SVEDOK Internet



Broj 1208.

Poseta
5875233

Rajhstag u Progresu?!

Mađarizacija ili - kako su nas odnarođavali?

„Zoranin zakon“ o prevozu putnika krši osnovno ljudsko pravo na rad

Javna prozivka, tajno „muljanje“

Od Karla Marksa do kapitalizma


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Pre 50 godina čovek je prvi put kročio na Mesec
„Mali korak za čoveka“ i dalje bez reprize
Piše: Andrej Dimitrijević

       Pre 50 godina 20. jula. 1969. godine, Nil Amstrong je napravio prve korake na Mesecu i izrekao čuvenu rečenicu – „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo.“ „Šetnja“ po Mesecu 1969. predstavlja jedan od najupečatljivijih događaja u istoriji čovečanstva. Mnogi su tada predviđali da će letovi za svemir postati sasvim normalna stvar do kraja 20. ili početkom 21. veka. Pedeset godina kasnije, Sjedinjene države su najavile plan da do 2024. ponovo spuste ljudsku posadu na Mesec, a sve se više govori o slanju ljudske misije na Mars. Međutim, i dalje, stope Nila Amrstronga na Mesecu su najdalja tačka u kosmosu do koje je čovek došao.
       Sletanje na mesec misije Apolo 11 bio je ogroman istorijski, naučni i politički događaj. Oko 650 miliona ljudi pratilo je uživo snimke sa svemirskog broda koji su slali američki astronauti.
       Glavni zadatak misije Apolo 11 bio je ispunjenje cilja koje je 25. maja 1961. postavio tadašnji američki predsednik Džon F. Kenedi: „izvesti sletanje posade na Mesec i vratiti ih na Zemlju“. Dodatni ciljevi misije bili su prikupljanje kamenja sa površine Meseca, da fotografišu površinu, ali i postavljanje TV kamere kako bi se snimak događaja poslao na Zemlju.
       Dana 16. jula 1969. godine u jutarnjim časovima iz „Kenedi spejs centra“ lansirana je raketa nosač Saturn V. Na vrhu rakete ka Mesecu nalazio se Apolo 11, a u njemu su sedeli: Nil Armstrong (komandant misije), Majkl Kolins (pilot komandnog modula) i Edvin Judžin „Baz“ Oldrin (pilot Lunarnog modula).
       Cetiri dana od poletanja sa Zemlje, 20. jula 1969 lunarni modul „Orao“ („Eagle“) dodirnuo je površinu Meseca. Nekoliko sati po sletanju, Nil Armstrong je zakoračio na Mesec, uz poznate reči: „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo“. Devetnaest minuta kasnije, na površini Meseca mu se pridružio Baz Oldrin.
       Nil Armstrong i Edvin Aldrin su ukupno proveli 21 sat i 36 minuta na površini Meseca. Jedini član misije koji nije kročio na Mesec bio je Majkl Kolins. On se nije spustio na Mesec zato što je lunarni model koji je spušten sa broda mogao da poveze samo dvoje ljudi. Kolins, koji je bio glavni pilot, imao je zadatak da prati sve parametre i motri da li je sve u redu sa brodom i lunarnom letelicom.
       Cetiri dana od sletanja na Mesec, 24. jula 1969. godine, Apolo 11 se vratio na Zemlju.
       Astronauti su na Zemlju, kao suvenir, doneli oko 20 kg materijala sa površine Meseca, dok su na površini Meseca ostavili amblem misije Apolo 11, čeličnu ploču – oznaku misije, sa slikom istočne i zapadne hemisfere Zemlje, potpise sva tri astronauta i Ričarda Niksona (koji je u to vreme bio predsednik SAD), model maslinove grančice, od zlata, kao simbol mira i disk koji je nosio poruke nekoliko bivših predsednika SAD i još 73 predsednika država širom sveta.
       Međutim, i danas postoje teorije koje dovode u pitanje da li je čovek sleteo na Mesec. Snimljeno je i nekoliko ubedljivih filmova o tome a jedna od teorija je i da je čitav događaj „režirao“ čuveni Stenli Kjubrik (pod čijom režiserskom palicom je urađena „2001: Odiseja u svemiru“).
       Zastupnici teorije da je spuštanje na Mesec velika prevara, već godinama traže fotografije. I 2009, 40 godina posle čuvenog događaja, stigle su i fotografije koje su svi čekali: kamere LRO-a (Lunar Reconnaissance Orbiter) poslale su snimke lokacije gde su sletali lenderi Apola 11, ali i kasnijih misija - 14, 15, 16 i 17.
       Na fotografijama je uočljiva bela „mrlja” koja potiče od dela lunarnog modula koji je ostao na površini Meseca. Desno od modula vidljiva je njegova senka. Veličina modula je oko četiri metara, a u trenutku snimanja sunce se nalazilo nisko na horizontu. Lokacije za sletanje su izabrane tako da na njima nema velikih stena, pa nema nikakve sumnje da je ovo originalna fotografija ostataka Apola 11.
       Nekome će verovatno biti čudo kako je moguće da tragovi na površini ostanu netaknuti decenijama. Razlog za to je u razlici uslova na Mesecu i na Zemlji. Mesec nema atmosferu, pa nema ni vetrova niti bilo čega što bi pokvarilo ostavljene tragove. Ako ne padne neki meteorit, koji bi oštetio površinu, tragovi svih aktivnosti čoveka na površini ostaće večito.
       Iako su Amerikanci jedini koji su spustili čoveka na Mesec, do sada su tri zemlje poslale letelice na mesečevu površinu: SAD, SSSR i Kina. Ovoj grupi bi početkom septembra 2019. trebalo da se pridruži i Indija koja planira da spusti svoju letelicu na mesečev južni pol kako bi sprovela terenska istraživanja.
       Do sada je ukupno 12 ljudi hodalo na površini Meseca, a poslednji put to je bilo 14. decembra 1972. Kako stoji na vebajtu NASA-e, proteklih godina ova američka agencija je poslala više od 500 letelica na Mesec kako bi prikupili podatke i sproveli istraživanja. Sada se spremaju za novi cilj – vraćanje čoveka na Mesec 2024.

Teško će let za Mesec biti rutinska stvar...
       U Floridi je tog dana (16.07.1969.) bio i vazduhoplovni inženjer Milivoj Jugin, jedini predstavnik iz istočnog sveta koji je bio u Kejp Kenediju kada je lansirana misija na Mesec. On je za „Svedok“ 2009. dao izjavu o tome da li će letovi za Mesec uskoro postati rutinska stvar?
       Prema njegovim rečima, u trenutku kada je počelo odbrojavanje „ni muva se nije čula“: „Nismo bili svesni gde se nalazimo“, seća se Jugin.
       Nakon lansiranja Jugin je seo u avion za Beograd, odakle je četiri dana kasnije za Televiziju Beograd uživo komentarisao šetnju po Mesecu.
       Tih dana, predviđalo se da će krajem dvadesetog veka letovi u svemir biti rutinski. Međutim, Milivoje Jugin tvrdi da u to nikada nije verovao, iako je svoju kartu za let do Meseca dobio još krajem šezdesetih.
       „Rutinska stvar to neće biti još 100 godina jer to toliko košta, da to može eventualno jedna zemlja na planeti, možda se izdvoji od drugih zemalja u korist svog napretka, ali da troši neko toliko za let za uživanje teško“, rekao je Jugin.
Autorski tekst Milivoja Jugina koji je na licu mesta pratio čovekovo osvajanje Meseca
Bilo je užasno i veličanstveno
       REPRINT, Svedok 155, 13. jul 1999. godine
      
       Piše: Milivoje JUGIN
      
      
       Bila su to vremena još bremenita vojno-političkim i ideološkim sučeljavanjima posleratnog sveta. Ali i do tada neviđenog stremljenja i težnje za osvajanjem novih tehnologija.
       U senci tek minulog rata, dve svetske sile, Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države su intenzivno radile na daljem razvoju i usavršavanju jednog od najmoćnijih ratnih sredstava - rakete.
       Godina 1957. je bila proglašena međunarodnom geofizičkom godinom. Amerikanci su najavili da će u njoj lansirati prvi veštački Zemljin satelit pod nazivom Vengard. Ali je 4. oktobra 1957. godine poleteo prvi veštački pratilac naše planete pod nazivom Sputnjik-1, i to iz Sovjetskog Saveza.
       Svet je bio iznenađen, a javnost i rukovodstvo SAD zaprepašćeni.
       A kada je 12. aprila 1961. godine iz SSSR u vasionu poleteo i prvi čovek, „čaša se prelila“. U vrhu američke administracije zazvonilo je na uzbunu. Novim uspehom SSSR je ugrozio još jednom nastojanje SAD.
       Zato je novi američki predsednik, Džon Kenedi, zatražio da mu u što kraćem roku grupa vrhunskih stručnjaka podnese predlog šta treba učiniti da bi se adekvatno odgovorilo na ovaj novi prioritet SSSR.
       Odgovor komisije stručnjaka je glasio: najveći efekat bi u tom pogledu imalo uspešno slanje čoveka na Mesec, uz bezbedan povratak na Zemlju. To bi koštalo oko 25 milijardi dolara i zaposlilo 400.000 ljudi u industriji.
       Usvojivši predlog, predsednik Kenedi je samo 13 dana posle istorijskog leta prvog čoveka u kosmos, potpisao takođe istorijsku odluku: prvi ljudi će do kraja sedme decenije 20. veka stići na Mesec i bezbedno se vratiti na Zemlju.
       Rad na programu Apolo mogao je da počne.
       Kosmički program Apolo, naravno, nije počeo od nule. Pre njega je u Americi bio realizovan program „Džemini“. Sam naziv, koji znači „blizanci“, pokazuje da su se u svakom brodu ovoga tipa nalazila po dva astronauta.
       U deset predviđenih letova kosmičkih brodova „Džemini“ oko Zemlje trebalo je detaljno proveriti i uvežbati nekoliko ključnih manevara, koji će činiti osnovu za uspešno sprovođenje programa za Mesec.
       Istovremeno sa gradnjom rakete nosača Saturn-5 i delova kosmičkog ansambla Apolo, počela je priprema i trenaža astronauta za let na Mesec.
       Bilo je predviđeno da se obavi ukupno deset letova sa spuštanjem na Mesečevu površinu. I ovoga puta se, međutim, potvrdila stara istina da se samo preko trnja može stići do zvezda, pa ni put čoveka na Mesec nije prošao bez žrtava. Astronauti Grisom, Vajt i Cafi 27. januara 1967. godine tragično gube život u plamenu koji je, tokom rutinske pripreme, izbio u komandnoj kabini na vrhu rakete nosača, postavljenoj na lansirno postolje u Kejp Kanaveralu.
       I pored ove tragedije stručnjaci su zaključili da bi spuštanje prvih ljudi na Mesec moglo biti obavljeno do kraja 1969. godine.
       Brodu, Apolo-8 poveren je prvi susret sa Mesecom: astronauti Borman, Lavel i Anders postaju prvi ljudi koji su, decembra 1968. godine, u komandno-servisnom odseku došli do Meseca, obleteli oko njega deset puta i bezbedno se vratili na Zemlju.
       Preostalo je još samo ispitivanje i provera mesečevog broda na putanjama oko Zemlje (Apolo-9) i oko Meseca (Apolo-10), ali bez završne faze spuštanja na njegovu površinu. Kada je to sve uspešno obavljeno, doneta je istorijska odluka: Apolo-11 će pokušati prvo spuštanje na površinu našeg nebeskog suseda.
       Izboru posade koje će leteti na Mesec morala se pokloniti posebna pažnja. Posade u kosmosu, potpuno odvojene od zemaljskih uslova, nalaze se pod fizičkim i psihičkim opterećenjima koja bi mogla posebno da dođu do izražaja u nekim nenormalnim, kriznim situacijama. Sledeći takva uputstva, za prvi let sa spuštanjem na Mesec bila je određena posada u sastavu Nil Armstrong, Majkl Kolins i Edvin Oldrin.
       Pripreme za istorijski let su tekle uspešno. Posada, određena za prvi let na Mesec, najveći deo vremena provodila je u simulatoru uvežbavajući kritične faze leta.
       Za svoje kosmičke brodove, astronauti su odabrali i posebna imena. Astronaut Kolins je svoj komandno-servisni odsek u kome će stalno kružiti oko Meseca, nazvao Kolumbija, dok su Armstrong i Oldrin brod u kome treba da se spuste na površinu Meseca nazvali Orao („Eagle“).
       Približavao se davno očekivani trenutak polaska prvih ljudi na daleki put ka Mesecu. Pisca ovih redova Televizija Beograd je uputila kao specijalnog izveštača da sa lica mesta komentariše za Jugoslaviju lansiranje Apola-11 iz baze u Kejp Kenediju. Zbog pomanjkanja prostora, ograničiću se ovoga puta da i na tridesetu godišnjicu, ono što sam tamo doživeo, okarakterišem na isti način: „Bilo je užasno i veličanstveno!“
       U ognju i plamenu Apolo-11 je 16. jula 1969. godine poleteo da bi već kroz tri dana ušao u putanju oko Meseca. Armstrong i Oldrin su iz komandne kabine prešli u kabinu Orla, odvojili ga od Kolumbije i zatim krenuli ka svom cilju na Mesečevoj površini.
       Istorijski trenutak spuštanja na površinu Meseca usledio je 20. jula 1969. godine u 20 časova 17 minuta i 43 sekunde. Na Zemlju su istovremeno stigle i Armstrongove prve reči: „Orao je sleteo“.
       Prvi deo bitke za ostvarenje najsloženijeg ikada preduzetog poduhvata je bio dobijen.
       Previše uzbuđeni i prepuni novih emocija, Armstrong i Oldrin su zatražili od komandnog centra na Zemlji da izmene redosled operacija na Mesecu. Umesto da pođu najpre na počinak, da obave najuzbudljiviji deo misije, izlaskom na njegovu površinu, pa tek zatim da se odmaraju.
       Pošto je dobijena dozvola, astronaut Armstrong pristupa otvaranju vrata na kabini Orla, silazi niz stepenice i milionima gledalaca televizijskog prenosa na Zemlji poručuje stupivši jednom nogom na Mesečevo tlo: „Ovo je mali korak za čoveka, a veliki skok za čovečanstvo.“
       Bilo je to 21. jula 1969. godine u 3 časa i 56 minuta.
       Samo desetak minuta kasnije, Armstrongu se na Mesečevoj površini pridružuje Oldrin, da bi tokom dva časa i 40 minuta rada obavili predviđene poslove i vratili se u kabinu Orla.
       Posle zasluženog odmora i uspešnog poletanja sa Meseca, Orao se spojio sa Kolumbijom. Pošto su iz Orla preneli dragocene uzorke u Kolumbiju i odbacili kabinu Orla, astronauti su krenuli nazad, ka Zemlji.
       Na površinu Pacifika su se spustili 24. jula u 16 časova i 50 minuta i tako trijumfalno završili prvu posetu stanovnika naše planete drugom nebeskom telu.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX