SVEDOK Internet



Broj 1178.

Poseta
5694997

Treća armija nije izgubila rat, izgubljen je za „zelenim stolom“ potpisom u Kumanovu

Ćutanje o (ne)izboru akademika stiglo na – naplatu

Kosovski zavet je srpska verzija Novog zaveta

1604.

Ulični TV dnevnik


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Potpuna rasejanost srpskog rasejanja
Ne živi se od Srpstva nego se živi za Srpstvo!
Piše: Petar Milatović

       U najvećem broju slučajeva Srbi u rasejanju su organizovani po udbaškom i mafijaškom sistemu.
       Ovde nije reč o političkoj emigraciji koja je izvan ove gungule. Ovde je reč o takozvanoj ekonomskoj emigraciji koja je je u svet krenula šezdesetih godina dvadesetog veka kao posledica odvrtanja socijalnog ventila kako ne bi u državi eksplodirao lonac „samoupravog socijalizma“!
       Tu masu belog roblja u inostranstvu trebalo je kontrolisati i držati što dalje od „ekstremne političke emigracije“ koju je predvodio krem predratne kraljevine, uključujući još jednu Srpsku akademiju nauka i umetnosti (SANU) u emigraciji koja je danas pod zemljom na svim kontinentima.
       Kontrolu ekonomske emigracije najlakše je bilo izvršiti preko takozvanih klubova Jugoslovena sa sportskom matricom i to ciljano, jer sport je univerzalna delatnost, s jedne, i u pitanju su bili mladi ljudi, s druge strane i to u najvećem broju srpskog porekla.
       Posle sportskih jugo-klubova usledilo je otvaranje jugo-komunističkih klubova u kojima je akcenat bačen na folklor. Tako su sport i folklor postali primamljiv mamac za mase onih koji su „ušli u grad i u koje grad nikada nije ušao“!
      
       KAKO JE POCELO NADZIRANjE NARODA U INOSTRANSTVU?
      
       Posle 1966. godine, odnosno posle pada Aleksandra Rankovića, Savezni sekretarijat unutrašnjih poslova počinje da daje saglasnost republičkim i pokrajinskim odelenjima Službe državne bezbednosti kako da se deluje prema „radnicima na privremenom radu u inostranstvu“, što je naročito precizirano Odlukom Saveznog izvršnog veća (SIV-a) – strogo poverljivo broj 46/75.
       U toj odluci, između ostalog, precizira se kako i na koji način vrbovati radnike u inostranstvu preko opštinskih filijala SDB u otadžbini, kojih je samo u Srbiji bilo sedamnaest.
       Operativnu ulogu filijala Službe državne bezbednosti kasnije su do najsitnijih detalja razradili: Franjo Herljević, Dobroslav Ćulafić i Stane Dolanc, a najistureniji organizacioni operativci, u delovanju prema radnicima u inostranstvu, bili su: Zdravko Mustać, Josip Perković, Tomislav Jeremić, Mele Jovanović, Marko Nicović, Rade Marković, Radmilo Bogdanović, Mirko Bunevski, Srđan Andrejević, Stanko Colak, Božidar Spasić i dugačak je spisak udbaških mešetara koje je davno trebalo, da smo pravna država od koje smo još uvek daleko, trebalo lustrirati. Ali nam to najilustrativnije potvrđuje današnje sistematsko bežanje od lustracije.
       Doduše, Mustać i Perković su u Nemačkoj 3. avgusta 2016. godine osuđeni na doživotne robije, ali zbog ubistva Stjepana Đurekovića 1983. godine, ali nije im suđeno zbog likvidacija srpskih političkih emigranata.
      
       UDBAŠKE LIKVIDACIJE SRPSKE EMIGRACIJE
      
       Da bi proces nadziranja ljudi u inostranstvu bio uspešan, Udba, kasnija Služba državne bezbednosti, pribegla je likvidaciji istaknutih srpskih političkih emigranata.
       Tako je u Austriji likvidiran Siniša Ocokoljić, oficir Draže Mihailovića; kasnije i Jovo Caričić, nekadašnji lični šofer Draže Mihailovića; u Francuskoj Andrija Lončarić, blizak saradnik Kralja Petra Drugog Karađorđevića; u Nemačkoj Ratko Obradović, Jakov Ljotić, Dušan Sedlar; u Belgiji Bora Blagojević, Petar Valić, Miodrag Bošković, Uroš Milićević; u Švedskoj Savo Cubrilović; u SAD Dragiša Kašiković, književnik i novinar, zajedno sa svojom pastorkom Ivankom Milošević, dr Naumović, dr Rajko Tomović i niz drugih istaknutih srpskih političkih emigranata.
       Na taj način delimično je eliminisan uticaj srpske političke emigracije, na jednoj, i otvoreno široko polje udbaške instrumentalizacije ekonomskih iseljenika, na drugoj strani.
       Istovremeno, diplomatsko-konzularna predstavništa, odnosno ambasade i konzulati, postali su, pored svoje osnovne diplomatske delatnosti, centri špijunske delatnosti u inostranstvu odakle se koordiniralo u organizovanju gastarbajterskih jugo-komunističkih klubova, a pored toga mnoge ambasade i konzulati postali su terorističke filijale odakle je davana logistička podrška ubicama po emigraciji, kao i legla kriminalnih radnji u inostranstvu, što je naročito došlo do izražaja posle nametnutog versko-nacionalnog građanskog rata na Balkanu 1991. godine kada su diplomatska i konzularna predstavništva u svetu saučestvovala u iznošenju i pranju novca, zloupotrebljavajući diplomatske statuse u zemljama u kojima su akreditovani.
      
       KOMUNISTICKI „NACIONALISTI“, PREVARANTI I SATANISTI
      
       Pored postojećih srpskih emigrantskih organizacija: Srpske narodne odbrane, Organizacije srpskih četnika „Ravna Gora“, Srpskog kulturnog kluba Sveti Savo, Udruženja kraljevske vojske u inostranstvu i drugih emigrantskih organizacija, već 1971. godine počinje stvaranje paralelnog srpskog sveta u inostranstvu, strogo odvojenog i nadziranog, kroz jugo-komunističe sportske i folklorne klubove kojima su davana imena: 25. maj, 29. novembar, Mladost, Jedinstvo, Kadinjača, Sutjeska, Džemal Bijedić, Josip Broz Tito, Jugoslavija, da bi se posle 20 godina, tačnije rečeno 1991. godine te iste jugo-komunističke klubove počeli da prekrštavaju u „srpske“: Car Dušan, Vidovdan, Knez Lazar, Carica Milica, Kruna, Srpska kruna, Srbija i tako dalje, naravno paralelno sa lažnim srbovanjem osvedočenih komunista u Otadžbini, a u stvaranju ksenofobskog društva u društvu glavnu koordinacionu ulogu na sebe su preuzela diplomatska i konzularna predstavništva koja su počela drsko da kradu i prisvajaju tuđe rezultate rada na nacionalnoj njivi, najčešće onih koje su smatrali „ekstremistima“ dok su upravo svi oni ekstremno izdavali srpske nacionalne interese u inostranstvu, što se najilustrativnije videlo u njihovom hrabrom ćutanju kad su odvažni pojedinci, izvan njihove kontrole, probijali medijski mrak u inostranstvu u jeku medijske satanizacije srpskog naroda!
       Svima njima Srpstvo pristoji kao što kravata pristoji piletu.
      
       KROVOVI BEZ TEMELjA
      
       Što je dalje odmicao antisrpski kontinuitet titoizma, slobizma i dosizma, došlo se na ideju da se ranije „krovne“ organizacije, zvane „Zajednice jugoslovenskih klubova“, koje su po piramidalnom sistemu okupljale sve ranije formirane udbaške jugo-komunističke klubove, preimenuju u: „srpske zajednice“, „saveze Srba“, „srpske saveze“, „svetske srpske zajednice“, „svetske srpske kongrese“, ali se još nisu usudili da ozvaniče i „kosmičke srpske kongrese“, mada me to ne bi iznedalo ako se ima umu mentalni sklop osvedočenih jugo-komunističkih srpskih aktivista iz reda intelektualnih pigmejaca i moralnih liliputanaca!
       U radu većine tih preimenovanih jugo-komunističkih klubova i saveza ima previše kriminalnih radnji na planu zloupotrebe humanitarne pomoći, špijunske saradnje sa stranim obaveštajnim službama koje su učestvovale u krvavom balu vampira u toku nametnutog versko-nacionalnog rata na Balkanu od 1991. do 1999. godine, a sve su to delatnosti koje su podložne krivičnom gonjenju i u matičnoj i u useljeničkoj državi.
      
       ULOVLjENI LOVCI U MUTNOM
      
       Zahvaljujući nacionalnom štetočinstvu i političkom diletantizmu ogroman potencijal srpskog rasejanja je umrtvljen i sveden na poligon za upražnjavanje ličnih frustracija, ostvarivanje ličnih bolesnih ambicija bez pokrića.
       To je, između ostalih, jedan od ključnih razloga zašto je najveći deo obrazovanih Srba izvan krugova nekadašnjih komunističkih aktivista koji bezočno igraju na patriotsku kartu, računajući na kratko srpsko pamćenje.
       Jednostavno, ljudi čuvaju vlastitu mentalnu higijenu i ne žele da budu u društvu nekadašnjih udbaških doušnika i jugo-komunističkih antisrpskih aktivista.
       Zahvaljujući nacionalnom štetočinstvu i političkom diletantizmu osvedočenih udbaških elemenata u srpskom rasejanju, danas Srbi u Beču, Njujorku, Cikagu, Pragu, Štokholmu, Londonu i drugim svetskim metropolama, nemaju svoje velelepne srpske domove u kojima bi bile smeštene impozantne biblioteke, redakcije novina, radija i televizije, srpske škole od osnovnih, preko srednjih do univerziteta, zatim nemaju svoje privredne i bankarske organizacije, kao i zdravstvene ustanove, iako Srbi u rasejanju imaju dovoljno stručnih kadrova za svaku od ovih delatnosti; dakle nemaju onaj osnovni nukleus oko kojeg bi se okupila sva srpska pamet i kapital.
      
       SRPSTVO U DUĆANU
      
       Umesto svega toga imaju neke privatne klubove u kojima se najčešće cupka u kolu iako svaka baba u selu zna da u kolu pocupkuje, svodeći njeno veličanstvo – nacionalnu kulturu, na obično vašarište i folklor.
       Znamo da je kultura nešto daleko opsežnije i suptilnije, ali to je nedosegnuta kategorija za sve one koji su preskočili mnoge stepene obrazovanja i u prve cipele uskočili kad su primili prvu gastarbajtersku platu, naročito je kultura nedostižna kategorija za mnoge nekulturne makijaveliste koji se u srpskom rasejanju bave kulturom!
       Umesto da se deluje objedinjujuće, da se ukrupne raspoloživi srpski potencijali u rasejanju, svedoci smo bujanja raznih ksenofobija, a njihovom današnjem destruktivnom bujanju u srpskom rasejanju najviše doprinose upravo nekadašnji udbaški aktivisti u ranijim jugo-komunističkim klubovima koji se sada nazivaju „srpskim“!
       Svedoci smo kriminalnih radnji mnogih „Saveza Srba“ u evropskim zemljama.
       Naslušali smo se dosta njihovih međusobnih optuživanja od kojih razuman čovek, koji neguje mentalnu higijenu, dostojanstveno okreće glavu.
       Cak i pravosudni i policijski organi u Austriji, Nemačkoj i ostalim zemnljama, bili su prinuđeni da razrešavaju njihove Gordijeve čvorove.
       Neke klubove vode oni koji primaju socijalnu pomoć, samohvališu se da povezuju Srbiju sa Evropom, da čak investiraju u Srbiji, a te korisnike socijalne pomoži izdržavaju žene.
      
       DIPLOMATSKO-KONZULARNA PREDSTAVNIŠTA PODRŽAVAJU TERORISTE
      
       Svedoci smo da mnogi konzuli i ambasadori daju legimitet najogoljenijoj privatizaciji, pljački naroda i čak terostičkim delatnostima.
       Tako na primer 16. septembra 2006. godine ativisti SPO-e, podržani od generalnog konzula i dva konzula, u sali Konzulata Srbije izricali se terorističke pretnje likvidacijom, progonstvom iz Austrije, isporučivanjem Hagu i tako dalje, pretvorivši teritoriju Srbije u Beču u terorističku tribinu.
       Opštirno o tome pišem u dokumentarnom delu „BECKE ALE“ koje je u štampi.
      
       NAROD JE SIT ALAVIH
      
       Narodu u rasejanju je prekipelo i, bar u zapadnoj Evropi, bukvalno bojkotuje te privatne žurke u ime „Srpstva“, dok u prekomorskim zemljama situacija je donekle drukčija, ali to zahteva sveobuhvatnu elaboraciju nekom drugom prilikom.
       Kako i ne bi narod bojkotovao kad smo svedoci čestih afera sa kriminalnim osobenostima. Tim žalosnicima još niko nije došapnuo da se ne živi od Srpstva nego se živi za Srpstvo!
       Dakle, imajući sve ovo u vidu, ne treba da čudi evidentna i opasna misaona i duhovna rasejanost srpskog rasejanja zahvaljujući upravo levacima koji su se prestrojili na desnu stranu i zbog kojih srpski narod hramlje na obe noge!
















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX