SVEDOK Internet



Broj 1208.

Poseta
5863315

Rajhstag u Progresu?!

Mađarizacija ili - kako su nas odnarođavali?

„Zoranin zakon“ o prevozu putnika krši osnovno ljudsko pravo na rad

Javna prozivka, tajno „muljanje“

Od Karla Marksa do kapitalizma


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

IN MEMORIAM Svetislav Sveta Vuković (Štitovac, Mojkovac 3.2. 1936 – Beograd, 4. 8. 2019)
“14 časova. Gol, gol, Gol!”

       Nema više.
       Legendarni voditelj Svetislav Sveta Vuković, za života legenda radija, TV-a i brojnih festivala diljem Jugoslavije, “od Vardara pa do Triglava”, 4. avgusta leta Gospodnjeg 2019. godine – preselio se u – večnost.
       U 83. godini.
       Slava mu!
       Kad me je, negde s početka davnih osamdesetih godina pozvao na piće u tada kultni “Šumatovac”, preko puta njegovog stvaralačkog doma Radio Beograda, mene, tada malog novinara velikih “Večernjih Novostu”, “koji se tek probijao među novinarskim vukovima, priznajem obuzeo me je strah, ali nekako i neobjašnjiv ponos...
       “Eto, veliki Sveta me je pozvao na piće! Ej, bre”.
       Mene, klinca s Bubnja iz Niša... Znali smo se od ranije, istina, ali...
       - Slušaj, čitam tvoje tekstove u Novostima, posebno one o šahu i želeo bih da ti dam stalnu rubriku u mojoj emisiji “Vreme sporta i razonode”, dok se ne uigraš, petnaestak minuta prilog o šahu. Dovedi mi ove tvoje šahovske pajtose, šah je čudo, a mi smo u šahu čudo, pričao mi je Svetislav.
       Pola sam čuo, pola nisam, i tek tada me je obuzeo pakleni strah, drhtavica...
       Ali, vinjačić Sveta, vinjačić ja, kad na moju sreću, odnekud se dogega, moj prijatelj iz Novosti legendarni Dušan Tešić – Mečka...
       Laknuo mi je. Keve mi...
       Ispismo, koliko se sećam, bar litar vinjačića, uz nesebičnu Mečkinu pomoć, koji je u to doba bio u Novostim i “moj urednik”, učitelj, prijatelj i savetnik (istovremeno!) uz jednu malu ogradicu: kad god bi trebalo nešto da ga pitam, da naručim – vinjačić.
       Pošteno!
       Mnogo sam od mog Mece naučio, pre svega u ispijanju vinačića, potom o lidu, naslovima... reportažama, ali najviše o ljudima.
       Jer, Meca je poznavao svakog, a onog koga nije, e on je poznavao Mečku...
       - Slušaj Dinjo, Radio nije novina, na radiju se priča, govori, razgovara, tečno, smisleno, razgovetno i bez zamuckivanja, poče moj prijatelj Svetislav da mi objašnjava razlike i sličnosti radija i novine...
       - Dobro, vežbaću kući, pa ću da ti se javim, promucah...
       - Nemaš kad da bubaš radio-novinarstvo. Sutra nastupaš!! Daj da platim jednu turu, sutra eno ti vrata tamo, sačekaće te neko da te uvede, dok te portiri ne upoznaju, reče Svetislav, mahnu kelneru, naruči turu, plati i krenu...
       -Ah, umalo da zaboravim, dovedi mi Draška da bude gost!
       Zaledio sam.
       Sutra?!
       Draško?
       Velimirović!
       Pa kako sad da ga nađem za sutra...
       - Izvini Meco, moram da skoknem do Velimirovića da se ne obrukam pred Svetom, kažem.
       - Ne beri brigu, biće Sveta tamo, pomoći će ti kad počneš da mucaš. Pričali smo pre neki dan. Ali, kad platiš turu, možeš odmah da ideš, pojasni mi pravo stanje stvari oko mog debija u radio novinarstvu!
       I, stvarno me čekao Svetislav. Sedeo je uz treći mikrifon, ali se u razgovor sa velemajstorom Velimirovićem nije mešao...
       - Dinjo, dobro je bilo!
       Posle toga sve bilo je – muzika!
       Brojni gosti, Gliga, Bora, Kurajica, Marjanko...Tringov, Ćirić...Evo, sad, mnogo godina posle, ne sećam se, koliko godina sam tezgario u “Vreme spota i razonode”?!
       Istina, Svetu sam u radiju manje višao, menjali su se urednici, ali jedan je bio Svetislav Sveta Vuković...
       Kasnije, sretali smo se diljem Juge, od “Pesme leta”, Dragačevskog sabora, Homoljskih motiva, Beogradskog proleća, “Prve harmonik” u Soko Banji, “Oskara popularnosti”, “Vukovog sabora” u Tržiću, Filmskog festivala u Nišu...
       Ah, da, Sveta je vodio sve te festivale, a ja sam bio publika ili – novinar izveštač...
       Sad, prisetih se da je Svetislav Sveta Vuković bio pisac i autor najlepših tekstova zabavne i dečije muzike: “Maestro i violina”, “Pozdravte moga tatu”, “Kad bi znao da je sama”, “Najlepša je zemlja moja”, “Ljubav je samo reč”...
       Zbogom legendo!
       Večna ti slava!
       Tvoj učenik, drugar i prijatelj Dinja.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX