SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5694868

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Svedok knjižara
Olovne reči Manje Vukotića

       „Covek koji je umeo da pravi novine, da im daje dušu i moć, prva je rečenica u recenziji moje dugodišnje koleginice Radmile Stanković u „Umesto pogovora“ u autobiografskoj knjizi „Olovne reči“, mog višedecenijskog znaca, saradnika, urednika i prijatelja Manojla Manja Vukotića, „Aleksa Fergusona srpskog novinarstva“.
       U izdanju „Vukotić media“, pod dirigentskom palicom glavnog urednika Dubravke Vujanović, kao na najbržoj roto mašini prostire se „lik i delo“ Manja Vukotića, pisano njegovom rukom i viđeno, naravnio, njegovim očima...
       Knjigu, dok se mašine „Službenog glasnika“ još nisu umirile, dobio sam od – Manje...A, kad sam je već dobio, morao sam i da je pročitam...A, kad sam je pročitao, morao sam nešto i našišem...
       Istina, s nekim ocenama i procenama Manja Vukotića se ne slažem, za neke mislim da je bilo „skoro isto, ali ipak drugačije“?! Za prvo medijsko predstavljanje „Olovne reči“, odabrao sam, namerno, naravno, dva segmenta knjige, o Petom oktobru – „Partizanska noć 5. oktobra“ i nastavak „Zašto nije nilo 6. oktobra?“.
       Dobro, očito nisam slučajno bacio oko (ono bez katarakt) na ova dva poglavlja?!
       Nisam!
       Da li je to baš tako bilo kako je to, po sećanju, ili po ličnom dnevniku, napisao autor knjige „Olovne reči“, Manjo Vukotić.
       Pa, najpoštrnije, svedoci su, često nepouzdani svedoci, pokatkad neprijatni, često je njihova istina zamagljena i, da sam ja pisao knjigu bilo bi to isto, ali, ipak, malo drugačije. Preciznije, moja istina bi se u nekim detaljima, razlokovala od Manjine!
       Ali, zapravo, šta je istina?
       Jer, svedoci smo, da su danas u modi razne istine, iako je samo jedna istina prava...Pošto je ovo istina mog prijatelja Manje, on je i autor knjige „Olovne reči“, ima reč Manjo Vukotić...
       Vladan Dinić
      
       *****
      
       „...He bi bilo loše da se malo dogovorite kako će se raditi u medijima, kada se sve to završi! obazrivo sam zagugutao iz drugog reda sedišta pravougaonog stola za kojim je zasedalo Predsedništvo DOS, tri dana pre oktobarske revolucije, kada je odlučno rečeno da se „ide do kraja“ i „nema odustajanja“, kao 9. marta 1991.
       Da, dobro, to ćemo se dogovoriti! izbacio je hitru rečenicu Đinđić, predsedavajući.
       Sedeo je ispred mene general Momčilo Perišić. Poluokrenuo se i malo vojnički precizirao:
       Prvo ćemo, Vule, morati da neutrališemo snajperska gnezda, jer će ih biti. A posle ćemo lako.
       Cudio sam se toj improvizaciji, ali to je bilo njihovo.
       Već posle podne, 5. oktobra, kada se videlo kako demokratija, makar i uz paljenje Skupštine, samopredaju policije i ukotvljenu vojsku potiskuje vlast u ćoškove i bunkere, javljale su se neke redakcije: šta da se radi?
       Između ostalog, rukovodioci i urednici počeli da beže iz kuća kojima su vladali!
       Generalni direktor kuće „Borba“ Žika Đorđević, jedan od sedam sekretara JUL, napustio je kabinet na sporedni ulaz, u Kosovskoj, odmah posle 16 časova, sa gas-maskom na glavi, mašući narodu. Odvezao ga je kući čovek iz obezbeđenja „Borbe“.
       Glavni urednik „Novosti“, Dušan Cukić „hrabro“ je odstupio bolničkim kolima privatne klinike „Anlave“!
       Toliko su bili odani kući i bezgrešni.
       Ha slavlju u Skupštini grada, pitao sam:
       „Ljudi, novine moraju da izađu... Zovu iz redakcija.“
       Đinđić mi je, uz čašu, frljnuo:
       Naravno. Dogovori se sa Cedom. Stižete...
       Ceda Jovanović, koga sam upoznao tih meseci u Štabu i koji je veoma spretno i vešto radio posao, i ja, gotovo trčeći, uz pratnju desetak momaka, krenuli smo ka „Politici“. Zaustavili smo se u Majke Jevrosime, gde se dimila policijska stanica, u kojoj sam bio nekoliko sati pre i gledao predaju policajaca, njihovo skidanje kapa, šlemova, uniformi i bacanje svega toga na ulicu.
       Bežite, bežite! zapomagao je neko, pozivajući narod da se raziđe. U podrumu je magacin pun oružja.
       U toj gunguli smo se Ceda i ja rastali. Stizali su pozivi iz „Novosti“ (baš od njih), da dođem i organizujem izlazak. Novinarka Anđelka Popović (nažalost, nema je više) mi je prenosila situaciju.
       Pao je dogovor da idem u „Novosti“ (u „Borbu“), a Ceda će u „Politiku“.
       Ha dva ulaza kuće obezbeđenje nije htelo da me pusti. Tražili su nalog da mogu da uđem. „Nalog“ mi je, uskoro, ispisao Nenad Milić i udario pečat sa svih 16 ispisanih partija. Najduži pečat koji sam ikad video.
       Iz Kosovske ulice ušao sam i pravo zapucao na drugi sprat, u kancelariju direktora Štamparije. Bili su pogasili gotovo sva svetla.
       Bane, što je mrak? Gde su majstori? Kamioni? Moramo da napravimo novine. Hitno zovi.
       Svi su otišli kućama! Neće moći! još se ljuljuškao u fotelji.
       Odoh do „Novosti“. Za pola sata da je sve spremno. Zovite sve. I ne igraj se! već sam počeo da, iznenada, naređujem.
       Ha trećem spratu u „Novostima“, u mojoj omiljenoj staroj velikoj redakcijskoj sobi, gde sam proveo dve decenije, bilo je možda tridesetak saradnika. U jednom ćošku sedeli su i neki „stari kadrovi“, dreždeći tu da, iz mraka, opet ugrabe titulicu.
       Već sam se utopio u ulogu glavnog urednika: dogovorio se kako da se prave novine, na koliko strana, zadužio Boru Lalića da vodi ekipu, dok se, uskoro, ne vratim.
       Nova epizoda je opet kod direktora Štamparije: nije hteo ni da mrdne!
       Zajedno sa tom foteljom ćemo te izbaciti! nije bilo čekanja.
       Brzo su radili telefoni i pozivi, „rezervna“ četa je stigla:
       majstori, vozači, pakeri...
       Pazi, u kući, verovatno, ima policije, naoružanih. Juče ih je bilo sto. A i ovi naši su, sa terase, sa šestog sprata, na demonstrante bacali suzavac! raportirali su mi iz „zdravog jezgra“.
       U „Novostima“ su se već pripremale novine, brzo i spretno. Dao sam nalog da se dodatno spreme „Borba“ i „Sport“.
       Stotine stvari trebalo je rešiti, preseći, uskladiti, u trku, uhaosu.
       Izigravao sam Savu Kovačevića! Naredio sam da kompletno obezbeđenje kuće dođe na raport. Baš tako!
       Stanje je... u stavu mirno recitovao je sredovečni čovek.
       Ti to baš kao vojnik!
       Gospodine direktore, ja i jesam vojnik. Došao sam iz Krajine. Verno služim! gotovo je treštao Miloš Maćešić, iz sela Vojnik.
       Auh, gde sam zabazao!
       Koliko da štampamo „Novosti“? zasuli su i iz redakcije i iz Štamparije.
       Šta je vaša procena?
       Pedeset hiljada!
       Štampamo 200.000! Idemo samo za Beograd. Ujutru će na ulicama biti pola miliona ljudi.
       Doneli su i otisak prve strane „Borbe“. Okoreli julovac, poznat no svojim zlim komentarima, iskitio je, kurzivom, uvodnik i pao u topli zagrljaj novoj vlasti. Osmehnuo sam se i precrtao tekst.
       „Izbaci.“
       Zavrtele su se mašine. Jedne za drugim izlazile su novine „Novosti“, „Borba“, „Sport“.
       To me je opilo. Sve ide „po komandi“.
       Zatresao je meni poznati ženski glas iz Demokratske strane.
       Morate da odštampate „Blic“!
       Kakav „Blic“? Odakle sad „Blic“? Nećemo stići ni ovo. Sve smo stavili u pogon!
       „Blic“ mora i to pre „Novosti“! ne da nije uzmicala nego je padala i komanda.
       Neće moći tako! Prvo „Novosti“, na izdanja kuće, na ostalo ako stignemo...
       Ali, i Zoran tako misli!
       Biće ovako kako ti ja kažem! Ako vi sutra dođete, radite, postavljajte... nisam hteo ni za milimetar da odstupim.
       Uskoro je došla ekipa „Blica“, sa advokatom Batom Pajovićem, i postigli smo dogovor „Blic“ je odštampan, no redosledu koji sam odredio.
       Kakav juriš! Kakav zalet.
       Nisam imao kad da uživam, a neko je istresao novu ponudu:
       Imamo mnogo dobrih fotografija.
       Razgrnuli smo. Baš, baš sve se videlo šta se zbivalo tog dana. He samo u Beogradu.
       Da napravimo od fotografija specijalac? Samo potpisi ispod slika tresnuo sam.
       Za kad?
       Odmah. Za ujutro!
       Odštampali smo 30.000 primeraka foto „Novosti“.
       Moja partizanska noć se završila u zoru.
       Još samo da pošaljem poruku, kao ona odvažna grupa crnogorskih partizana, opkoljena sa svih strana Nemcima, na Ljubinom grobu:
       „ Dok god budete čuli na Ljubinom grobu pucnje naših pušaka, Njemci neće proći. A kad toga ne bude znajte da na njemu nema više ovih proletera.“
       Stvarno, uđoh u partizanštinu!
       Šta danas? pitao sam se sutra ujutro.
       Da krenem do Štaba i pitam šta dalje.
       Idi, čoveče, i radi! Kako šta? gotovo da su me izbacili, uz poneku čestitku.
       Potvrdili su to novim pismom i pečatom.
       Radili smo udarnički: 13. oktobra tiraž „Novosti“ je bio 290.840 primeraka. Prosek za oktobar: 237.008!
       Neki lezilebovići i danonoćna smucala su šuškala posle kako se znalo gde ko ide u koju redakciju, sve je bilo podeljeno i dogovoreno...
       Trućanje! Prazna slama. Obnevidelica.
       Ništa se nije znalo. Niko se ništa nije dogovorio. Najbolje se vidi i no tome što se novi predsednik Vojislav Koštunica pojavio na PTC tek posle ponoći, sa potpuno nespremnim voditeljem. Sreća što je Koštunica gotovo ceo sat pričao sam sa sobom. A taj voditelj godinama se tužio i tražio nadoknadu od svetskih TV kuća, koje su prenele prvi intervju novog predsednika.
       Sledili su novi zapleti...
      
       Zašto nije bilo 6. oktobra?
      
       Sve je bilo u haosu. Ogromni ključali kazan! Velika „Borbina“ kuća bila je u gotovo potpunom rasulu: polomljeni prozori, kroz koje je šikljala kiša, izraubovane mašine, minoran broj kompjutera u redakcijama, kadrovi partija na vlasti, „poslovni klub“ koji se bavio prodajom cigareta, velika zaduženja... Po kući su i bukvalno šetali pacovi!
       Pozajmljivači para dolazili su sa pištoljima da im se vrate dugovi.
       U potpuno nenormalnim uslovima, vodio sam celu kuću (rešenjem Savezne Vlade), trčeći danonoćno da joj sačuvamo makar ulazna vrata.
       U kući, u kojoj sam pre toga proveo više od trideset godina, jedva sam prepoznao gde je šta.
       Poštujući dotadašnju praksu, bez mog poziva, no mene su prvog radnog dana došla redakcijska kola. Uz vozača je bio i pratilac-obezbeđenje, koji iskače i otvara vrata. Naoružan službenim pištoljem!
       Ovaj pratilac da više ne dolazi no mene! Oduzmite mu pištolj!
       A vojnik, što mi je prve noći salutirao, došao je i rekao:
       Gospodine direktore, ja sam služio onom režimu. Svaka vama čast, želim vam sreću, ali ja nemam obraza da sad i novoj vlasti služim!
       Teško je bilo poverovati.
       Jedna grupica novinara „Novosti“ dosta brzo se isprsila i zagraktala:
       „Nama su oduzeta akcionarska prava. Hoćemo da ih vratimo, hoćemo da mi odlučujemo kako ćemo a ne DOS“!
       Bilo je uzaludno pitati ih: a što niste protestovali kada su vam oduzeli akcionarska prava i „Novosti“ ugurali u novonazvanu kuću Savezna javna ustanova „Borba“, kojom je kompletno upravljala socijalističko-radikalska vlast?
       He. Sad im je bilo stalo do toga. I to odmah.
       Prvi zahtev: da sami biraju glavnog urednika.
       Nisam imao ništa protiv. Tu sam se i našao sticajem vanrednih okolnosti i neplanirano. Snašao sam se jer je to bila dugo moja kuća. Nisam bio i neću da budem partijski kadar. Hteo sam, da, učestvujući u akciji DOS, stvorimo ambijent u kome će novinari da rade slobodno, gde hoće.
       Neki su me upozorili da to „zdravo jezgro“ želi uredničke funkcije.
       Hoćete li da idemo na izbore? pitao sam.
       Naravno! izdvojilo se društvo.
       Javno ili tajno?
       Bolje tajno.
       Obavestio sam Gorana Svilanovića, zaduženog tada u DOS za medije, šta se zbiva. Kao da je bio zbunjen. Održao je sastanak sa redakcijom da opipa puls. Rekao sam mu posle nekoliko dana da sam, ipak, odlučio da izađem na crtu. Ako izgubim u „Novostima“, neće me više nikad videti.
       Izbrojali su glasove: od 156 glasalih 146 za mene, a 10 za protivkandidata!
       Nije me, dakle, doveo i postavio DOS, nego izabrala redakcija. Zaposleni.
       I tako je bilo još četiri puta! Uvek glasanje. Uvek uz saglasnost redakcije. I uvek ubedljivo. I kad je većinski vlasnik imao puno pravo da sam bira glavnog urednika, traženo je mišljenje redakcije. To je upisano i u pravilnike kuće. He obavezuje Upravni odbor, ali je neophodno čuti glas onih koji ćete da predvodite.
       Šta je bilo najteže da bi, recimo, velika redakcija velikih
       „Novosti“ radila profesionalno, ozbiljno, na novim principima, na novom uređivačkom konceptu.
       Promeniti svest novinara!
       Zašto nema informacija o Šešelju, već nekoliko dana, a on trubi? pitao sam na Kolegijumu urednika vesti.
       On, šefe, napada Vladu! Hoće da je sruši! pravdao se, a znao sam da je čak član radikala.
       Ako može da je sruši neka sruši! On mora da ima mesto u novinama: predvodi stranku, ima oko 700.000 birača, u parlamentu je. Što bi odbijali tu publiku? Nećemo da pravimo ni jednopartijske, ni partijske, ni žute, ni državne novine. Zadržaćemo sve što možemo od stare publike. Dobićemo armiju novih.
       Drugi su dolazili da mi se pravdaju kako oni nisu pisali protiv demokrata, opozicije, kako su to samo ogovaranja, udvaranja...
       Sve što je napisano, prijatelji moji, na papiru je i među koricama. Nema brisanja gumicom. Pišemo sada iz početka, normalnom novinarskom azbukom! tešio sam ih (stvarajući kakvu-takvu harmoniju.
       Jedna devojka, novinarka, došla je sama, priznala da je pisala i „crne“ tekstove, ali da su joj mnoge komentare prepravljali i pisali urednici.
       Ja bih htela da idem iz redakcije. Grešila sam...
       He. Ostani. Nisi ti jedini i najveći grešnik! rekao sam joj, dok je lila suze.
       Hoću li ja moći da nastavim da pišem komentare? pitao me je malo već istrošeni novinar, „poznati kritičar“.
       Odmori malo. Onakve kakve si pisao nećeš moći. Nije lako pisati komentare.
       Neki su brzo skidali svoje crveno-crne košulje i gurali ih u mašine za pranje veša da već sutradan budu „čiste“. Drugi su taj „znoj“ pokušavali da zapraše sprejovima. Treći su i dalje verovali da će se njihovo staro, dobro vreme vratiti, a glumeli plastičnim osmehom novodemokrate.
       Kada sam slušao i tada, a i danas, te mudrace, taktičare, stratege, sveznalice kako je već 6. oktobra trebalo izvršiti takozvanu lustraciju, na širokom frontu, pitam ih: gde ste bili? Šta ste radili 6. oktobra? Pili šampanjac. Birali i merkali dobra mesta. Tražili visoke plate.
       Šta se moglo?
       Znam, reći ćete: to je simbolično 6. oktobar.
       Svejedno.
       U toj mojoj staroj-novoj redakciji, u celoj kući na Trgu Nikole Pašića, i bukvalno je sve trebalo prevrnuti, prekopati. Saditi novo seme, koje baš brzo ne proklija i ne donosi odmah nove plodove.
       Smenjivao se potez no potez, korak no korak, stranica no stranica. Novi ljudi, nove ideje, nova organizacija, novi stil. Rekon strukcija. Zamah. Probuđena nada. Strast.
       Istraživanje, na primer, polovinom 2001. godine otkrilo je da samo šest odsto čitalaca „Novosti“ nosi fakultetsku diplomu (a kod „Politike“ više od 35 odsto). Dobar deo čitalaca, imao je između 45 i 60 godina starosti, selo je dosta kupovalo...
       Sve se pomeralo napred.
       Obimno istraživanje 2004. godine blesnulo je osvežavajućim profilom: već je 24 odsto čitalaca iz akademskog jezgra, 61 odsto ispod 44 godine i još 22 odsto ispod 55 godina, 65 odsto sa srednjom školom, a čak 76 odsto svakodnevno kupuje „Novosti“.
       Ta, izmenjena, nova, pročišćena, umivena 2004. završila se sa prosečnim tiražem 271.175 primeraka.
       Dve godine kasnije još je bilo vedrije 34 odsto čitalaca nosilo je fakultetsku diplomu.
       Moralo se sprintovati kao da se kreće u trku na stotinu metara a biti izdržljiv kao maratonac.
       To su iscrpljujuće utakmice.
       Bez kraja.
       Ali, valjalo ih je voditi i izdržati, makar prolazio i kroz trnje, i trpeo šibe, pritiske, grdnje, makar mi izmišljali i smeštali afere što su mi sve činili.
       Pobedili smo, sasvim je izvesno.
       I bez „šestog“ oktobra.
       On se u „Novostima“, ipak, zbio, makar ga rastegli na godine.
       Veliki šesti oktobar nije mogao da se dogodi jer i najvredniji, najagilniji, najčistiji deo opozicije, koji se celu deceniju bunio, motao, okupljao, pripremao nije umeo da preuzme vlast. Kako su samo koministri, trojica, upravljali mesecima policijom? Šta je sve tada Rade Marković spaljivao, sklanjao, iscepao ili sačuvao da se kasnije licitiraju ucene, a Boža Prelević bespomoćno vapio da se nešto učini!
       Šesti oktobar se nije mogao dogoditi kada su lideri svih partija DOS hteli da budu ministri, pa je Đinđić pravio vratolomiju: devet lidera postali su potpredsednici vlade, bez većeg uticaja, a „prava“ vlada sastavljena je od stručnjaka, od kojih su neki pali sa inostranih nebesa!
       Šesti oktobar se nije mogao dogoditi kada su se i politički i na svaki drugi način razišli predsednik države i premijer.
       Šesti oktobar se nije mogao dogoditi kad su posle samo dve godine ubili premijera nosioca svih dobrih ideja, tvorca budućnosti.
       Znam, razvući će se ciničan osmeh iznad plastificiranih usana „velikih“ opozicionara i samoinicijativno proglašenih nosilaca i branilaca žute revolucije na ovo što sam rekao.
       Jer oni i dalje, razbijeni, ušančeni u dobre stanove i dobro plaćene pozicije, odlutali, sa ugašenim žarom za nove pobune, i dalje klikću: što nismo izveli 6. oktobar?
       Da smo ga izveli ne bi danas bilo ovako!
       Pa što niste, majstori? Ko vam je branio? Oni što nisu hteli 5. oktobar! Bolje ćutite!
       Vaše je bilo i vaše je prošlo! Vaše se vreme i vi u njemu neće vratiti.
       Verujem: neki novi, spretniji, odaniji, hrabriji, pametniji hoće. Možda ne tako brzo.
      
       Tako smo se rastali
      
       ...Trinaesta godina novog milenijuma nije srećno počela. Nelagodnost sa kojom sam počeo saradnju sa novom vlašću, sve je više širila krila. Sve su se češće pojavljivale pukotine u komunikaciji. Počeli su da dižu glavu i neki u redakciji, stavljajući do znanja, svojim ponašanjem i pričicama, da su štićenici novih partija i da kukuriču kako će „biti nešto“.
       Cak su počeli i da, podmuklo, guraju udvaračke tekstove, ne najavljujući ih nikome, što do tada nije bilo moguće.
       Novi Nadzorni odbor došao je u kuću, kao da nosi policijsku poternicu u rukama i mađioničarsku vatru u ustima.
       Nikada nešto slično nisam sreo, a, hvala životu, promenilo se kroz karijeru radničkih, upravnih, nadzornih odbora, kao jata riba u moru.
       Tabloidi i drugi stršljenovi počeli su da zuje oko glave, nepodnošljivo otrovno.
       Ha pisma upozorenja niko nije odgovarao.
       Ha ozbiljan razgovor niko me nije pozvao.
       Nije bilo nijednog valjanog razloga da radim, a počeli su da me vuku kroz zategnute mreže intriga i ciketanskog partijskog zakulisanog vodvilja.
       Ti si najbolji urednik u Srbiji, ali ne možeš da budeš iznad države! pojačanim glasom zvao me je jednom, iznenada, potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić.
       Ostalo mi je nejasno kako je stekao utisak da sam se postavio iznad države.
       Već smo se dosta mrcvarili.
       Uputio sam, 23. aprila (2013), pismo Nadzornom odboru. Preneću ga celog da ne bih nešto sada dodavao ili izbacivao i mudrovao. Mislim da zaslužuje...
      
       * * * * *
      
       ...Zašto se krenulo tim putem? Zašto se krenulo baš od Novosti? Zašto na taj način? Zašto je prvi potez Nadzornog odbora radikalski napad?
       Potpuno bi bilo prirodno, poslovno, ozbiljno, opravdano, da su se svi članovi Nadzornog odbora upoznali sa celokupnim stanjem u kući i da su, u razgovoru sa menadžmentom kuće i glavnim urednikom, potražili zajednička rešenja i izlaze iz kriznih žarišta, koja postoje. Ali, postoje i brojne dobre i veoma uspešne tačke i poslovanja i uređivanja, koje bi valjalo podržati i razviti.
       Tako su, iznebuha, počela pitanja: o sistematizaciji (kao da se u njoj kriju neke zamke), traženje spiska plata svih zaposlenih (što je ovovremenska suludost), sve do neverovatnih kvalifikacija, čiji je vrhunac bezočna ocena ga je neinventivna u nekreativna uređivačka politika izbacila Novosti iz svih tržišnih utakmicaĐ Tragikomično zvuči pitanje zašto se No vosti bave izdavačkom delatnošću, kao i gotovo sva druga.
       Da su, čak i takva, pitanja postavljena na sednicama, u razgovorima, u dobroj nameri mnogo lakše bismo se razumeli.
       Ha sva pitanja kao i u dosadašnjem radu dobili biste odgovore, usmene, pismene, dokumenta, prepise, izvode, statistike, tabele. He, vi ste primenili sistem grube pismene prisile. To je, i dobro: tako ste ostavili trag o svojim nimalo dobrim namerama. Tako ste, odmah, vrednovali naš rad. Tako ste, ne skrivajući, otkrili svoje rušilačke ciljeve.
       Zašto, kao članovi Nadzornog odbora, kao izaslanici Vlade, kao predstavnici državnog 30 odsto kapitala, niste pomogli da upravo sa Vladom, njenim ministarstvima, pokušamo da rešimo, na primer, neka finansijska pitanja? Da dobijemo neophodni i obećani kredit. He, vi nas pitate, do besvesti neznalački i cinično: šta će vam krediti? Pa, od čega živi ova država, ta Vlada? Od čega, Vi državni činovnici, primate plate? Od kredita. Niste, valjda, nešto proizveli, kao mi.
       Što nam niste pomogli, na primer, da dobijemo knjižaru na Trgu Nikole Pašića, nego je vaše, Vladine agencije, uz pomoć vaših partijskih drugova, izdaju trgovcima i preprodavcima sapuna i mirisa.
       Što niste, sa nama, razgovarali kako da nam državne, Vladine kuće, više pomognu u dodeljivanju markentinških i propagandnih sredstava, nego ih nemilice rasipaju na druge strane?
       Što niste saslušali naše predloge kako da racionalnije, mnogo racionalnije, poslujemo sa Kompanijom Borba (koja je 100 odsto državna) i Kompanijom Štamparija Borba (koja je 80 odsto
       državna)? Šta će državi te kuće?
       Ili, kako da racionalizujemo prostor zgradurine od 32.000 kvadrata, o kojoj godinama Vlada ne vodi brigu.
       To nije korisno?
       Ovako je atraktivnije: reći da ne treba izdavačka delatnost kući koja je postala najtiražniji izdavač u državi i koja je prodala dosad više od sedam miliona knjiga!
       Još je atraktivnije: napisati i zaključiti da su Novosti izgubile sve tržišne utakmice, i to baš u trenucima kada su Novosti dobile sve tržišne utakmice i opet postale najtiražnije i najprodavanije novine u državi!
       Odakle takva nepismenost i mrzovolja?
       Naravno, spominjući ove primere, isprovocirane pitanjima, ne želim da pobegnem, ni za trenutak, od ekonomskih problema. Oni su golemi, veliki. He želim ni da ih sakrivam ni da ih zaobilazim.
       Samo nekoliko elemenata koji su uticali na to:
       1. Niska cena novina (nije menjana sedam godina).
       2. Veliki pad oglašavanja (duboka kriza privrede).
       3. Zadržavanje većeg broja zaposlenih, nego što je potrebno (nismo hteli da teramo na ulicu, a i Kolektivni ugovor veoma štiti zaposlene).
       4. Sveopšta kriza plaćanja potraživanja.
       5. Ni posle sedam godina nije do kraja raščišćena vlasnička struktura. Novosti zbog toga trpe veoma veliku štetu. Jer, uz ostalo, niko nije uložio nijedan cent u njih!
       U takvom ambijentu uspevali smo da, za deset godina, svakog prvog i petnaestog u mesecu zaposleni dobijaju zarade i da ni jedan zaposleni ne bude otpušten! Pomeranje isplate zarade u poslednja dva meseca za koji dan, bio je signal kućnim barabama da je sve propalo.
       Naša dugovanja su, sada, velika i ozbiljna. Najveća prema Štampariji Borba.
       Ali, i naša potraživanja su velika. Samo Kompanija Borba (još jednom sto odsto državna) duguje, no sudskim odlukama, 900 miliona dinara Novostima. Ako bismo, kao što je predlagano i bilo prihvaćeno u Vladi, i ranije i sada, prebili dugove između tri kompanije, u kojima vlada država, Novosti bi bile veoma pozitivne.
       Po, primerice, sudskim odlukama samo u Republici Srpskoj trebalo bi da nam se vrati dug oko dva miliona evra.
       Potraživanja od prodavaca i distributera veća su od 600.000 evra.
       Vrednost naših mašina, u zajedničkoj štampariji sa Borbom, veća je od tri miliona evra!
       Imamo samo jedan kredit kod banaka u visini od 930.000 evra.
       Sa minimumom dobre volje Vlade i njenog Ministarstva za finansije nagoveštenim kreditom iz Fonda za razvoj, u visini od 2,5-3 miliona evra, veoma se brzo menja krvna slika Kompanije. Zašto Novosti ne mogu iz tog Fonda da dobiju kredit ako ima desetak polupreduzeća koja ga stalno dobijaju? Ako ga dobijaju vlasnici splavova (od kojih su se neki već potopili) što ne bi i kuća u kojoj je država suvlasnik 30 odsto i koja za celu deceniju nije dobila nijedan cent od tog gazde! A taj gazda, sve vreme, učestvuje u upravljanju, i sada, sticajem okolnosti, ima čak 75 odsto upravljačkih prava!?
       Da je bilo iole dobre volje pojedinih članova Nadzornog odbora mnoge činjenice bi bile jasnije i drugačije procenjene. Neki članovi to, očigledno, nisu hteli. Hteli su i tražili da im se redovno isplaćuju mesečne apanaže od 50.000 ili 40.000 dinara, i kada nema nijedne sednice mesečno, ali nisu hteli da tu nemalu zaradu, pošteno odrade! Kada već traže nadoknadu, a istovremeno i štednju u kući, što se ne odreknu tog s neba datog honorara! On, mesečno, za Kompaniju, čini trošak od 320.000 dinara.
       Pošto su namere, iskazane preko nekih članova Nadzornog odbora, vrlo vidljive, prepoznatljive, smišljene u centrima njihovih partija ili grupica koje žele vlast, novac i uticaj, koje žele da upravljaju svim, koje žele punu dominaciju ja za to nisam pripravan i raspoložen.
       He želim da se od Novosti pravi partijsko ili državno glasilo, posle svih etapa vlasti i svega što je odbranjeno i osvojeno u ime profesionalizma i demokratije u poslednjoj deceniji.
       He želim da oko sebe i iznad sebe imam dresirane političke dirigente i prisluškivače.
       He želim, ni kao direktor, naročito ne kao glavni urednik, da sam pod jednoumnom i strogo kontrolisanom prismotrom, koja sprečava novinarsku, profesionalnu slobodu, demokratski pluralizam i dostojanstvo ličnosti.
       Netačnim, provokativnim ocenama i namerama pojedinih članova Nadzornog odbora i njihovih nalogodavaca, stvoren je ambijent u kome nije moguće dalje ozbiljno i odgovorno raditi.
       Zbog svega toga podnosim neopozivu ostavku na funkciju generalnog direktora i glavnog urednika svih izdanja Kompanije Novosti.
       Pretpostavljam da će ovaj moj potez izazvati različita reagovanja. I da će već dokazano poslušne novine i TV odmah isplesti političku-krimi priču: pobegao je kada je teško, ostali su dugovi od desetine miliona evra, uplašio se radne grupe i policijske istrage...
       Ništa od toga nije tačno!
       He plašim se ničeg. Baš bih, na primer, voleo da radna grupa za korupciju do kraja, što hitnije, ispita privatizaciju Novosti. Jer, znam, da tu nema korupcije, da su Novosti smišljeno stavljene na spisak 24 preduzeća i da će izveštaj skinuti krst raspeća i sa Novosti i sa mene.
       Što nije ispitivana privatizacija najstarijeg lista (Politike) kada je 50 odsto predato, za sitne nape, nemačkoj medijskoj kući? Zna li se, javno, transparentno, ko danas upravlja sa tih 50 odsto u Politici? Taj šabački mlekar, kojem su banke ovih dana blokirale račune na 2,5 milijarde, a dug mu je 30 milijardi dinara?
       Zašto se ne raščisti i sa više od 400 neuspelih privatizacija medija u Srbiji? Zašto jedan gazda može da bude vlasnik tri televizije sa nacionalnom frekvencijom kada po zakonu ne može? Ko su vlasnici predizborno novopokrenutih dnevnih novina u Beogradu?
       Ha taj rad i rezultate sam veoma ponosan. Oni koji znaju u kakvom smo raspadnutom stanju zatekli Borbinu kuću i Novosti 2000. godine, koji su radili zajedno sa mnom, znaju kroz šta smo sve prošli i šta smo sve očuvali. Od tih poslova i danas živi gotovo hiljadu porodica!
       Žao mi je što mi nije dozvoljeno da na pravi način, kako priliči, u Novostima navršim 50 godina profesionalnog rada (1.9.2013), proslavim 60. godina Novosti (16.10.2013) i napunim 75. godina života (21.11.2013), na da Novu godinu proslavim svečarski. I oprostim se od svega ovoga i svih na način koji dolikuje mojoj karijeri i mojim godinama. Igra sreće nije bila na mojoj strani.
       Igra zluradosti i vlastoljublja je pobedila.
       Toj pobedi neka se raduju oni koji su je osmislili i sproveli.“
       O ovom potezu, istog dana, pismom sam obavestio premijera Ivicu Dačića (negde je pevao na nije pročitao), potpredsednika Vučića, većinskog vlasnika Beka...
       Pet puta je zakazivana sednica Nadzornog odbora i odlagana! Mislili su, valjda, da sam bio ljut, kada sam to napisao, na će balon emocija izdušiti.
       Opet sam pisao, zvao, da to tiho „klanje“ novina i mene završimo, jer je počelo liptanje i odumiranje. Pozvao me je Beko kod sebe, u Luku.
       Vratio sam se sad od Vučića. Odlučili su da te zameni Ratko Dmitrović. Razgovarao je sa njim telefonom, preda mnom. Ovaj je bio začuđen, iako je tražio da ga zaposle, jer je bez posla. O tebi misli sve najlepše. Tu je, u susednoj kancelariji. Odredili su i zamenika i pomoćnika. Posle podne je sednica i to će se završiti.
       Novopostavljeni mi se bacio u zagrljaj.
       Tebe je nemoguće naslediti! Vodio si ovo vešto i hrabro! umalo što se nije udavio od srećnog susreta.
       Posle podne, 16. maja, Nadzorni odbor je „jednoglasno“ prihvatio moju ostavku i izabrao novu redakcijsku trojku.
       He bira Nadzorni odbor zamenika i pomoćnika glavnog urednika. Glavni urednik to čini sam! upozorio sam.
       Neka, neka. Neka se zna. Ide i u zapisnik! bili su zadovoljni što čitaju listić pristigao odozgo.
       Dva dana predavao sam poslove srećnom nasledniku.
       Mogu li kola da dođu sutra po mene? žurio je već prvog dana.
       He mogu. Cekaj, pa u ponedeljak.
       Svoju blesavu dobrodušnost nosio sam i dalje: rekao sam službama da tri meseca nezaposlenosti R. D. povežu i plate iz kase „Novosti“!
       Nežnost se „isplatila“. Nikada se u istoriji beogradskog novinarstva nije dogodilo da jedan naslednik glavnog urednika, sa šačicom premetača i preletača, namiguša i podvodadžija, sruči more laži i planine izmišljotina i obmana, kao on i oni o meni.
       Uz dvodnevnu predaju poslova, grupe novinara i saradnika, dolazile su da se oprostimo. Bilo je i suza. I grupnih aplauza. Špalira u hodnicima. Neponovljivih aplauza.
       Moj dugogodišnji drugar Dragoljub Žarković je pisao: „Legenda beogradske štampe odlazi... Naspavaj se, Manjo“.
       Kupio sam stvari sa stola. Ha vrhu je stajala ceduljica sa brojkom: sutra 198.000. Tiraž za sutradan, 17. maj. Za moj poslednji radni dan. Prevrnem još neke papire: prosek tiraža petkom za april 2013, moj poslednji radni mesec 208.000; prosek nedeljnog broja za isti mesec 197.000.
       Izašao sam iz kuće u kojoj sam proveo bogatih 40 godina.
       Od tada do danas nisam više prekoračio njen prag.
       Pratim, svakodnevno, najomiljenije novine i gledam ono što rade novodošli. Sa patnjom smem reći: nije to Ono. Ono što sam svojevremeno pisao o „Novostima“: realan posmatrač, pošten ocenjivač, dostojanstven sagovornik, vernik istine, tumač dana...
       Buljim u neverici: decembar 2018 – prosek: 88.917!
       Najslabiji u poslednjih 60 godina!
       Mnogo mi je žao.
















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX