SVEDOK Internet



Broj 1204.

Poseta
5858434

Kako smo delili Kosovo: Svi srpski predlozi o rešenjima za južnu pokrajinu

Zločin se uvek isplati zločincu, jedino se nikada ne isplati biti žrtva

„Bog haosa“ preti Zemlji

Palmer ili plamer

Zlatu će se kujundžija naći


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Trideset godina posle – kako se desio Tjanmen
Kineska zavera ćutanja o kojoj zna ceo svet
Piše: Andrej Dimitrijević

       U proleće 1989. više od milion i dvesta hiljada kineksih studenata i radnika okupilo se na pekinškom trgu Tjanmen, otpočevši najveće ikada organizovane proteste u komunističkoj Kini. Do četvrtog juna te godine, protest na Tjanmenu biće ugušen u krvi. Taj datum ostaće zabeležen u istoriji.
       Tadašnja kineska vlada, i dalje pod palicom Deng Ksiaopinga koji je viđen kao reformator, izvršila je masakr u centru svoje prestonice, pred očima celog sveta. Pet meseci kasnije pašće Berlinski zid, koji će označiti i početak kraja komunizma u Evropi, ali ne u i Kini.
       Posledice Tjanmena osećaju se i danas i stoje kao senka nad kineskim ekonomskim usponom u svetu.
       Većina predvodnika tadašnjih protesta ili je pohapšena i završila na reedukaciji, dok su neki prebegli na Zapad. Oni koji su prebegli uglavnom su saglasni u oceni da su očekivali da će država reagovati protiv njih, ali da nikada nisu pretpostvljali da će to uraditi tenkovima i vojskom i da će ići do kraja.
       Mnogi analitičari koji se bave Kinom ukazuju da je krvavo gušenje demonstracija na Tjanmenu 1989, premda je odbranjena vlast komunističke partije, napravilo dubok jaz u poverenju i slobodi koju kineski građani osećaju pred svojom državom.
       Ono što možda najviše iznenađuje jeste opsežna kampanja brisanja ikakvih tragova o ovom događaju i zavera ćutanja koju su u Kini nametnule tamošnje vlasti. Nema nikakvog simbola ili podsećanja na ovaj događaj. Na godišnjice protesta u Tjanmenu, kineska policija ucivilu odlazi na mesta koja su vezana za protest, a kamere koje prepoznaju lica sa posebnom pažnjom motre na one koji se tim mestima tada nađu. Žao Žjang, Generalni sekretar KP Kine u vreme protesta, koji je bio otvoreniji prema zahtevima demonstranata ali je na kraju izgubio borbu sa tvrdokornim krilom partije, gotovo i da se uopšte ne spominje u kineskim knjigama. Na kineskom internetu je gotovo nemoguće naći išta vezano za Tjanmen. Cenzura je apsolutna. Nove generacije Kineza malo znaju i malo govore o tome šta se desilo 1989. godine u prestonici njihove zemlje.
       Međutim, iako kineske vlasti ne dozvoljavaju da se javnost bavi ovom temom, i pokušavaju da u svetu suzbiju pominjanje ovog događaja, kinesko rukovodstvo se i te kako potrudilo da izvuče pouke.
       Reforme koje je Kina sprovela, naročito od dolaska Ksi Đinpinga na vlast 2012. godine, pokazale su promenu, iako ne javno potvrđenu, u stavu kineskih vlasti: ne samo da se Kina otvroila svetu, već su i Kinezi krenuli u svet. Kineska država godišnje plaća studije u inostranstvu za više od 500.000 studenata. Kinezi postepeno postaju najpoželjniji turisti jer su dobre trošadžije i ima ih u velikom broju.
       Kina danas snabdeva svet ne samo najjefinijim, već i nasloženijim proizvodima.
       Pojedini analitičari procenjuju da su upravo ideje i poruke Tjanmena, muza za kineskog predsednika Ksia, čiji je otac sam bio visoki zvaničnik KP Kine koji je zbog liberalnih stavova platio visoku cenu, a sin (koji je sada predsendik Kine) mu je poslad na reedukaciju u rudnik.
       KP Kine je prošla mnogo čistki od Tjanmena, ali posla ima još. Međutim, veliki broj funkcionera sadašnje KP Kine, kao i biznismena i direktora velikih kompanija, bio je na protestima na Tjanmenu devedesetih, iako nećete naći nikoga danas u Kini ko bi vam to priznao. Dakle, iako brane drugima da se u to mešaju – ljubomorno (i sve odlučnije) braneći svoju suverenost i stav da o kineskim pitanjima raspravljaju i odlučuju samo Kinezi – kineski rukovodioci i te kako su svesni značaja Tjanmena i zato je za njih svaka godišnjica ovog događaja važna i za samorefleksiju i za imidž.
       Međutim, tačni podaci o celom događaju i šta i kako su KP Kine i kineske vlasti odlučivale i radile juna 1989. i dalje stoji pokriveno velom tajne i spekulacija.
      
       Kako je došlo do protesta – ključni događaji od aprila do juna 1989.
      
       15. april: Bivši lider KP Kine Hu Jaobang preminuo je usled posledica srčanog udara. Hu Jaobang bio je jedan od najviših zvaničnika KP Kine, ali je pao u nemilost tvrdokornog krila pošto se u drugom delu osamdesetih opredelio za demokratizaciju. Januara 1987. biva prinuđen da podnese ostavku na mesto genseka KP Kine, a aprila 1989. umire. Studenti u ovome vide povod za protest, verujući da je smrt Jaobanga uzrokovana kućnim pritvorom i pritiskom kojim je bio izložen. Od 15. aprila počinju manja, spontana okupljanja blizu spomenika Narodnih heroja na trgu Tjanmen u Pekingu.
       17. april: Okupljanja studenata prerastaju u demonstracije. Više od 3000 studenata Univerziteta u Pekingu krenulo je u marš ka trgu Tjanmen. Usput su im se pridružili studenti i radnici iz drugih gradova. Polako se kristališe organizovani pokret a pripremljena je i lista zahteva.
       22. april: U Velikoj dvorani u Pekingu održava se sahtana Hu Jaobanga uz najviše državne počasti. Ceremoniji prisustvuje najviše kinesko rukovodstvo a događaj je prenošen uživo na kineskoj televiziji.
       23. april: Na sastanku 40 studenata iz 21 univerziteta dogovoreno je formiranje „Pekinške autonomsne studentske federacije“. Ova organizaija poziva sveklasni bojkot na svim pekinškim univerzitetima.
       26. april: Sledi i prva reakcija vlasti. Narodni dnevnik, glavno glasilo KP Kine, objavljuje komentar pod naslovom „Neophodno je jasno stati protiv nemira“. U komentaru su studenti obeleženi kao organizatori antikomunističkog i antidržavnog revolta, što je izazvalo negativne reakcije protiv studenata u širem kineskom društvu.
       27. april: Studenti reaguju na komentar objavljen u novinama. Na trg Tjanmen dovode između 50.000 i 100.000 studenata. Vlada je iznenađena veličinom protesta i najavljuje ustupke studentima. Između ostalog, organizuje se i TV debata sa kineskim rukovodstvom, gde studenti oštro i direktno kritikuju vlast.
       13. maj: Studenti podižu ulog – deo rukovodstva kreće u štrajk glađu. Broj onih koji im se pridružuju brzo raste. Ovo se dešava svega dva dana uoči posete Gorbačova Pekingu, prve posete sovjetskog lidera Kini posle 30 godina. Do popodneva 13. maja preko 300.000 studenata okupilo se na trgu Tjanmen.
       19. maj: Demonstracije na trgu Tjanmen ne prestaju. Više od 1.2 miliona ljudi traži liberalizaciju društva i države. Generalni sekretar KP Kine, Žao Žjang, izlazi pred demonstrante i traži da prekinu s protestima. Sa njim su i premijer uspeha. Ovo pojavljivanje će ujedno označiti i kraj Žaove karijere, budući da je prokazan kao suviše liberalan. Sada država podiže ulog: tvrdokorni premijer Li Peng nameće policijski čas. Studenti odbijaju da se povuku s trga. Svetski mediji danima intenzivno izveštavaju o demonstracijama. Pažnja svetske javnosti usmerena je na Kinu.
       20. maj: Vojska ulazi u centar Pekinga. Građani organizuju blokade i druženje sa vojskom. Situacija je napeta.
       1. jun: Kineske vlasti zabranjuju američkim i drugim stranim medijima da emituju snimke. Takođe, reporterima je zabranjeno da slikaju ili snimaju demonstrante i kineske bezbednosne snage. Protesti se nastavljaju. Sve liči na karneval – muzika, diskusije, pravljenje umetničkih dela. Studenti su u međuvremenu na trgu podigli i spomenik demokratiji.
       2. jun: Komunistička partija odlučuje da reaguje i da silom uguši „kontrarevolucionarnu pobunu“. Svi državni mediji objavljuju tekstove u kojima se studenti kritikuju i nazivaju petom kolonom, rušiocima poretka. Kinesko rukovodstvo šalje veliki broj vojnih jedinica ka trgu. Studenti pozivaju vojnike da im se pridruže, razgovaraju sa njima.
       3. – 4. jun: Noć krvoprolića. Vojne snage su na kratko povučene iz centra Pekinga. Uveče, 3. juna, oko 30.000 vojnika sa borbenim vozilima i tenkovima prilazi Tjanmenu sa četiri strane. Deng Ksjaoping izdaje naređenje da se trg počisti do 6. ujutru, ali i traži od vojske da izbegne krvoproliće. Te noći i narednog dana, 4. juna, kineska vojska puca na studente. Zvaničan broj mrtvih nikada nije utvrđen. Kineski Crveni krst saopštio je da je u prvoj noći ubijeno preko 2600 ljudi, dok su kineske vlasti tvrdile da je broj oko 260, uključujući i 27 vojnika.
       Na ulice izlaze novi demonstranti, besni zbog reakcije vojske. Kineska vojska ponovo otvara vatru.
       5. jun: Vosjka je potpuno ovladala Tjanmenom. Na trgu su otali zapaljeni autobusi i vozila, razbacane stvari. Hitna pomoć ne stiže da odveze mrtve i ranjene, pa tu ulogu preuzimaju rikše. Tog dana zabeležena je poslednja i jedna od najupečatljivijih scena: nepoznati muškarac sa dve kese u rukama, staje ispred kolone tenkova zaustavljajući njihovo dalje kretanje. Identitet ove osobe nikad nije utvrđen (pogledati antrfile). Tog dana nisu u Pekingu štampane novine, radnici su ostali u kućama, radnje su većinom bile zatvorene.
       9. jun: Prvo pojavljivanje kineskog lidera Deng Ksiaopinga od razbijanja demonstracija. Hvali poteze vojske a za krvoproliće optužuje demonstrante. Svet je i dalje u neverici. Sa Zapada stižu kritike, ali Kina ne reaguje: kao i gotovo uvek u svojoj politici, oslanja se na strpljenje i suzdržanost, dok se mora.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX