SVEDOK Internet



Broj 1204.

Poseta
5858430

Kako smo delili Kosovo: Svi srpski predlozi o rešenjima za južnu pokrajinu

Zločin se uvek isplati zločincu, jedino se nikada ne isplati biti žrtva

„Bog haosa“ preti Zemlji

Palmer ili plamer

Zlatu će se kujundžija naći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Za Svedok piše: Dr Miloš Ković, istoričar – o slobodi javne reči ili „zabrani zločinačkog mišljenja“
U dvema tužbama sudu Nikola Samardžić i Dubravka Stojanović tvrde da sam im, svojom javnom rečju, „narušio čast i ugled“ - i zato od mene traže po 500.000 dinara

       Višegodišnja agonija Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu sve je crnja i strašnija. Neslavno se završio pokušaj „radioaktivne koalicije“, kako je u Svedoku nazvana interesna grupa čije su vođe profesori Nikola Samardžić, Radoš Ljušić, Dubravka Stojanović, Siniša Mišić, Vlada Stanković, da spreči unapređenje profesorke Mire Radojević u više zvanje i da je tako odstrani sa Fakulteta.
       Uspeli su, međutim, da spreče izbor i reizbor docenata Maje Nikolić i Nebojše Šuletića i da ih izbace iz nastave. Uradili su to na potpuno isti način kao kada su, nedavno, sa Odeljenja proterali profesora Aleksandra Fotića.
       Nisu pomogli detaljni prigovori u kojima su kolege ukazivale na naučna postignuća Maje Nikolić i Nebojše Šuletića, niti prigovori 162 studenta povodom izmišljenih primedbi na pedagoški rad njihovih profesora. Zanemareno je pismo univerzitetskog ombudsmana Branka Rakića, u kome je ukazivano na to da referati o kandidatima za izbor u zvanja ne smeju da sadrže lične diskvalifikacije.
       Ignorisano je i pismo ministra prosvete Mladena Šarčevića, kojim je utvrđeno da Nada Zečević, jedna od potpisnica referata, sastavljenog tako da bi sa posla bila izbačena Maja Nikolić, ustvari nema kvalifikacije potrebne za njegovo potpisivanje. Komisija za pisanje referata se tako suštinski raspala, pošto su prethodno još dva njena člana odbila da potpišu taj sramotni dokument.
       Time se ceo postupak odstranjivanja Maje Nikolić sa radnog mesta pokazao kao potpuno nezakonit.
       Ovolika upornost u kršenju osnovnih akademskih i ljudskih normi zaista se retko viđa. Svaki pokušaj rektorata i ministarstva da se zlostavljanja zaustave, odbijen je uz pozivanje na autonomiju Odeljenja za istoriju. Time su sami progonitelji ukazali na sistemsku stranu problema – zloupotrebu autonomije, neoprezno ustrojene tako da omogućava potpunu samovolju i otežava nepristrasno, akademsko procenjivanje naučnog i pedagoškog rada zaposlenih na Univerzitetu.
       Zašto Nikola Samardžić, Radoš Ljušić i ostali članovi klike tako uporno progone svoje kolege? Na to pitanje samo oni mogu da daju tačan odgovor. Nema ni svrhe ni potrebe da se upuštamo u nagađanja o ličnim mržnjama, ambicijama i materijalnim interesima.
       Potpisnik ovih redova je, međutim, na više mesta javno ukazao na ključnu, suštinski političku pozadinu progona. Nikola Samardžić i Dubravka Stojanović su me, baš zbog toga, tužili sudu. U dvema tužbama, skoro doslovno istim, napisanim u istoj advokatskoj kancelariji (Samardžić, Oreški & Grbović), kaže se da sam im, svojom javnom rečju, „narušio čast i ugled“. Zbog toga od mene traže po 500.000 dinara.
       Još neki članovi „radioaktivne koalicije“ najavljuju da će da me tuže. To bi moglo da znači da bi, u zavisnosti od toga koliko ih bude bilo, ono što sam slobodno i javno izgovorio, moglo da me košta milione dinara.
       Oni, dakle, hoće da me spreče da javno kritikujem njihove političke stavove i postupanje, i da slobodno iznosim svoja stanovišta. Tužen sam, kao u stara dobra „vunena vremena“, zbog verbalnog delikta. Cuveni Titov član 133, međutim, više nije na snazi. To što oni rade se, kako u odgovoru na tužbe tvrdi „Ortačko advokatsko društvo Stojković“, koje mene zastupa, direktno sukobljava sa slobodom govora, garantovanom Ustavom Republike Srbije i članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima.
       Time su progoni na Odeljenju za istoriju dobili još jedno, posebno važno, načelno značenje. „Radioaktivna koalicija“ sada, dakle, pokušava da ovlada i javnim, medijskim prostorom. Ona, jednostavno, osporava demokratsko pravo građanina da slobodno izražava svoje mišljenje o javnim stvarima i da u javnoj raspravi razmenjuje argumente sa neistomišljenicima. Pošto ipak imam poverenja u naš sudski sistem, očekujem da će uz troškove svoje, kako neki kažu, skupe advokatske kancelarije, pošto izgube procese, morati da plate i sudske troškove. Naravno, ukoliko ceo ovaj napad uopšte plaćaju iz svoga džepa. U šta imam razloga da sumnjam.
       U međuvremenu, pošto je stvar dobila novo, mnogo šire značenje, moj zadatak će biti da nastavim da podstičem javnu raspravu o suštinskom pitanju slobode građanina da izražavanja svoje misli i stavove, ali i da se usprotivi svakoj vrsti progona i nasilja.
       Za početak, ovom prilikom ocrtaću politička shvatanja i ideje koje stoje iza ovih nemilih zbivanja, a koje najotvorenije zastupa Nikola Samardžić. Tačno je, naime, da je ključnu ideju-vodilju cele grupe najpregnantnije izrazio Radoš Ljušić, besmrtnom parolom da „treba kleknuti pred jačim“. Nikola Samardžić je, međutim, po mom mišljenju, pravi ideolog i vođa cele grupe. On i Dubravka Stojanović, koja zaslužuje poseban osvrt, su naime, vedete onoga što se u našoj javnosti prepoznaje pod „Drugom Srbijom“.
       U najkraćem, reč je o tzv. „misionarskoj inteligenciji“ koja među Srbima propoveda „promenu svesti“, koju nam nedavno tako otvoreno i svesrdno preporučiše oni simpatični nemački parlamentarci. Ne kaže se uzalud da „onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost“.
       Potrebno je, dakle, da se na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta, na Univerzitetu u Beogradu, predaje srpska istorija napisana u neprijateljskim, okupatorskim, kolonizatorskim zemljama, koje su razorile Jugoslaviju i koje razaraju Srbiju, koje su bombardovale Republiku Srpsku i SR Jugoslaviju, koje su pobile, opljačkale, i etnički očistile Srbe u Krajini, Sarajevu i na Kosovu i Metohiji, koje i danas pod vojnom okupacijom drže deo naše teritorije.
       Te zemlje su, da bi za svoje zločine okrivile žrtve, i da bi iznova pisale našu istoriju, uspostavile Haški tribunal. U njemu je odavno presuđeno da su velikosrpski nacionalisti ustvari vekovima terorisali miroljubive Osmanlije i Habzburgovce. Nije daleko ni dan kada će naša deca na Odeljenju za istoriju učiti kako smo progonili ustaše i naciste, zbog čega su morali da nas bombarduju, žive bacaju u kraške jame, streljaju i kolju po kućama, selima, gradovima i logorima smrti. U tumačenju Nikole Samardžića i Dubravke Stojanović, uzrok svega je, naravno, u defektima naše kulture, u našem seljačkom konzervatizmu i mržnji prema svemu što je urbano i moderno, u našem tvrdoglavom otporu svim dobronamernim pokušajima Zapada da nas „modernizuje“ i „evropeizuje“. Jednostavno, ogrezli smo u „filozofiji palanke“.
       Treba čitati kolumne Nikole Samardžića u kragujevačkim Pogledima, podgoričkoj Pobjedi, beogradskom Peščaniku i Danasu. One vrve od nekakve čudnovate mržnje. Evo šta je, sada daleke 1992, pisao u kragujevačkim Pogledima: „Umesto osirotelim susedima, Evropska zajednica je otvorila vrata, i pre svog zvaničnog osnivanja, poludivljim Azijatima i Afrikancima, nespremnim, nesposobnim ili nevoljnim da se prilagode civilizacijskim normama svog novog podneblja“.
       Oni su Pariz, kako nariče Samardžić, „zanavek, možda, zagadili invazijom najgrđe prostote“ (Pogledi, 13.11.1992). Po mom mišljenju, ovo je školski primer rasističkog diskursa.
       U jednom trenutku, kada je shvatio ko je jači, Samardžić je odlučio da klekne. Svoje rasističke fantazije tada je preusmerio sa onih koje je nazivao „poludivljim Azijatima i Afrikancima“ na Srbe, na ostale pravoslavne balkanske narode i na Ruse. Na Peščaniku je tvrdio da smo mi, Srbi, posle svih svojih zločina iz devedesetih, bili dužni da se „denacifikujemo“, ali da smo „izgubili intelektualne potencijale i moralni kredit da stvorimo novi Nirnberg“: „Nama je potrebna naša sopstvena transformacija. Nama nije potrebno da, kao neki biološki otpad, zagadimo Evropsku uniju – kao što je EU bila primorana na određene geostrateške interese pa je primala Grčku, Kipar, Bugarsku i Rumuniju. Da li im je potrebno i naše smeće? Ja ne verujem.“ (Peščanik, 14.9.2007).
       Evo kako bi ovaj profesor Univerziteta u Beogradu rešavao unutrašnja neslaganja u našoj zemlji: „Srbija nije imala svoj građanski rat, kao srećnije nacije, koji bi doprineo pojašnjenju osnovnih nedoumica“ (Danas, 29.5.2007). U borbi protiv protivnika on svojim istomišljenicima savetuje „zabranu zločinačkog mišljenja“ i „snagu za obračunavanje sa neprijateljima“ (Peščanik, 19.05.2006).
       Eto zašto Nikola Samardžić pokušava da „zabrani (moje) zločinačko mišljenje“ i zašto čak i moje studente, samo zato što sam im ja mentor, sprečava da doktoriraju. Ovih dana on čak pokušava da me izbaci iz kabineta, samo zato što mu se on više sviđa od onog u kome je do sada sedeo.
       Nadam se da će ovaj tekst biti početak jedne plodne rasprave o slobodi svakog pojedinca i svake nacije da bude ono što jeste umesto da se, da bi preživeo, pretvara da je neko drugi, zatim o pravu građana na otpor i samoodbranu, na javno izražavanje mišljenja, o paradigmama i vrednosnim sudovima koje koristimo u tumačenju srpske istorije, o uticaju političkih motiva na naše interpretacije prošlosti i o sličnim, sudbinskim pitanjima našeg javnog života.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX