepune dve godine mandata na mestu premijera „upalio svetlo“ i „uhvatio Zapad u sred nekih radnji“, kako je govorio, odnosno video da se tamo „ispod žita“ pravi nezavisna država.
       Poznato je, inače, kako se to njegovo osvešćenje završilo.
       Ima mnogo drugih argumenata i protivargumenata, sličnosti i razlika, ali kamen međaš na srpskoj političkoj sceni je – Kosovo i Metohija. Srpski intelektualci koji iz tog ugla kritikuju i vlast i demonstrante protiv vlasti, nisu ni sami dovoljno artikulisani, a još manje okupljeni, da ne kažemo organizovani, od kako Koštunica apstinira sa javne scene.
       Bije ih glas da su salonski i nedovoljno aktivistički raspoloženi, pomalo „gadljivi“ na prljavu stranu politike, ali su nesumnjivo posvećeni ustanovljenju ili tačnije – obnavljanju onoga što je još Miloš Crnjanski označavao kao srpsko stanovište, ne samo u srpskoj kulturi nego i na društvenoj sceni u celini.
       Oni, doduše, čine manji deo srpske intelektualne elite, ali je njihov trag svakako vidljiv uprkos činjenici da je vlast alergična na svaku kritiku, uključujući i ovu koja se zalaže za nepristajanje na osamostaljenje Kosmeta. Možda, čak, i naročito na njih. A alergičan je na njih, naravno, i onaj veliki, prozapadni, proamerički deo srpske intelektualne elite, nazivajući ih ne samo evroskepticima, nego i moronima, gorim od predsednika Srbije (Vesna Pešić, na primer), a takođe i nacionalistima, što je ovde ustaljeno označavanje za svaku vrstu patriotima još od Titovih vremena.
       Taj, autošovinistički, deo intelektualaca nikako, međutim, da se zapita – imaju li oni bilo kakav dug prema svom narodu, koji ih je školovao, a koji je, i to po američkim anketama, proruski orijentisan, za razliku od njih koji su antiruski opredeljeni.
       Na ruku, pak, ovom patriotskom delu srpske inteligencije ide činjenica da se i Evropa vraća nacionalnom stanovištu i da predviđanja za predstojeće izbore za Evropski parlament govore o bitno drukčijoj Evropi u periodu koji je pred nama. To svetski i evropski soroševci nazivaju raznim pogrdnim imenima – od nacionalističke do, čak, profašističke desnice a oni su, navodno, levičari - ali ko gubi, ima pravo da se ljuti.
       Zato se, valjda, raznim „dubokim državama“, ali i plitkim, žuri da „konačno reše“ pitanje Kosova, jer se može desiti da okolnosti u vezi s tim počnu ozbiljnije da se menjaju. Treba sačekati. I to ne samo zbog evropskih izbora nego i zato što je pojam „konačnog rešenja“ više nego iskompromitovan u prošlosti i što, umesto mira našoj deci, može doneti mnogo veće nevolja našim unucima.
















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX