SVEDOK Internet



Broj 1208.

Poseta
5863278

Rajhstag u Progresu?!

Mađarizacija ili - kako su nas odnarođavali?

„Zoranin zakon“ o prevozu putnika krši osnovno ljudsko pravo na rad

Javna prozivka, tajno „muljanje“

Od Karla Marksa do kapitalizma


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Galileo Galilej o šahu i igri na slepo
Piše: Velemajstor Dr Petar Trifunović

       Dela i otkrića Galilea Galileja, slavnog italijanskog naučnika (astronoma, fizičara, matematičara, filozofa) rođenog u Pizi / 15. 2. 1564 - umro u Firenci 8.1. 1642/ su toliko značajna, da niko i ne pomišlja na to da je on bio Italijan.
       On je ušao u red velikana koji su postali svojina čovečanstva.
       Pa ipak, na treću stogodišnjicu od njegove smrti niko se njegovoj uspomeni tako odužio kao Italijani. Utrošili su oni brda hartije i mastila...
       Jedan člančić zalutao je i do mene. Naravno, možda ga ja ne bih ni pročitao, da me nije zainteresovao sam naslov koji je glasio:
       „Galileo Galilej i šah“.
       Pomislio sa, ovo je sigurno neka novinarska izmišljotina, ali mi je naučnikovo ime toliko privuklo pažnju, da sam odlučio da reskiram vreme i pogledam o čemu se radi?!
       Tja, i onako, članak nije bio dugačak.
       Pročitao sam ga i nisam se pokajao! Našao sam da je člančić interesantan i ozbiljan, jer je matetijal crpeo iz istorijskih dokumenata.
       Naučnikovo mišljenje o (šahu) i igri na slepo je nadasve interesantno, jer je istovetno sa mišljenjem ljudi koji i danas ne mogu da shvate, kako je to moguće igrati (šah) na slepo...
       Pojava gusara Saracena Buceke u Firenci koji je tamo još 1260 godine zaigrao similtanku na slepo - začudiće i najupućenije.
       Ili, kad mletački dužd zajedno sa svojim savetom razgleda skupocenu šahovsku tablu da bi je kupio i poslao na poklon Sultanu.
       Sve su to dragoceni istorijski podaci koji pokazuju da je šah u prošlosti bio daleko rasprostranjeniji nego što se to misli.
       Istorijski dokumenti o šahu su vrlo mali, a veliki broj se sigurno izgubio zato što nije došao u ruke zainteresovanih koji bi umeli njima rukovati.
       Ukratko, našao sam da članak zaslužuje da se objavi, tim pre što je takova materija u našoj štampi gotovo neviđen gost:
       Galileo Galilej rodio se u Pizi 1564 godine, a umro je u Arcetri (Firenca) 1642 godine. 1942. napunila su se tri veka od njegove smrti.
       Nema Italijana koji se ne oseća ponosnim što mu je (Galileo) zemljak: nema šahiste koji se neće radovati kad se seti da je taj vanredni i stvaralački mozak pored tolikih i kompleksnih moždanih aktivnosti praktikovao šah kao odmarajuću i ugodnu razonodu.
       U Padovi, gde je proveo veliki deo svoje mladosti nisu mu nedostajale prilike da nauči igru, jer se u Republici Veneciji, kojoj je i Padova pripadala od 1405. sve do 1797, šah morao jako ceniti ako se uzme u obzir da je 7. januara 1527 godine jedna šahovnica, koja je je pripadala patriciji Giacomo Loredanu di Santa Marija Formosa, bila pokazana u Duždovoj palači, u dvorani Senata, koju su nameravali da kupe i poklone je Sultanu.(Prema dokumentu iz Marine Sanudo, DIARI,T. XLIII c. 599.)
       Mnogo ubedljiviji zaključak da je Galileo poznavao i cenio šah izvešće se iz pisma koje je on sam pisao 31. marta 1640. iz Arcetria Leopoldu Mediči, namesniku Siene.
       Obitelj de Mediči, kao uostalom veliki deo patricijskih obitelji iz toga doba, nije zazirala od šahovske igre.
       U Firenci, u palači Piti, još se čuva bogata šahovnica Kosima I. I same velike vojvode Kosimo II i Ferdinand II sa kojima je Galileo Galilej bio povezan vezama odanosti i prijateljstva, imali su priliku da pokažu priliku da pokažu svoju blagonaklonost prema takovoj igri, kada su oni kao veliki majstori reda vitezova Svetog Stefana - menjajuči statute odobravali izmenu kojom se šahovska igra, za razliku od svih ostalih, izričito dozvoljava vitezovima toga reda.
       Iz poznatog pisma, u uvodniku Galileo se tuži kako ga slepoća (imao je 76 godina) sprečava da lično zapisuje svoje misli, obično se citira: „Stavljajući na hartiju svoje zamisli, mnogo i mnogo puta mi treba da prečitavam delove ranije napisane, da bih mogao da nadodam druge sledeće, kao i da bih izbegavao višekratno ponavljanje već opisanih stvari. I može mi verovati Vaša Visoka Presvetlosti, da sam iz iskustva naučio, da između pisanja pomoću očiju i sopstvene ruke, i prisilne upotrebe tuđe ruke, postoji gotovo ista razlika koji bi drugi našao u igri šaha između igre sa otvorenim očima i igre sa zavezanim ili zatvorenim očima. Jer na ovaj drugi način, posle tri četiri poteza figurama, nemoguće je dalje pamtiti ostale poteze; nije dovoljno ni ako se da više puta položaj figura, sa namerom da bi se igra dovela do poslednjeg šaha, jer verujem da se da se radi o stvari nešto manjoj od nemoguće“. (Uspomene i neoštampana i do sada nesakupljena pisma Galilea Galileja, Modena, Vinčenci, 1821. vol. III, pag. 303).
       Pa ipak, prve vesti o partijama igranim bez gledanja na tablu (pisao 1935 Roseli del Turco), ili kako se sada kaže „na slepo“, nalazimo u Fioretinskim hronikama (Cronache firentine) od Gian Vilani-a: „U ovo vreme (1260) došao je u Firencu jedan Saracen, gusar, po imenu Bucaka, i bio je njabolji majstor u igri šaha, te je u gore navedenoj palači, pred knezom Gvidom Novelo igrao odjednom na tri ploče sa najboljim šahistima Firence, sa dvojicom na slepo i sa jednim ne gledajući, i dvojicu je dobio i s jednim igrao neodlučno, što je bilo smatrano kao veliko čudo. I više nego čudo. U stvari nije se verovalo, i trebalo je dođe u polovicu prošlog veka (misli se na 18 vek, primedba urednika) da bi evidencija činjenica pobedila opštu nevericu.
       Ništa prirodnije što i sam Galilej nije verovao. Ali to ne treba uvažavati, važno je, naprotiv, na našu radost, da je on takođe bio šahista.
       Tu se ovaj kratak, ali sadržaja, članak završava.
       Znamo danas da svaki slepac može naučiti i pisati, a i okati mogu naučiti igrati šah na slepo, samo ako se potrude da savladaju tehniku igranja koja samo neupućenima izgleda nesavladiva.
       Izumitelj termometra i pisac znamenitog dela „Dialoghi quatro Ptolemeico e Copernico“ sigurno nije bio takav čovek da i to ne bi mogao učiniti. Ja čak pretpostavljam da bi jedan tako inventivan i plodan duh mora biti sposoban da samostalno reši oba problema, samo da se njima pozabavio u svojim mlađim godinama, tim pre što se radi o iznalaženju čisto tehničkih pomagala.
       Ne treba zaboraviti da je on to mišljenje izneo u 76 godini života, kao i da se time samo solidarisao sa mišljenjem većine i ne ulazeći dublje u suštinu stvari.
       Pri tome njegovo mišljenje o ovoj stvari nije ni važno, nego je važno, kako to kaže Andriano Ciko, pisac članka u Italia Sakistika, da je on voleo i igrao šaha.
       O tehnici igranja (šaha) na slepo nije se onda ništa znalo. Bilo bi zanimljivo znati na koji je način gusar Buceka bio rešio problem igranja na slepo, ali se o tome, nažalost nisu sačuvali nikavi podaci.
       Šah je u ono vreme bio privilegija patricija, dužda, sultana, visoko obrazovanih ljudi i njima sličnih, ali i slobodnih ljudi koko to dokazuje slučaj Saracena Buceke, koji je došao u Firencu i tamo „pobio“ najbolje šahiste u simultanci. Pa i oni koji su se mogli baviti šahom, mogli su biti izloženi opasnosti, jer se šah dugo vremena nalazio na indeksu zabranjenih igara.
       Danas je šah raskinuo okove iz prošlosti, a naročit napredak i razvoj pokazao je u zemljama gde je postao narodna igra. Mnogo sam puta čuo prigovor da šah ne služi političkim ciljevima, ili se bar dosad nije upotrebljava (pišući ovaj tekst 1950. proslavljeni velemajstor dr Petar Trifunović nije mogao ni da nasluti da će se, 1972. u Rejkjaviku u „Meču stoleća“ Boris Spaski - Robert Fišer, voditi šahovsko-politički dvobij Istoka i Zapada, SSR-a i Sjedinjenih država?!“)
       A kako se onda mogao oceniti akt lukavih mletačkih trgovaca, kad posmatraju skupocenu šahovsku tablu i rešavaju se da je kupe, kako bi je poslali na poklon turskom sultanu.
       Dovoljno je bilo pretpostaviti da je sultan vatreni šahista, i on če biti oduševljen poklonom.
       Vrednost poklona će se u tom slučaju hiljadostruko vratiti u blagajne Republike Svetog Marka.
      
       Priča o Galileo Galileju (Piza, 15. februar 1564 - Firenca, 8. januar 1642)
       NAJVEĆI OPTICAR SVOGA DOBA
      
       Galileo Galilej (ital. Galileo Galilei; Piza, 15. februar 1564 — Firenca, 8. januar 1642) bio je italijanski astronom, fizičar, matematičar i filozof, čija su istraživanja postavila temelje modernoj mehanici i fizici. Rođen je u Pizi. Uglavnom je obrazovan u manastiru Valombroza pored Firence, a na univerzitetu u Pizi studirao je od 1581. do 1585. godine. Ubrzo posle toga, neko vreme je predavao na firentinskoj Akademiji.
       Na univerzitetu u Pizi je predavao matematiku od 1592. do 1610. Bio je filozof i matematičar kod velikog toskanskog vojvode od 1610. pa do kraja svog života.
       U okviru naučne revolucije odigrao je značajnu ulogu u razvoju moderne nauke. Unapredio je teleskopske instrumente i sistematski posmatrao nebo, što je za posledicu imalo otkriće i analizu Jupiterovih satelita, Sunčevih pega, Mesečevih kratera i Mlečne staze.
       Drugi veliki Galilejev doprinos je pozitivan nastavak istraživanja Kopernikovog heliocentričnog sistema, naročito otkrićem Venerinih mena.
       Istraživao je takođe zakonitosti kretanja tela, zakon gravitacije i začeo ideju principa relativnosti. Zbog napretka u metodologiji naučnih eksperimenta i empirijski utemeljenog povezivanja astronomije i kosmologije, Galileja se naziva ocem moderne astronomije, ocem moderne fizike, ocem nauke i ocem moderne nauke.
       Izumom dvogleda započeo je plodno razdoblje Galileijevih astronomskih istraživanja. Došla su jedno za drugim značajna otkrića:
       • Mlečna staza pokazala se kao ogroman skup zvezda slabog sjaja;
       • Mesečeva površina pokazala se izbrazdanom dolinama i bregovima;
       • oko Jupitera kruže četiri satelita (Galilejanski meseci);
       • Venera pokazuje mene kao i Mesec (Venerine mene); na Sunčevoj površini vide se pege (Sunčeve pege).
       Galilejeva veleičina nije u njegovim izumima, iako se može smatrati najvećim optičarom svog doba, nego u tome što je dvogled usmerio prema nebu. Prva svoja astronomska otkrića objavio je 1610. u delu Vesnik zvežđa (lat. Siderius nuncius). Zalaganje za Kopernikov sistem, kao jedini tačan i istinit, dovelo je Galileija u sukob s crkvenim učenjem, pa mu je odlukom Inkvizicije 1616. bilo zabranjeno učenje da se Zemlja kreće oko Sunca i da je ono središte sveta.
       Iako je obećao da će odustati od svog uverenja, nije mogao da podstaknut otkrićima do kojih je došao, odustane od naučne istine, pa je u svojem delu Dijalog o dva glavna svetska sistema, ptolemejskom i kopernikovom … (ital. Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo, tolemaico e copernicano…, Firenca, 1632.) izložio heliocentrični sistem.
       To je delo Katolička crkva odmah ocenila kao heretičko. Galilejeva doslednost u iznošenju i obrani naučne istine izazvala je oštru reakciju.
       U Rimu, u prostorijama inkvizicije, održan je proces protiv Galileja (1633), koji je tada bio u sedamdesetoj godini života.
       U progonstvu, lišen slobode i odvojen od sveta, pod stalnim nadzorom Inkvizicije, dovršio je svoje najveće delo o mehanici započeto još u padovanskom razdoblju Razgovori i matematički prikazi dva novna znanja u mehanici (ital. Discorsi e dimonstrazioni matematiche intorno a due nuove scienze, Lejden, 1638.), kojim je udario temelje klasičnoj mehanici. U njemu je izložio zakone slobodnog pada, uveo pojam ubrzanja, obradio kretanje niz kosinu, vodoravni hitac i tako dalje.
       Tim delom uveo je Galilej eksperimentalni metod istraživanja i matematičko formulisanje eksperimentom utvrđenih zakonitosti, te time položio temelje modernoj fizici.
       Nakon njegove smrti crkvene vlasti nisu dopustile da mu se podigne nadgrobni spomenik. Tek 1737. položen je u zajednički grob sa svojim učenikom V. Vivijanijem i tada mu je podignut nadgrobni spomenik, a 16. aprila 1757. skinuta je zabrana s Galilejevih dela, u kojima on zastupa načelo pomičnosti Zemlje, nasuprot geocentričkog sistema, koji je branila crkva.
       Prvo kompletno izdanje Galilejjevih dela izdano je u Firenci (od 1842. do 1856.) u 16 svesaka.
       Iako rimokatolik i pionir Papinske akademije nauka (Accademia dei Lincei), Galileo je insistiranjem na heliocentričnom sistemu kao ispravnoj astronomskoj teoriji ušao u polemične sukobe s Crkvom i drugim astronomima zbog njihove tadašnje privrženosti klasičnom geocentričnom sistemu, odnosno izostanku dokaza za paralaksu zvezda, ali i Braheovom sistemu istraživača koji je vlastitim pronalascima konkurisao Galilejevim.
       Pod sumnjom za herezu i optužbom za pokušaj potkopavanja aristotelijanske filozofije prirode i Biblije, Rimska inkvizicija je 1615. godine istražila Galilejev slučaj, potom po zaključku zabranila Galileju da promoviše heliocentrični sistem, a njegova istraživanja uvrstila je u popis zabranjenih dela.
       Posle najprodavanijeg dela iz 1632. godine Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo, u kojem u obliku dijaloga između učenika i učitelja uspoređuje ptolomejski i kopernikov sistem i implicitno napada Papu Urbana VIII, protiv Galileja je pokrenut proces koji je doveo do kućnog pritvora, gde 1638. dovršava Discorsi e dimostrazioni matematiche, intorno ŕ due nuove scienze, subverzivno delo u romanističkom dijalogu, koje kasnije postaje temelj kinematike.
       Tek godine 1992. Papa Jovan Pavle II službeno je ustanovio pogrešku Rimske inkvizicije, zatražio oprost i tom prilikom pozvao druge na dijalog nauke i vere po uzoru na Galileja.
      
       Univerzitet u Pizi (1589-1592.)
      
       Galilejev prijatelj i kolega Guidobaldo Del Monte, omogućio mu je napredak u karijeri preporukom kardinalu Francesku Mariji Del Monte, koji je potom preusmerio preporuku toskanskom vojvodi Ferdinandu I de‘ Medići.
       Galileo je preuzeo katedru matematike u Pizi. Spis De motu antiquiora je rezultat Galilejevih istraživanja koja su postupno počela pobijati Aristotelovu prirodnu filozofiju. Galileo nije imao sasvim jasne dokaze, ali je sve više slutio neispravnost stare teorije.
       U tom je razdoblju razvijao praktična rešenja za fizičko-matematičke probleme poput instrumenta za precizno određivanje gravitacije hidrostatskih tela.
       Galileo je od ranog uzrasta morao da učestvuje u finansiranju porodice i mlađeg brata, a nakon smrti oca i udaje sestara, pao je u dugove, što ga je opterećivalo.
       Manjak novca je verovatno bio jedan od motiva za bavljenje izumima koje bi mogao prodati. Galileo je time stekao vredno znanje i kasnije ga primenio u razvoju svojih astronomijskih proučavanja. Nakon isteka ugovora u Pizi, Guidobaldo Del Monte preporučio ga je univerzitetu u Padovi za preuzimanje upražnjene katedre matematike.
      
       Univerzitet u Padovi (1592—1610.)
      
       Padova, deo religijski tolerantnije Mletačke Republike, bilo je mesto Galilejevog rasta zanimanja za fizikom i astronomijom, a s time i daljnjeg udaljavanja od aristotelijanske filozofije.
       Galileo je proširio svoja predavanja na fiziku i astronomiju. Dva tadašnja člana mletačkog senata na kojima je učestvovao, plemića Giovanfranceska Sareda i teologa, matematičara i astronoma Paola Sarpija iskoristio je za dijaloške likove u Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo. Spis Trattato di meccaniche, izvorno objavljen 1634. u Parizu, potvrđuje njegov rad na mehanici, kinematici i primenjenoj nauci.
       S Markantonijom Mazolenijem održavao je praktičnu radionicu gde je razvijao i prodavao instrumente, ponajviše za vojsku.
       Godine 1604, astronom Ilario Altobeli primetio je supernovu, kasnije poznatu kao Keplerova supernova, o čemu je Galileo bio obavešten. Kroz studije i predavanja, Galileo je otkriće supernove smatrao novim dokazom protiv Aristotelove teorije nepromenjivog neba. Pod pseudonimom Cecco Ronchetti objavio je Dialogo de Checo Ronchitti da Bruzene in Perpuosito de la stella Nuova kao način obrane od kriticizma koji je usledio. Nadalje, Galilej je pojavu fenomena supernove i pometnju među narodom unovčio stvaranjem vlastite astrološke karte, što je između ostaloga rezultovalo i tužbom, potom ugušenom intervencijom Senata Mletačke republike, da ne dospe do Rimske inkvizicije.
       Galileo, međutim, nije imao dovoljno čvrste dokaze za heliocentrizam, iako je bio siguran u njega, a kvalitetnije dokaze nije mogao steći bez unapređenja instrumenata, što je, uz saradnju drugih, potrajalo do 1609. Predstavio je novi teleskop Mletačkoj vlasti i dobio odobrenje za istraživanja.
       Između 1609. i 1610. postigao je važne rezultate po kojima je danas poznat: otkriće velikih Jupiterovih satelita, analiza Mesečevih kratera i Mlečne staze.
      
       Firenca (1610—1614.)
      
       Galileo je astronomska otkrića iz 1609. objavio u Firenci u spisu Sidereus Nuncius. S odobrenjem istraživanja nastali su i problemi. Antonio Magnini prvi je porekao Galileove pronalaske Jupiterovih satelita nakon korištenja Galileovog teleskopa.
       Kasnije, međutim, kada menja mišljenje, utiče i na poznatog astronoma Hristofora Klavijusa. Skeptičan je bio i Johan Kepler sve dok unapređenjem teleskopa nije proverio Galileove tvrdnje, nakon čega 1611. izdaje spis u kojem potvrđuje Galileov rad.
       Galileo je uporedo počeo objavljivati istraživanja o Sunčevim pegama, suprotstavljajući se Kristofu Šejneru koji je tvrdio da pege nisu na Suncu, nego oko njega.
       Šejner je 1612. godine o svojim razmatranjima objavio spis. Galileo odlazi u Rim da predstavi svoje pronalaske pred Papom Pavlom V, gde je časno primljen.
       Međutim, Galileo nije bio svestan da je, uporedo s njegovim delovanjem, Crkva pokrenula istragu.
       Iste godine, otkrivanjem mena Venere i Merkura, Galileo je utvrdio nužnost heliocentričnog sistema.
       Između 1612. i 1615. Galileo je napisao četiri poznata kopernikanska pisma u kojima širi i brani postulat heliocentričnog sistema, a koje je adresirao ocu Benedetu Kasteliju, plemiću Pjetru Diniju i velikoj vojvotkinji Kristini od Lorajnea.
       Krajem 1614, Dominikanac Tomaso Kačini pred Papom izlaže kolektivnu optužbu protiv probranih matematičara, među kojima i protiv Galilea, zbog podsticanja kopernikanske ideje koja se suprotstavlja Bibliji.
       Tužbi za zanemarivanje geocentričnog sistema prilaže upitne navode o Galilejevom osporavanju supstancijalnosti Boga. Time je započela nova era Galileovog života.
      
       Sukob s Crkvom (1614—1632.)
      
       Tokom istrage, teolog Paolo Antonio Foskarini napisao je tekst o mogućnostima podudarnosti heliocentričnog sistema i Biblije kao podršku astronomskim istraživanjima.
       Međutim, kardinal Robert Belarmino, inače član inkvizicije i tokom suđenja Đordanu Brunu, reagovao je objavom da u slučaju sumnje treba podržavati Bibliju, što je bilo uobičajeno stajalište tadašnje rimokatoličke Evrope.
       Jedna od posledica bila je privremeno zatvaranje Foskarinija i zabrana njegovog pisma. U međuvremenu je Galileo došao u Rim da brani svoj stav.
       Godine 1616, na Papin zahtev o očitovanju problema heliocentrizma, teolozi donose konsenzus o heliocentričnom sistemu kao apsurdnom i heretičnom. Potom, na zahtev Pape po odluci konsenzusa, kardinal Belarmino lično Galileu predaje zahtev o odricanju stava o heliocentrizmu i prekidu takvog istraživanja.
       Postoji mogućnost da su informacije u dokumentu koje su se koristile sve do 1933. krivotvorili dominikanci i teolozi na štetu Galilea.
       Galileo je uživao povlastice između krugova suđenja, što se nastavilo sve do kraja njegova života, zbog čega je porastao pritisak spoljašnjih teoloških krugova i time su se politički narušile Galilejeve mogućnosti.
       Godine 1618, tri su kometa prošla pored Zemlje. Orazio Grasi je istražio fenomen i doneo zaključak o tačnosti Tiho Brahovog sistema, u suprotnosti s heliocentrizmom.
       Galileo je preko učenika Marija Guidučija uzvratio u odbranu heliocentrizma, na što je Grasi reagovao napadom na kopernikanizam.
       Galileo je potom nastavio istraživanje heliocentrizma, ponovno u maskirnoj romanističkoj formi. On je objavio 1623. Il Saggiatore, na odobrenje Papinske akademije nauka, u kojoj uopšteno poništava Grasijeva istraživanja, iako iz pogrešne hipoteze (da su komete bile iluzija), ali utvrđuje potrebu nadogradnje instrumenata i razvitka eksperimentalnih metoda, uz ostale detalje mehanike i primenjene nauke.
      
       Sukob s Crkvom (1632—1634.)
      
       Nedugo kasnije, papinsku stolicu preuzima Papa Urban VIII, inače naklonjen Galileu. Godine 1624, Galileo je u Rimu pred Papom pokušao skinuti zabranu istraživanja heliocentrizma, što mu nije pošlo za rukom.
       Stoga je započeo da piše delo kojim će razmatrati odnos geocentričnih i heliocentričnih sistema bez unošenja vlastitih stajališta, a koje će biti objavljeno 1632. kao Dialogo Sopra i due massimi sistemi del mondo.
       Uprkos opštem priznanju dela, proširila se vest o zabrani knjige na zahtev Pape, zapravo inkvizicije.
       Galileo se 1633. ponovo pojavio pred Papom. Ispostavilo se da su istragu ponovo pokrenuli dominikanci, koje je ovoga puta predstavljao Vincenzo Makulano, a koji je u rukama imao navodni spisak o Belarminijevoj odluci o Galilejevoj zabrani i odricanju heliocentrizma.
       Postoji opravdana sumnja da je dokument bio krivotvoren. Belarmini je Galileju dostavio jedan od dokumenata koji odbacuje heliocentrični sistem, ali ne i službenu zabranu govora i rada, u skladu s prethodnim dogovorom koji su dominikanci ignorirali.
       Galileo je, zbog vlastitih izmena kopernikanskog sistema, držao odbranu pozivanjem na suprotstavljanje Koperniku, da bi u narednim suđenjima naglašenije osporavao heliocentrizam i na konačnom suđenju, posle inkvizitorove pretnje kaznenim metodama u slučaju laži, zaključio da podržava ptolomejski sistem, kao što uvek jeste.
       Sledećeg dana, 22. juna, kardinal i inkvizicija zabranili su Galilejevo delo o dva sistema i osudili ga na kućni pritvor u Firenci uz obavezno recitiranje psalama.
       Zbog naklonosti mnogih ljudi unutar i izvan Crkve, Galileo nije doživio nikakav konkretan oblik mučenja ili poniženja ni tokom suđenja, niti nakon njega.
      
       (1633—1642.) Poslednje godine
      
       U kućnom pritvoru, koji je plaćala Crkva, bez zabrane posećivanja porodice i službenika ili pismene komunikacije, Galileo je neometano nastavio istraživanje i pisanje, što mu je omogućilo relativno normalan život.
       Iz pisama je vidljivo da je prezirao situaciju u kojoj se nalazi, odnosno da se nikada nije zaista odrekao svojih stajališta. Uzimajući rečeno u obzir, u rekonstrukciji sukoba Galilea i Crkve Đuzepe Bareti je tvrdio da je Galileo po presudi rekao „Eppur si muove!“ („Ipak se (o)kreće!“).
       Poznata izjava pre je stvar legende, nego li istine, i svakako je nedokaziva.
       Godine 1638, u Holandiji je objavio veliki traktat Discorsi e dimostrazioni matematiche intorno a due nuove scienze attinenti la mecanica e i moti locali, opus magnum svojih matematičko-fizičkih istraživanja poslednjih 30 godina, takođe u obliku razgovora tokom četiri dana, koje redom razrađuju mehaniku materijala, kohezivnost, dinamiku (zakona kretanja) i balistiku. U razvoju metodologije poslužio se Aristotelovim, Arhimedovim i Platonovim rešenjima. Zbog dosega tog dela nazvan je ocem moderne nauke.
       Nakon 1630. Galileov vid počeo je ubrzano da slabi, a pred smrt je oslepio. Nije, međutim, bio usamljen, nego okružen vrlo bliskim osobama.
       Ferdinand II de Mediči je nameravao da ga sahrani u bazilici Santa Kroče, pored grobnice oca i predaka, te da u njegovu čast podigne mramorni mauzolej.
       Crkva se međutim protivila, držeći da tako nešto nije moguće, jer je Galileo optužen za herezu. Konsenzus je postignut sahranom u maloj prostoriji pored unutarnje kapelice. Preseljen je na prvo zamišljenu lokaciju 1737, nakon što mu je podignut spomenik.
      
       Naučni rad
      
       Umesto Aristotelove kvalitativne metode i filozofijskog opisivanja Svemira, Galileo se u unapređivanju spoznaje služio matematičkim jezikom i sprovodio je eksperimente temeljene na prirodnim zakonima.
       Najbolji primer razlike između rezultata dva principa vidljiv je u mišljenju o Mesecu i zvezdama.
       Aristotel i njegovi naslednici smatrali su da su nebeska tela savršeno sferična i glatka na površini, dok su Galileo i njegovi savremenici ustanovili obratno isključivo eksperimentima i izračunavanjima, odnosno otkrićima.
       Galileo je u svojim razmatranjima takođe postavio danas raširen zahtev neprestanog traženja uzroka. Tako je konceptualna filozofijska analiza fenomena kroz jezik preseljena u materijalističku analizu fenomena kroz eksperimente. Projekt CERN savremeni je primer takvog zahteva.
       Galileo je metodu eksperimenata nasledio od svog oca muzičkog teoretičara, pionira matematičkog eksperimentiranja, naslednika pitagorejskog poimanja.
       Uopšteno, Galileo pripada kartezijanskoj tradiciji shvaćanja svemira kao geometrijski izračunljivog i matematičkim jezikom izrazivog u obliku prirodnih zakona (u Il Saggiatore piše o matematici kao jeziku na kojem je napisana knjiga prirode). Galileo je, nadalje, menjao mišljenje zavisno o promenama u rezultatima, te doprineo odvajanju nauke od filozofije i religije.
       Standardizirao je uslove eksperimentiranja i služio se metodom nezavisnih istraživanja, što predstavlja induktivan pristup rešavanju problema.
       Apstraktna matematika ostvaruje se u prirodnim fenomenima, a prirodni fenomeni prestaju biti dogmatizovani: dva temeljna aspekta naučne metode čine čulno (empirijsko) iskustvo i eksperiment. Svezom čulnog iskustva i eksperimenta Galileo i saremenici opovrgnuli su Aristotelovu metodu, odnosno aristotelijansku praksu prisutnu do tada. Povezivanje matematike i prirodne filozofije tada je značilo raspravu širokih razmera, koja do danas nije sasvim razrešena.
      
       Instrumenti
      
       Galileo je bio izumitelj. Na osmišljavanje i nadogradnju alata i instrumenata podsticala ga je potreba za tačnijim merenjima i zaradom novca:
       • Između 1595. i 1598. razvio je geometrijski vojni kompas temeljen na prethodnim izumima Nikola Tartalje i Gvidobala del Montea. Bio je pogodan za artiljerijske i metrološke primene, te konstrukcije i merenja poligona.
       • 1593. razvija termometar zavisan od pritiska i temperature. Vazduh se širio ili sužavao i time kuglicu na vodi pomicao gore ili dole uz mernu skalu.
       • 1609. Galilejev najznačajniji rad je nadogradnja teleskopa (mehanizma, sočiva, mikrometra), izvorno. Zahvaljujući tome omogućio je tačnija posmatranja i bolja merenja, te je postao pionir posmatranja planeta, npr. Marsa. Godine 1610, poslužio se mikroskopom da bi analizirao insekte. Najkasnije do 1624. Galileo se služio mikroskopom. Ilustracije mikroskopskih pronalazaka objavljenje 1625. smatraju se prvim zabeleženim izučavanjima pomoću mikroskopa.
       • Galileo je izradio poseban astrolab za merenje uglova (giovilabio) i helioskop s projekcijom na papir da izbegne oštećenje oka.
       • Galileo je izradio klatno za merenje intervala. U zadnjoj je godini života ponudio mehanizam za merenje vremena, ali je drugačiji oblik postao univerzalni deo mehanizma sata.
       • 1612. nakon opservacije Jupitera predložio je za kriterijum univerzalnog sata orbitalna kretanja Jupiterovih satelita. Metodu je uspešno upotrebio 1681. Đovani Domeniko Kasini i koristila se za posmatranje zemljine površine.
      
       Padajuće telo
      
       Još u 6. veku Džon Filiponio osporavao je Aristotelovu teoriju dvostrukog kretanja. S obzirom na supstancijalnost, Aristotel je utvrdio kretanje materije prema dole, ako su im osnova voda i zemlja, odnosno prema gore, ako su im osnova vatra i vazduh, kao i kosmičku podelu na sablunarno i supralunarno područje, u kojem vladaju različiti zakoni.
       Tek je Galileo eksperimentalnim istraživanjima mogao dati pouzdan temelj drugoj teoriji, koju je u suštini zasnovao na Arhimedovim zakonima.
       Da bi nadmašio Aristotelovu tvrdnju, morao je osmisliti način merenja tela u prostoru i vremenu. To je dovelo do uspostave klasičnog dijagrama ubrzanja, odnosno odnosa brzine i vremena.
       Upoređujući merenja kretanja na Zemlji i na nebu, Galileo je shvatio da se radi o jedinstvenim prirodnim zakonima. Na temelju toga nastavio je da pronalazi mehaničke i kinematičke zakone.
       Galileu se pripisuje eksperiment u kojem s vrha Univerziteta u Pizi baca dva tela različite težine i ustanovljuje istovetnost brzine.
       Ako se eksperiment zaista dogodio, što je upitno, pre njega učinio je to Simon Stevin s Delft tornja 1586.
       Dokaz je pobio Aristotelovu tvrdnju o bržem padu težeg tela. Galileo je posmatrajući eksperimente s kosinom ustanovio (naslutio) zakon inercije kojeg kasnije Njutn ugrađuje u temeljni zakon kretanja.
       Time je osporio Aristotelovu tvrdnju o prirodno usporavajućem telu. Nadalje, mereći pad tela pod različitim uglom kosine ustanovio je brzinu gravitacije od 9,82 m/s2.
       Posmatrajući uporedne padove, Galileo je ustanovio zakon očuvanja mehaničke energije, ali pojam energije tada još nije bio razvijen.
      
       Astronomija
      
       Sledeći opise Hansa Liperšeja, Galileo je konstruirao teleskop s povećanjem od tri puta, a do kraja svog života uspeo je postići i povećanje od trideset puta. Godine 1609, venecijanskom duždu je prvi puta prikazao mogućnosti teleskopa. Nakon toga, počeo je na njima i zarađivati prodajom primeraka. Svoja je prva istraživanja objavio u delu Sidereus Nuncius.
       Godine 1604, Na temelju Keplerove supernove Galileo je posmatranjem uočio nepostojanost diurnalne Paralakse, što ga je navelo da zaključi da se radi o dalekoj zvezdi.
       Ako je Keplerova supernova daleka zvezda, to potvrđuje da Aristotelova teorija nepromenjivih nebesa ne stoji. Galileo je za to bio žestoko napadnut te ušao u nekoliko pismenih polemika.
       Godine 1610, Galileo je uočio Jupiterove satelite, koje je najpre držao nepomičnima, da bi daljnjim dnevnim posmatranjem uočio promenjivost položaja, odnosno kruženje oko Jupitera.
       Nazvao ih je Medičejskim zvezdama.
       Kasnije su, u čast Galileu, preimenovane u Galilejevi sateliti. Galilejevo otkriće nebeskih tela koja kruže oko Jupitera srušile su Aristotelovu tezu o Zemlji kao telu oko kojeg kruže sva nebeska tela, što je izazvalo novi talas osporavanja.
       Nakon što je njegova promatranja potvrdio Kristofer Kavius, Galileo je u Rimu 1611. dočekan sa svim počastima.
       Iste godine, posmatrao je Mars, Saturn, Veneru i Neptun. Na temelju uočavanja mena Venere potvrdio je heliocentrični sistem koji je predvideo Kopernik. Posle objave Galilejevih istraživanja, mnogi astronomi onog vremena okrenuli su se heliogeocentričnim teorijama poput one Tiha Braha, a koje su nastojale potvrditi Galilejeva istraživanja s temeljnom premisom geocentričnosti.
       Galileo je prvi uočio Saturnove prstene, ali nije bio siguran šta su i nije ih ustanovio kao prstene. Neptun nije imao prilike dugo posmatrati. Pronašao je relativne udaljenosti, ali nije shvatio da se radi o planeti.
       • Istraživanjem Sunčevih pega dodatno je otežalo održanje Aristotelove teorije nepromenjivih nebesa. Galileo, Frančesko Sizi i drugi tokom 1612. i 1613. ustanovili su promenjivost pega, što je tim više potvrdilo apsurdnost geocentričnog i geoheliocentričnog sistema.
       • Manje poznata činjenica je da je Galileo je bio učen u umetnosti, a posebno je bio zainteresiran za tehniku svetlosti i senke. Poznavanje efekta te tehnike omogućilo mu je da prilikom pomatranja Meseca zaključi da stenoviti prelazi imaju topografska značenja, pa je započeo i proračune visina i dubina kratera. Bilo je to snažan argument protiv Aristotelove teorije savršeno oblikovanih nebeskih tela glatke površine.
       • Galileo je ustanovio da ono što se tada ljudima činilo kao skup oblaka, zapravo je bila Mlečna staza, zbir zvezda toliko zgusnut da je nalikovao oblaku. Nakon studija o pegama ustanovio je da su i zvezde i planete oblog oblika. Galileo je u proračunima veličina zvezda pogrešio, ali su njegovi propusti bili znatno manji i realniji od drugih istraživača. On je uklonio neke teorije o veličinama zvezda, poput Brahove o apsurdnosti veličina zvezda, po kojoj se ne bi uočavala godišnja paralaksa.

Ko je Petar Trifunović?
Doktor prava i šaha!
       Kad je doktor prava, ali i u šahu (!) blistao bio sam mlad da bih o njjegovoj igri češće izveštavao...Poznavao sam ga dobro, ali – da li i on mene, ne znam?!
       Samo, sećam se sad daleke 1980. godine i 24. Olimpijade na Malti, u La Valeti, kada sam bio izveštač svog tadašnjeg lista „Večernje novosti“...
       Još smo čekali polazak aviona za povratak sa Malte, kada su me iz redakcije Novosti obavestili: – umro je dr Peatr Trifunović!
       Znao sam da je nešto bio bolešljiv, ali sam bio uveren da doktor prava može da pobedi bolest...Rekao sam tu tužnu vest našim reprezentativcima, od kojih su mnogi s doktorom Petrom igrali na turnirima, i još sa aerodroma izdiktirao podužu rubriku- in memoram - o Petru Trifunoviću, velikanu jugoslovenskog i svetskog šaha.
       Naravno, naši velemajstori na olimpijadi dali su svoje izjave o Petru...Taj detalj, vest o smrti, kad god pomenem u svojim tektovima olimpijadu, vrati mi se kao da je bio juče...
       A, bilo je to pre trideset devet godina... U doba kada je jugoslovenski šah bio prvi na planeti, iza „nepobedivih“ Sovjeta...
       Vladan Dinić
       * * * * * * * * * *
       Dr Petar Trifunović rođen je u Dubrovniku, 31. avgusta 1910., a detinjstvo i mladost proveo je u Šibeniku. Studirao je pravo u Zagrebu, diplomirao u 27. godini i docnije postao - doktor prava 1933. Bio je jugoslovenski i srpski šahista i doktor prava. Umro u Beogradu, 8. decembra 1980.
       Sa šahom se „upoznao“, relativno veoma kasno, sa 16 godina u Šibeniku, sasvim slučajno...Danas, u to doba ima na desetine velemajstora diljem sveta. Prvi učitelj u šahu bio mu je vozač, čijeg se prezimena uvek sećao, Kunkov. Tada je bio učenik VI razreda gimnazije.
       Uz pomoć Kunkova savladao je prve šahovske tajne, a posle samo nekoliko godina bio je u stanju da odigra prvu simultanku na slepo na 17 tabli. U Šibeniku se pročuo kao sjajni rešavač šahovskih problema u Šahovskom glasniku, koji je izlazio u Zagrebu. Kada je svetski prvak Aleksandar Aljehin gostovao u Splitu sa grupom mladih šahista iz Šibenika krenuo je na simultanku i remizirao!
       Titulu majstora osvojio je na turniru u Banja Luci 1931. Na prvom jugoslovenskom šampionatu u šahu održanim 1935. u Beogradu osvaja treće mesto iza Pirca i Kostića a na drugom održanom 1936. u Novom Sadu osvaja drugo mesto iza Pirca.
       Za vreme majstorskog turnira održanoga od 6. do 25. jula 1935. u Beogradu predsednik JŠS-a i političar Stevan Ćirić uspeva da nagovori i ubedi Petra Trifunovića da se preseli u Srbiju.
       Sledećih godina službovao je u malim mestima (Oplenac, Bajina Bašta) pa je malo igrao na turnirima...Ali uspešno je igrao na olimpijadama 1935. i 1937. godine.
       Na olimpijadi koja se održavala u Varšavi, od 16. do 31. avgusta 1935. u olimpijskom timu Jugoslavije je bio četvrti igrač, i od 16 partija čak 12 je odigrao na trećoj tabli. Bio je najuspješniji u timu, jer je osvojio 12,5 bodova iz 16 partija (+10, =5, -1). Postignutim procentom uspešnosti (78%) je bio treći igrač olimpijade na svojoj tabli.
       Među najvažnijim pobedama bile su one nad uspešnim Šveđaninom Lundinom i dobro poznatim Poljakom Najdorfom.
       Godine 1938. nastanjuje se u Beogradu. Uređuje časopis Šahovski pregled (izlazio 1938-1940).
       Jugoslavija je dugi niz godina slovila kao druga šahovska nacija na svetu (iza SSSR-a) što je i dokazivala na mnogim takmičenjima na kojima je učestvovala. Dr Petar Trifunović pet puta uspeva da trijumfuje na šampionatu zemlje i to 1945, 1946 i 1947 zajedno sa Gligorićem i 1952. i 1961.
       Posle II svetskog rata češće nastupa na međunarodnim turnirima. U periodu između 1945-1965. na jakim međunarodnim turnirima 14 puta se plasirao između 1. i 3. mesta.
       Titulu velemajstora (koju je tada bilo daleko teže osvojiti nego danas) osvojio je 1953. A, recimo 1949. odigrao je nerešeno meč sa slavnim Miguelom Najdorfom (6-6). Sedam puta je igrao za reprezentaciju Jugoslavije na šahovskim olimpijadama i osvojio pet medalja ( jednu zlatnu i po dve srebrne i bronzane).
       Njegovi najbolji rezultati na međunarodnim turnirima su drugo mesto u Pragu 1946. iza Najdorfa, Cheltenham 1951. (drugi iza Gligorića), Beograd 1954. (treći iza Bronštajna i Matanovića, ali ispred Gligorića i Petrosjana). U Netanya 1961. deli prvo mesto sa Matulovićem i Cernjakom. U Pragu 1962. i Bevervijku 1962. je prvi, a u Sarajevu iste godine treći iza Gligorića i Portiša. Najveći uspeh bilo je treće mesto na velikom turniru u Beogradu 1964. Igrali su, između ostalih: tadašnji svetski prvak Tigran Petrosjan, budući svjetski prvak Boris Spaski i učesnika mečeva za svjetsko prvenstvo David Bronštajn kao i Viktor Korčnoj. U Nordvijku 1965, osvaja drugo mesto iza Botvinika (ispred Flora, Larsena i Donera).
       Odlikovao se izrazito opreznom, pozicionom igrom, tražeći male prednosti, bez većih rizika i obaveza. Povremeno je, kad je bio prisiljen, igrao je i sasvim drugačije; npr. na turniru u Havani 1963. pobedio je velikog kombinatorika Talja, crnim figurama, igrajući vrlo oštri Falkbirov protivgambit (1. e4 e5 2.f4 d5!?).
       Bio je poznati šahovski pedagog i trener, organizator (bio je predsednik Šahovskog saveza Srbije), kapitan ekipe. Živeo je u Beogradu više od 40 godina. Postoji šahovski klub „Dr. Petar Trifunović“, igra se memorijalni turnir itd. U izdanju Šahovskog klupa „Politika“ štampana je 1995. godine knjiga „Izabrane partije velemajstora Petra Trifunovića“. Popularisao je Aljehinovu odbranu potezom 5. ...Lf5, koja je po njemu nazvana Trifunovićeva varijanta.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX