SVEDOK Internet



Broj 1184.

Poseta
5751308

NATO? Neka, hvala!

Aleksandar (Makedonski)

Aleksandre, požuri polako...

Aleksandre, požuri polako…

Svaki četvrti Srbin se moli Bogu svaki dan


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

KOMENTAR
Aleksandar (Makedonski)
Piše: Vladan Dinić

       Čudne li slučajnosti?! Setio sam se, naravno, 4. maja, dana kada je umro doživotni predsednik velike Jugoslavije, Titove, Josip Broz Tito! Pre 39 godina...
       Au, kako vreme leti...
       I, listajući komplete „Svedoka“, sasvim slučajno, i još više nenamerno, pogledah prvi broj Svedoka...
       I datum.
       I, videh – 4. maj 1996. godine?!
       Zar već? Zar je moguće da je toliko prošlo od dana kada smo Milka Božić, Đoko Kesić, Mijo Rakoćević i ja, u zgradi na Terazijama, uz hotel „Balkan“, na trećem spratu gde je tada bila redakcija, poodavno ugašenog nedeljnika „Telegrafa usred srede“, sad počivšeg Slavka Ćuruvije i Momčila Đorgovića, gde sam tada bio na funkciji glavnog urednika, pripremili i u štampariji „Borbe“ odštampali prvi broj „specijalnog izdanja“ SVEDOK – „Ko ubija po Srbiji“.
       Verujte mi na reč, jer sećanje je, mahom, rđav i nepouzdan svedok, ni na kraj pameti mi tada nije bilo, da će, evo, ovaj broj – 1183/1184 zakoračiti u dvadesetčetvrtu godišnjicu izlaženja?!
       Šta je Svedok, i ja s njim preživeo tokom skoro dve i po decenije bitisanja, malo je jedna novinska stranica.
       Potreban je roman na najmanje 1184 stranica; brojne uspone, padove, zabranu, leteće izmene novinara...
       Nenadane smrti, koje su, kad se setim - uzdrhtim, često posećivale redakciju Svedoka: od legendarnih urednika i velemajstora pera Dragana Belića, Ljube Đorića, Dragomira Ganovića, Anđelke Pop(ović), prvog direktora lista, uglednog beogradskog advokata Branimira Baneta Gugla, prvog finasijskog direktora, po mnogo čemu nezamenljive Mirjane Nikolić – Nine, Bratislave Nedeljković, Vojislava Đorića - Đore (Niš), Zorana Petrovića – Piroćanca, Dragoljuba Gajevića – Gaje (Prokuplje), Milivoja Glišića – Gliše, i sad, 22. aprila Jovanke Đorđević, dopisnika Svedoka iz Pariza...
       Slava im!
       Šta da kažem o sebi za ove protekle dve i po decenije?
       Najbolje, ništa!
       Osim da sam stariji za 1184 nedelje, da slabije vidim, da imam kataraktu, dijabetes i da imam sve manje – kose...
       Ipak, borimo se dalje. Samo, ne znam i dokle?!
       Danas su, pored mene još uvek tu, najbliži saradnici, moj zamenik i desna ruka, mlađi sin Milan (trenutno, a verovatno i zauvek) u – tamo daleko, u Britaniji, u Londonu, pa stariji sin Ivan, dr Margit Savović, dr Slobodan Antonić, Marinko Vučetić, dr Miodrag Miško Vuković (Podgorica), dr Cedomir Antić, Olivera Milivojčević, akademik Dragan Damjanović, Komnen Seratlić, fotoreporter Jovan Mirčeski (Subotica), Petar Milatović (Beč), prelamač Gordan Kojić, knjigovođa Vesna Stančević, pokatkad Sloba Jovanović...ali i moji dugogodišnji prijatelji iz Štamparije „Borba“, Vlada Gudurić, Vojvodić, Darko...
       Ukoliko sam nekog zaboravio, to je opravdano – za senilnost leka nema...!
       Ah, da: sve ovo se ne bi moglo, da moja supruga Desa nije sve to – izdržala.
       Kako?
       Samo ona zna!
       ...Pre nekoliko dana imao sam „TV duel“ sa Vladimirom Đukanovićem - Đukom, narodnim poslanikom vladajuće Srpske napredne stranke (video klip možete da pogledate na sajtu Svedoka), ali neću o duelu, hoću o komentaru gledaoca koji me je „pogodio u žicu“:
       „Dinić je dobar, jedan od poslednjih pravih velikih novinara na ovim prostorima, razume našu stvarnost, ali se primećuje da je – ostareo!“
       I zaista, posle skoro pet decenija, međ olovnim redovima, počeo sam da radim u Novostima, ej bre, 1. aprila 1971. godine!!
       U doba druga Tita, pa nastavio pod kolektivnim šefom države, pa sačekao raspad SFRJ, pa raspad SCG, Slobodana Miloševića, Milana Milutinovića, Zorana Lilića, pa DOS, Zorana Đinđića, Vojislava Koštunicu, Borisa Tadića, pa NATO agresiju... Sačekao i ispratio Tomislava Nikolića i dočekao – Aleksandra Vućića!!
       Malo li je što bi rekli moje Nišlije.
       Nije!
       Jer, taj dobronamerni gledalac je rekao istinu: ostareo sam.
       Živim, što je prelepo osmislio veliki pisac Dobrica Ćosić – u tuđem veku.
       Jer, baviti se na ovim prostorima novinarstvom, nekad izuzetno priznatoj profesiji, danas – to je, najprostije rečeno - čist mazohizam.
       Boriti se profesijom protiv baljezgarija, šunda i kičeraja koji nameće „novi talas“ novinarstva, razni Informeri, Alo-i, Srpski telegrafi, Pinkovi, Hepiji, B92-dvojke, razni DJ Vučićevići, Mitrovići, Marići, Ivane Vučićević, Milovanovići...je – borba s vetrenjačama i tu ni Servantesov Don Kihot od Manče i njegov konj Rosinante ne pomaže...
       PS: Primećujete da nisam „pipnuo“ dnevnu politiku, Vučića, Opoziciju, Vesića, razrovani Beograd, gondolu, Beograd na vodi...Šampionsku titulu Zvezde u fudbalu, košarci, Đokovića...
       Jok!
       Zašto?
       Pa, čekam, konačno da se Onaj Koji Sve Odlučuje konačno smiluje i prvo sebi, pa nama neukima obelodani - koji je njegov plan za rešenja „Kosovskog čvora“?!
       On, sad, tvrdi da ga ne shvatamo i ne raumemo?!
       Pa, neće biti.
       Da nije možda – mač?!
       Aleksandar (Makedonski) ga je potegao i – presekao Gordijev čvor.
       I ostao u istoriji!
       Zauvek!






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX