SVEDOK Internet



Broj 1208.

Poseta
5863294

Rajhstag u Progresu?!

Mađarizacija ili - kako su nas odnarođavali?

„Zoranin zakon“ o prevozu putnika krši osnovno ljudsko pravo na rad

Javna prozivka, tajno „muljanje“

Od Karla Marksa do kapitalizma


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Tereza Mej, najgori britanski premijer u istoriji odlazi u prošlost
Evropski Tramp vodi Britaniju
Piše: Milan Dinić - London

       Posle meseci nagađanja, britanska premijerka Tereza Mej najavila je za 7. jun povlačenje sa funkcije šefa Konzervativne partije. To znači da će ona biti premijer u tehničkom mandatu, do izbora novog šefa Konzervativaca koji će potom formirati novi Kabinet (vladu), budući da je ta stranka na vlasti u Britaniji. Izbor šefa stranke očekuje se do sredine jula.
       Tako se okončala karijera introvertne političarke, ćerke vikara, osobe koja nije imala ni harizmu ni podršku javnosti kao prethodni britanski premijeri.
       Kada je nasledila Dejvida Kamerona na mestu premijera 2016. godine, neposredno posle referenduma na kojem su Britanci tesnom većinom odlučili da napuste EU, Mejeva se činila svima kao dobar kompromis i simbol trezvenosti koja je zemlji bila tada potrebna. Ali njena trezvenost se ispoljila kao tvrdoglavost, nefunkcionalnost i nemogućnost da išta sprovede do kraja, a pogotovo – Bregzit, koji je označila kao njen glavni zadatak.
      
       Krv, suze i znoj
      
       Ostavka Tereze Mej nije nikoga iznenadila: bilo je pitanje dana pa čak i sata kada će podneti ostavku. Već mesecima ona nije uspevala da kontroliše većinu u Parlamentu: tri puta je poražen njen na jedvite jade sa Briselom usaglašen predlog sporazumnog raskida sa EU, a bilo je i niz drugih manjih poraza vlade. Ni njen Kabinet (vlada) nisu mnogo bolji: za 34 meseca koliko je bila na vlasti, njenu vladu je napustilo 43 ministara i visokih činovnika, što je više nego i u jednoj drugoj vladi u britanskoj istoriji.
       Ni na izborima se nije pokazala mnogo bolje: uspela je da u trenutku političke dominacije Konzervativaca i potpuno unutrašnjeg sloma Laburista izađe na vanredne parlamentarne izbore 2017. i izgubi većinu koju je prethodno imala a kojoj je omogućavalo da samostalno vlada. Potom je bila primorana da pravi manjinsku vladu oslanjajući se na podršku severnoirskog DUP-a koji ima potpuno drugačije stavove od nje po pitanju Evrope, što je dodatno zamrsilo situaciju u vezi sa Bregzitom.
       Njeno vođenje politike karakterisalo je donošenje odluka iza zatvorenih vrata, preko savetnika i osoba od uticaja, a ne ministara, što se nikako nije dopalo većini u njenoj stranci, ali i Britancima.
       U pregovore o Bregzitu ušla je nespremno. Ne samo što nije pokušala da postigne konsenzus sa opozicijom u vezi sa Bregzitom već, taj konsenzus nije ni tražila a ni ostvarila ni u sopstvenoj partiji, koja je vremenom potonula u sve dublje podele da je sada na ivici raspada.
       U obraćanju javnosti u kojem je najavila ostavku, 24. maja, Tereza Mej se na kraju zaplakala a govor zaključila rečima da joj je bila „čast što je služila zemlji koju voli“. Analitičari i javnost su primetili da je to bio prvi put da je „Mejbot“ (kombinacija prezimena „Mej“ i reči „robot“, što je nadimak koji su joj nadenuli mediji, oslikavajući njeno robotizovano držanje i ponašanje u javnosti) prvi put u tom, poslednjem velikom premijerskom govoru, svetu pokazala emocije.
       Dok je jednima bilo žao premijerke, drugi su primetili da Tereza Mej nije plakala kada je hiljade ljudi odbijeno za britanske vize ili proterano iz Britanije, iako su imali i jake porodične i druge razloge da tamo ostanu, a sve usled neprijateljske atmosfere prema migrantima i zaoštravanja imigracione politike koju je Mejeva sprovela kao ministar unutrašnjih poslova.
      
       Nasleđe puno neuspeha
      
       Tereza Mej ostaće upamćena kao najneuspešniji britanski premijer u istoriji i političar čiju je karijeru obeležila jedna jedina tema: Bregzit. I pre podnošenja ostavke Tereza Mej je bila bukvalno politički mrtvac koji hoda.
       O njenom nasledniku se raspravljalo svuda – u medijima, parlamentu, u političkim krugovima, barovima, na ulici – što takođe ilustruje i slabost njenog autoriteta. Za razliku od „čelične Lejdi“ Margaret Tačer – Tereza Mej, druga po redu žena na funkciji britanskog premijera, ima imidž metiljave, stegnute i tvrdoglave osobe, koja nije uspela ništa da sprovede od onoga što je obećala, niti je iko sa entuzijaznom podržavao njene ideje.
       Ipak, posao Tereze Mej nije bio nimalo lak: Bregzit je podelio Britaniju kao ni jedna druga tema do sada. Skoro tri godine od referenduma kojim je izglasano napuštanje EU, niko u britanskoj politici nema jasan stav o tome šta i kako dalje a da za to ima podršku većine stanovništva.
      
       Zašto se mnogi plaše Borisa Džonsona kao naslednika Tereze Mej?
      
       Sada je u toku žestoka kampanja unutar Konzervativne partije o tome ko će biti novi šef. Za sada se za trku prijavilo čak 12 kandidata, a očekuje se da broj bude veći. Procenjuje se da najviše šansi ima nekadašnji gradonačelnik Londona Boris Džonson.
       Međutim, Džonsona mnogi vide kao neozbiljnog i kao šarlatana (što su pokazali njegovi gafovi na poziciji ministra spoljnih poslova).
       Većina visokih funkcionera i istaknutih članova Konzervativaca plaši se ideje o Borisu Džonsonu kao novom premijeru, jer sumnjaju da ima ozbiljne političke kapacitete i planove, te strahuju da bi postao evropski Tramp. Sa druge strane, šire članstvo Konzervativne partije zdušno podržava nekadašnjeg londonskog gradonačelnika. Ukoliko Džonson bude uspeo da bude jedan od dvojice finalnih kandidata za predsednika stranke, veruje se da će uspeti da odnese ubedljivu pobedu na opštim izborima među članstvom.
       Zato je cela igra da Džonson bude eliminisan pre nego što na red dođe glasanje šireg članstva. Kao alternativa Džonsonu ističu se ministar ekologije Majkl Gov ili trenutni ministar spoljnih poslova Džeremi Hant, koji važe za umerenije političare.
      
       Šta će biti s Bregzitom?
      
       Prema postojećim sporazumima, Britanija ima do oktobra da ili prihvati ili odbije sporazum sa EU. I to - onaj isti koji je Tereza Mej ispregovarala i koji je parlament tri puta odbio! Ako ga prihvati – znači da Britanija napušta EU sa sporazumom. Ako ga ne prihvati – znači da „ispada“ iz EU. Postoji i opcija da Britanci ne izađu iz EU.
       Jedina opcija koja ne postoji – prema tvrdnjama Brisela – jesu novi pregovori.
       Ko god bude izabran na mesto novog šefa Konzervativaca a time i na mesto premijera, imaće veoma kratko vreme da odluči šta će i kako s Bregzitom. Dok krugovi bliski Borisu Džonsonu zagovaraju opciju da se sa EU pregovora tako što bi im se jasno stavilo do znanja da neće trpeti briselske ucene te da su spremni da izađu iz Evrope i bez sporazuma, umereniji konzervativni političari tvrde da bi izlazak i Unije bez saglasja sa Briselom bilo ravno samoubistvu.
       Na sve ovo bi trebalo dodati i veliku verovatnoću prevremenih parlamentarnih izbora u Britaniji, koji se očekuju po izboru novog premijera, kako bi se potvrdio mandat.
       Dakle, britanski čvor izgleda zapetljaniji od Gordijevog.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX