SVEDOK Internet



Broj 1208.

Poseta
5863313

Rajhstag u Progresu?!

Mađarizacija ili - kako su nas odnarođavali?

„Zoranin zakon“ o prevozu putnika krši osnovno ljudsko pravo na rad

Javna prozivka, tajno „muljanje“

Od Karla Marksa do kapitalizma


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

O mentalnim razlikama između žena i muškaraca: šta kažu istraživanja i statistika i šta misli Judit Polgar, jedna od najjačih šahistkinja svih vremena
Ima li razlike između ženskog i muškog mozga?
Piše: Milan Dinić - London

       Da li postoji razlika između uma žena i muškaraca? Ovo pitanje svrstava se među velike teme o kojima čovečanstvo raspravlja hiljadama godina. Odgovor (svakako, ne poslednji kada je o ovoj temi reč) stigao je marta meseca sa njujorškog univerziteta Langone koji je sproveo studiju koja je pokazala da postoje razlike između mozga dečaka i devojčica.
       Prateći razvoj mozga u 118 beba – od fetusa do porođaja – naučnici su utvrdili da razlike između mozgova muškaraca i žena počinju još u utrobi majke, da su mozgovi muškaraca osetljiviji na spoljašnje uticaje dok kod žena mozak formira jače neuronske veze. Studija je, naravno, osporena, a tema – večita.
       Nema mnogo sporenja da su u fizičkim sportovima muškarci bolji – „jači“ – od žena. Međutim, da li isto važi i za „mentalne sportove“?
       U svetu se od 1991. održava svetski šampionat u pamćenju, čiji je osnivač nedavno preminuli Toni Buzan (autor „mapa uma“ koje su jedno vreme bile veoma popularne u Srbiji). Jedan od zadataka učesnika jeste da upamte redosled karata u izmešanom špilu za 12 sekundi! U svim doskorašnjim šampionatima pobedu su ubedljivo odnosili muškarci, dok su na poslednja dva šampionata zlato odnele žene!
       U 2017. pobednica je bila 18-godišnja Mongolka Munksur Narmandak, a ove godine zlato je otišlo 14-togodišnjoj(!) učenici iz Kine, Vei Kinru. Da li to znači da su žene od skora postale pametnije od muškaraca?
       Možda jedan od najboljih primera za analizu pitanja ima li intelektualne razlike između žena i muškaraca jeste šah. U tom sportu koji simboliše najviši intelektualni izazov, svi su ravnopravni – svaki učesnik (žena ili muškarac) ima isto vreme i iste figure i uslove igre na raspolaganju. Odlučuju znanje, mentalna snaga i fizička izdržljivost.
       Međutim, ako je suditi po šahu – proizilazi da su žene intelektualno daleko ispod muškaraca, budući da je najviše rangirana šahistkinja na svetu je 86-ta na rang listi svetske šahovske federacije, FIDE. (Na tu temu, u knjizi Vladana Dinića - „Kad dame matiraju“ – Novmark, Beograd,2018, celo jedno poglavlje posvećeno je upravo toj temi, o kojoj su se oglasili, pre svih, internacionalni majstor i čuveni pisac Vladimir Vuković i prolavljena jugoslovenska šahistkinja - velemajstor Milunka Lazarević, kao i mnogi drugi slavni velemajstor – Borislav Ivkov, Ljubomir Ljubojević, Dušan Rajković...)
       Kako objasniti ovaj disbalans? Sve je više onih koji upućuju da odgovor leži pre u društvenim a ne biološkim okolnostima i razlikama.
       Dvadeseti vek, pored ostalih velikih događaja, obeležen je i emancipacijom žena. Do kraja 20. veka žene su dobile pravo glasa u skoro svim zemljama sveta (izuzev u pojedinim državama Bliskog Istoka koje su to pravo dale ženama posle 2000. godine, a poslednja je bila Saudijska Arabija 2015), ostvarile su pravo na školovanje, postale ravnopravan deo radne snage i bile su izabrane na visoke i najviše pozicije u državama i organizacijama. Postoji više razumevanja i podrške – i u institucijama i u društvu – za trudnoću i majčinstvo, kao i pomoć ženama koje ne mogu da imaju decu ili su samohrani roditelji.
       Međutim, žene nisu u potpunosti ravnopravne: statistika pokazuje da su i dalje manje plaćene od muškaraca za isti posao, da su češće žrtve nasilja i polne diskriminacije i da su u društvima i dalje prisutni stereotipi o ženama kao domaćicama, „slabijem polu“ i da su više od muškaraca predmet seksualnih aluzija i neprijatnih komentara na izgled.
       I ovde je korisno da se ponovo vratimo na šah kada se govori o društvenim ali i biološkim razlikama između žena i muškaraca. Bobi Fišer, Gari Kasparov ali i nekoliko drugih vodećih svetskih šahista ranije su dali izjave koje idu u prilog tezi o ženskoj inferiornosti u odnosu na muškarce, a jedan od ključnih argumenata je bio u biologiji: da žene, zbog menstruacije, ne mogu da igraju istom snagom i fokusom kao muškarci. I, premda uloga ovog faktora danas predstavlja veliko pitanje u svemu a ne samo u sportu – do te mere da se u nekim zemljama razmatra uvođenje slobodnih dana za žene kada imaju mesečni ciklus – žene ipak ukazuju da ih pre svega društvene a ne biološke barijere sprečavaju da se izjednače sa muškarcima.
       Bobi Fišer je, istina kao vrlo mlad, navodno dao izjabu „svakoj ženi bih dao konja i potez fore(?!)“, ali na tu izjavu tada je u medijima reagova, istina šeretski, „Gusar iz Rige“ Mihail Talj:
       „Bobi je Bobi, ali konj je – konj!“
       Jedan od najznačajnijih primera prodora žena na putu uspostavljanja ravnopravnosti sa muškarcima desio se krajem devedesetih i početkom 2000-tih, kada je Mađarica Judit Polgar postala prva žena koja je uspela da uđe u prvih deset igrača na svetu, pobedivši na niz turnira tadašnje najjače velemajstore (svi redom muškarci), uključujući i čuvenog Garija Kasparova!
       Primer Judit Polgar je specifičan u tome što je ona do sada jedina – i najuspešnija – šahistkinja koja se takmičila isključivo u mešovitim turnirima i nikada nije igrala samo na ženskim događajima.
       Judit, i njene dve sestre – Žuža i Sofija – bile su od malih nogu šahovski projekat njihovih roditelja koji su u njih uložili sve samo kako bi napravili šahovske genijalce, što im je pošlo za rukom.
       U nedavnom intervjuu autoru ovih redova, objavljenom u „Britiš čes magazinu“ u Londonu, Judit Polgar govorila je o izazovima sa kojima se ona kao žena suočila u šahu, ali i šire. U šahu, kaže Polgar „na žene se gleda sa velikim nipodaštavanjem“ dodajući da se iste pozicije iz partija različito komentarišu ako ih igraju muškarci i ako ih igraju žene. Međutim, njen ključan argument u tome zbog čega su muškarci daleko ispred žena kada je o šahu reč, jeste da je to zbog nedovoljnog broja osoba ženskog pola koje se bave tom igrom.
       Ranije istraživanje koje je sprovedeno u Americi na deci u prvim razredima osnovne škole pokazalo je da su devojčice aktivnije pa čak i stabilnije u igranju šaha od dečaka. Međutim, isto istraživanje je pokazalo da kako godine odmiču, tako opada interesovanje devojčica i da gube prednost nad muškarcima. Prema mišljenju Judit Polgar, tu na scenu stupaju društvene norme i stereotipi: „Roditelji nemaju iste kriterijume za dečake i za devojčice. Videćete da su roditelji mnogo više iznenađeni ukoliko je devojčica dobra u šahu i zainteresovana za tu igru, nego što je to slučaj kod dečaka. To je nesvesna reakcija roditelja, uslovljena društvenim stereotipima“, tvrdi Polgarova.
       Jedan od načina da se pomogne pozicija žena u šahu jeste da se organizuje više ženskih turnira. (Srbija je u tome pozitivan primer: Beograd je domaćin tradicionalnog osmomartovskog turnira već preko pola veka. Ove godine odrđan je 51. turnir za redom!) Preneseno na širu sliku, ovo je primer pozitivne diskriminacije. Razne zemlje u svetu imaju brojne slične mere kako bi pospešile položaj žena u društvu a jedna od najčešćih je obaveza da postoji zagarantovan broj poslanika u parlamentima koje su žene. Međutim, gledano kroz primer šaha, to može biti mač sa dve oštrice.
       Kako objašnjava Judit Polgar, „ako devojčica učestvuje u takmičenju koje je isključivo za žene, suočiće se sa mnogo manjim naporom nego u otvorenom turniru gde ima i muškaraca koji su jači igrači“ što posledično vodi nižem nivou igre.
       Zanimljivo je da su pre Polgarove svetskim šahom dominirale, nepobediva Vera Menčik, nepobeđena prvaknja sveta koja je stradala od FAU bombi, u bombardovanju Londona, pa Kineskinje – od 1991. (kada je Ksi Jun preuzela titulu prvakinje sveta od Maje Ciburdanidze) pa do potkraj 90-ih.
       Kineskinje su, procentualno gledano, i dalje najbrojnije i najaktivnije u svetskom šahu (trenutno najjača igračica sveta, Hu Jifan, je Kineskinja, dok je prvakinja sveta – Ju Venjun – takođe Kineskinja).
       Neki se pitaju kako je to moguće ako se pogleda čuvena ruska (nekadašnja sovjetska) šahovska škola, kao i činjenica da do 1990-ih Kina nije bila nikakva sila, ni u muškom šahu ni u ženskom. Jedan od mogućih odgovora leži u načinu na koji Kinezi treniraju svoje žene: sve se pripremaju za turnire zajedno sa muškarcima, potpuno ravnopravno, igrajući međusobno sparing mečeve.
       Dakle, ovde je po sredi drugi pristup – da nema pozitivne diskriminacije već da se insistira na ravnopravnosti. Ali, da li je to ključan faktor za ravnopravnost žena i muškaraca i kada se radi o umnim izazovima?
       Polgarova ističe da žene – i u šahu i u životu – ne bi trebalo meriti prema njihovom polu i izgledu već, prema talentu i sposobnosti. Sa druge strane, ona naglašava da je neophodno i da žene postaju hrabrije i zahtevaju isto poštovanje i status kao muškarci. Tako navodi svoj primer:
       „Ključni izazov za mene bio je da dobijem poštovanje od muškaraca i da me tretiraju kao kolegu. To poštovanje sam morala da gradim korak po korak, partiju po partiju, turnir po turnir… Morala sam da se borim mnogo više i da se dokazujem mnogo više nego da sam bila dečak“.
       Prema mišljenju ove velike šahistkinje: „šah je igra uma, ne pola!
       Ali, ako pogledamo sve tipove umnih izazova – matematiku, robotiku, IT, videćemo da su žene nedovoljno predstavljene u svim tim poljima. Zapravo, društvo koje isključuje žene iz raznih polja jeste problem“, zaključuje Polgarova.
       Kada je o ženama i muškarcima i njihovim razlikama u šahu reč, dva faktora su u korelaciji: najjači ženski igrači imaju prosečno 200 rejting poena manje nego muški, a ta razlika u poenima se smanjila od kada je povećano učešće žena u šahovskim turnirima. I drugi sportovi, kao i druge društvene pozicije, pokazale su slično: veće uključivanje žena dovelo je do smanjenja neravnopravnosti u odnosu na muškarce. Ako su ovi faktori ključni i ove teze tačne, to znači da su biološke razlike između muškaraca i žena – bilo da se radi o mozgu ili o mesečnim ciklusima – iako i dalje prisutne, ipak, manje bitni činioci, dok su društvene okolnosti ključne.
       Međutim, u šahu se javlja jedan paradoks čija posledica možda ima uticaja i na druge sfere kada je reč o ulozi i životu žena naspram muškaraca! Nedavno istraživanje koje je objavio australijski ekonomista i šahovski velemajstor Dejvid Smerdon pokazalo je da su zemlje koje Ujedinjene nacije rangiraju kao najviše po pitanju rodne ravnopravnosti – upravo najgore po broju žena koje igraju šah. Srbija je u oba slučaja u sredini. Recimo, Danska – koja je na listi UN o rodnoj ravnopravnosti prva – ima na svetu najmanje aktivnih šahistkinja! Smerdon primećuje da zemlje u kojima su društva više patrijarhalna, takođe imaju više žena koje igraju šah.
       Da li ovo znači da je šah pre svega interesantan samo muškarcima i da ga oni, silom autoriteta, nameću ženama?
       Postoji više objašnjenja za ovu pojavu a jedan od njih se poziva na nedavno istraživanje koje je pokazalo da devojčice, iako u ranim godinama postižu bolje rezultate u predmetima kao što su matematika, fizika, hemija, Informatika, kasnije imaju manje interesovanja za ova polja.
       Casopis „Science“ (Nauka; koji važi za najugledniji naučni časopis u svetu) oktobra 2018. objavio je rad koji se bazirao na analiziranju 80.000 ljudi iz 76 zemalja a koje je pokazalo da što više ravnopravnih prilika u nekom društvu ima za žene, sve su veće razlike u njihovim preferencijama u odnosu na muškarce.
       Clanak sugeriše da žene nekako biološki preferiraju da se NE TAKMICE sa muškarcima i da se to najbolje vidi u zemljama u kojima žene same imaju pravo na svoj izbor.
       Da li ovo prosto znači da su žene prirodno manje zainteresovane od muškaraca za šah – pitanje je. Međutim, analiza podataka o broju igrača u svetu, upoređena sa time koliko te zemlje ulažu u učenje šaha u školi, pokazuje da ona društva koja od malih nogu uče decu da igraju šah, imaju više ženskih igrača nego ona u kojima se ovo ne forsira.
       Takođe, trebalo bi imati na umu i to da šah nema tu društvenu vrednost i opšte poštovanje na Zapadu, kao što je reč na Istoku.
       Šire gledano, ovaj ženski šahovski paradoks može da pokaže još nešto što bi moglo da važi na svim poljima kada je o odnosu polova reč: da su ravnopravnost i sloboda izbora nužni, ali da je za uspeh i prodor nužan i podstrek, posebno ženama, koje su tek u poslednjih stotinak godina počele da dobijaju ravnopravnost sa muškarcima.

Da li je ispravno da talentovana deca napuste školu i posvete se karijeri u sportu?
       Novak Đoković je ponos Srbije i teniskog sveta. Svi ga hvale (a kada gubi, većina onih koji ga hvale neosnovano ga pljuju). Đoković, poput Judit Polgar, poput brojnih košarkaških, fudbalskih i drugih sportskih zvezda, ima sa većinom sportista jednu zajedničku stavku u biografiji: rano je napustio školu.
       Mnogi roditelji koji imaju talentovanu decu nađu se u dilemi – da li da ulože u sport koji im dete dobro igra ili, bolje da ima neki „papir“ i da stekne neko zvanje, za svaki slučaj?
       Judit Polgar, nekadašnja najjača šahistkinja sveta, koja je sama bila proizvod roditeljskog projekta od malih nogu – za koji kaže da nije bio uvek prijatan i da je bio naporan – i koja je od malena bila usmerena samo na šah a ne i na školu, daje svoje mišljenje:
       „Roditelji često prave grešku što imaju prevelika očekivanja od dece. Ključno je da budete tu uz dete, kada mu je dobro i kada mu je loše, i to je sve“. Ali, kada je o školi reč, Polgarova kaže da to „nije baš jasna stvar“: „Ključno pitanje je šta roditelji i dete/deca misle o toj ideji. Ako su roditelji spremni da posvete svoj svakidašnji život da pomognu da njihovo dete napreduje u, recimo, šahu, i ako imaju dobar plan, mogu to sve finansijski da isprate i veruju u to – onda bi trebalo da se tome posvete. Ali, to je izuzetno ozbiljna odluka“, naglašava Polgarova.
       Mada, ona kaže da je podjednako važna i odluka o tome da li ćete slati decu u školu, ističući da ljudi često previđaju da škola može imati i negativne posledice na decu ukoliko nisu pripremljena ali i da škole ne nude garanciju da će u njima deca naučiti najvažnije o životu.
       Meč: Russia - The Rest of the World, 2002.
       5. kolo
       BELI: Judit POLGAR
       CRNI: Garry Kasparov 1:0
       (Španska partija)
      
       1. e4 e5 2. Nf3 Nc6 3. Bb5 Nf6 4. O-O Nxe4 5. d4 Nd6 6. Bc6 dc6 7. de5 Nf5 8. Qd8 Kd8 9. Nc3 h6 10. Rd1 Ke8 11. h3 Be7 12. Ne2 Nh4 13. Nh4 Bh4 14. Be3 Bf5 15. Nd4 Bh7 16. g4 Be7 17. Kg2 h5 18. Nf5 Bf8 19. Kf3 Bg6 20. Rd2 hg4 21. hg4 Rh3 22. Kg2 Rh7 23. Kg3 f6 24. Bf4 Bf5 25. gf5 fe5 26. Re1 Bd6 27. Be5 Kd7 28. c4 c5 29. Bd6 cd6 30. Re6 Rah8 31. Red6 Kc8 32. R2d5 Rh3 33. Kg2 Rh2 34. Kf3 R2h3 35. Ke4 b6 36. Rc6 Kb8 37. Rd7 Rh2 38. Ke3 Rf8 39. Rcc7 Rf5 40. Rb7 Kc8 41. Rdc7 Kd8 42. Rg7 Kc8
       1-0






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX