SVEDOK Internet



Broj 1190.

Poseta
5773263

Muziku želim da iskažem glasom i telom

Akademik Čavoški, vidovnjak i lekar specijalista

Intelektualno carstvo intriga i laži

Slaba Srbija, jak Balkan?!

Vlast ponovo menja model obračunavanja penzija ovog puta – u korist penzionera?!


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Aleksandar Vučić u zapletu kosovskog raspleta:
Od „vodimo sa 5:0 protiv Prištine“ do „nemoćni smo“
Piše: Milan Dinić

       Govore nam: „Kosovo je izgubljeno“; „Srbija je izgubila Kosovo“ ; „Izgubili smo pravo na Kosovo“; „Milošević je kriv“; „DOS je kriv“; „Prethodna vlast je kriva“; „Suočite se sa realnošću“; „Gledajte u budućnost, ostavite se prošlosti“; „Prihvatite istinu“… A sa druge strane se čuje: „Kosovo je Srbija“; „Kosovo je srce Srbije“; „Nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova“; „Kosovo je neotuđivi deo Srbije“; „Srbija nikada neće priznati komadanje svoje teritorije“; „Nikada nećemo odustati od našeg suvereniteta i teritorijalnog integriteta“… Dvadeset godina slušamo ove parole. U čemu je razlika između ova dva tabora? U tome što među onima koji izgovaraju prve parole – o tome kako bi Srbija trebalo da prizna secesiju Kosova – niko nije prešao u tabor ovih drugih; dok je među ovim drugima mnogo onih koji su prešli u ove prve (a broj se povećava).
       Dvadeset godina posle – na teritoriji Kosova i Metohije utemeljena je albanska secesionistička tvorevina koju kao državu prihvata veliki broj zemalja na svetu, koja učestvuje u gotovo svim relevantnim međunarodnim organizacijama (izuzev Ujedinjenih nacija) i koja je ustrojena kao kakav-takav samostalni entitet. „Kosovo“ ima i ključne simboličke elemente državnosti: na globusima i mapama – od Nešnl džiografika do drugih – ono je prikazano kao samostalno, odvojeno od Srbije. Zastava „Kosova“ vijorila se na Olimpijskim igrama, na Notrdamu, a nedavno je i UEFA – Evropska fudbalska unija – potvrdila da svi moraju da igraju s „Kosovom“ ako im zapadne kao suparnik u takmičenjima, sa punim priznavanjem kosovskih simbola, bez obzira da li priznaju Kosovo ili ne. Državljani „Republjik Kosova“ sa tim ispravama mogu po celom regionu, odakle imaju podršku neretko više nego Srbija.
       Istina, sponzori ovog koncepta bile su najveće svetske sile sa Zapada, koje, istina, tom Kosovu joj ne daju viznu liberalizaciju, dok na drugoj strani stoji Srbija, uz podršku Rusije i poneke druge države. Međutim, osim evidentne razlike u političkoj premoći nad Srbijom koje imaju sile zagovornice secesije KiM, postoji još jedna bitna razlika: nikada, ni u jednom trenutku u proteklih 20 godina, nisu odustali od jasnog cilja – realizacije stvaranja kosovske države. Sa druge strane – zvanična Srbija je u proteklih 20 godina više puta išla od: „nikada nećemo priznati Kosovo“, preko „Kosovo je izgubljeno“, do „hajde da se nešto dogovorimo“. U takvim okolnostima, kada ste suočeni sa velikom silom, a sami niste ni sigurni ili ne verujete u ono što branite, teško je odupreti se.
       I tako smo došli do poslednjeg (u nizu) velikog govora predsednika Srbije (a biće ovakvih govora još), o Kosovu i Metohiji.
       Vučićev govor u Parlamentu je više izgledao kao ozbiljan nego što je ponudio nešto ozbiljno. Objave predsednika države da ne vladamo Kosovom i da se trudimo da „što više izvučemo a što manje izgubimo“ nisu nikakva novost to svi znamo. Njegova tvrdnja da je jedini koji je spreman da to kaže nije tačna – svi vodeći političari u zemlji to govore. Tako se nameće pitanje da govor koji je trajao više od dva sata imao za cilj da pokaže u kom pravcu bi trebalo se gleda ako se želi rešenje, ili više da se Vučić pred javnošću opere.
       Inače, ovaj Vučićev govor je bio još jedan u nizu „velikih događaja“ u kojima je on tražio i navodno ponudio rešenje za Kosovo, a za koje, navodno, nema podršku većine. Od „velikog unutrašnjeg dijaloga“, preko savetovanja sa SPC, sa pravnicima, istoričarima, sondaža javnosti – preovlađujuće mišljenje kod svih je da se ne potpisuje ništa što bi vodilo priznavanju državnosti albanskim secesionistima. Ali, i pored toga, Vučić insistira sa svojim rešenjem, za koje i dalje nije rekao u čemu se sastoji.
       Na osnovu Vučićevog govora naslućuju se dve moguće opcije za koje je otvoren: bolja opcija bi bila podela uz punu reintegraciju severa KiM i autonomiju za preostale Srbe i SPC. Druga opcija jeste neka vrsta visoke autonomije za Srbe, ali je problem što je izvesno da ako bi garancije za tu autonomiju ostale Albancima ili međunarodnoj zajednici, od toga ne bi bilo ništa.
       Svaki trag ozbiljnosti u Vučićevom govoru izbrisan je kada su poslanici, pre svega oni koji podržavaju vlast, počeli da govore. Umesto ozbiljnih teza, argumenata i pitanja, čuli su se hvalospevi o Vučiću i vladi, o tome kako opozicija ne zna ništa i kako je Vučić pokazao neverovatnu snagu i kako zaslužuje divljenje. Normalnim ljudima bi bilo neprijatno od ovakvih prilično prizemnih hvalospeva. Neiskrenost tih hvalospeva ogleda se ne samo u tome što su nerealni, već i zato što mnogi ljudi koji ih izgovaraju sada Vučiću su to juče govorili Tadiću kada su s njim bili u koaliciji, a sutradan – ako se načinu vođenje politike u Srbiji konačno nešto ne promeni – isto će pričati i o nekom novom ko postane predsednika i sve i svja u zemlji.
       Nažalost, mnogi srpski poslanici i dalje tretiraju javnost kao da smo maloumni i kao da su Vučić i ministri neko čudo koje vidi i poznaje ceo svet, a mi, obični smrtnici – kao da ne znamo ni šta je avion a kamo li kako su složene te velike teme o kojima vlada i Vučić razgovaraju sa „svetskim državnicima“!
       Reklo bi se da ovakva opozicija i zaslužuje ovakvu vlast. Opozicija nije uspela da iskoristi ovaj događaj i da se organizuje: neki poslanici su prisustvovali sednici, dok su poslanici Dveri bili ispred Skupštine kada se desio incident između njih i lidera radikala. Rečnik i ophođenje koje su pokazali i jedni i drugi ispred parlamenta nisu bili dostojni institucije pred kojom su kao i izazova pred kojim se nalazimo kao država i društvo. Nažalost, to nije ni prva ni poslednja lakrdija u srpskoj politici.
       Deo opozicije koji se nije ni pojavio ni reagovao zasluženo je ostao neprimetan. Za razliku od SNS-a, koji svojom agresivnom medijskom dominacijom naglašeno igra na kartu dodvoravanja najnižim slojevima društva i podsticanja najprimitivnijeg u ljudima, deo opozicije – onaj koji sebe vidi kao moderan (da ne kažemo – evropski) – misli da je Srbija na Tviteru. Pošto se diče kako imaju niz velikih eksperata i svetskih ljudi u svojim redovima, možda bi neko od tih mogao da im kaže da su u svim državama sva istraživanja pokazala da Tviter nije odraz stanja svesti javnosti.
       A, kada je o opoziciji reč – već godinama se nameće jedno isto pitanje: osim Dveri i radikala koje su otvoreno protiv bilo kakvog priznavanja Kosova, i LDP-a koji je za priznavanje, šta tačno predlažu druge stranke? Platforme, istorijski sporazumi, deklaracije – sve je to lepo, ali šta je to na kraju: podela, priznanje, reintegracija, ili nešto četvrto?
       Upad policije kosovskih Albanaca na sever KiM jedan dan posle Vučićevog govora, kao i izostanak bilo kakve reakcije Zapada i EU, bila je poruka – ne Vučiću – nego Srbiji i Srbima. Na stranu šta tvrdi Vučić i da li se on dogovara sa Tačijem ili ne – o tome kakva se slika o KiM pravi u svetu pokazuju načini na koji su zapadni mediji izvestili o akciji kosovskih Albanaca od 28. maja. Svuda je predstavljeno da se radi o operaciji „suzbijanja organizovanog kriminala“. Nigde nije stavljeno u kontekst koliko je operacija osetljiva i kakva je politička pozadina i posledica. Da je srpska policija organizovala „akciju protiv organizovanog kriminala“ u kojoj bi bilo pohapšeno desetine Albanaca u Preševu i Bujanovcu, sigurno je da bi zapadni mediji o tome znatno drugačije izveštavali. Ipak, Srbija i srpske vlasti decenijama uporno odbijaju da shvate da je važno da pridobijemo neke zapadne medije i novinare koji se bave Balkanom, a ne da se uzdamo u istinu, pravdu i naša velika prijateljstva i mudrosti.
       Dobrog rešenja očito da nema. Ali je zato važno više nego ikada da se radi na stvaranju državnog i nacionalnog jedinstva. Zato i Vučić i opozicija prave ogromnu grešku što po pitanju Kosova i Metohije svojim delanjem dovode do sve veće polarizacije i frustracije društva.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX