SVEDOK Internet



Broj 1208.

Poseta
5863296

Rajhstag u Progresu?!

Mađarizacija ili - kako su nas odnarođavali?

„Zoranin zakon“ o prevozu putnika krši osnovno ljudsko pravo na rad

Javna prozivka, tajno „muljanje“

Od Karla Marksa do kapitalizma


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Svedok 1200
Piše: Vladan Dinić

       Kad smo Milka Božić, Ivan Marković - Xenox, Đoko Kesić, „tehnički“ Aleksandar Pantić (tada, krajem aprila davne 1997. poznatiji kao „lepi Acko“), advokat Bane Gugl (sad nažalost počivši) i ja pripremali prvi broj („izašao“ na ulicu 3. maja 1997.), nismo ni razmišljali o 1200. brojeva - SVEDOKA!
       Ali, evo ga...
       Izašao je prošlog utorka. Dokle će Svedok da izlazi, to niko ne zna.
       Primetili ste, nismo ga ni najavili... Bez proslave, koktela za „hiljadu duša“, bez starleta ili glamura, bez pompe i muzike, bez specijalnih TV emisija čak ni kod svojih prijatelja, gazdi tih TV-a (Gazda Vitka, Gazda Palme, kod kojih sam vodio više stotina emisija – naravno za džabe ali ne baš i za “dž”, jer sam iz svog džepa plaćao benzin, putarine i ostalo). Takvo je vreme došlo...
       Kad nisi uz „najbolju vlast na svetu i šire”, nisi ni za moju televiziju.
       Ovaj, jubilarni po broju, radni, a vidite, ne i svečani broj Svedoka, napravili smo kao i svaki drugi – najbolje što smo znali i umeli.
       On nije na najboljem papiru, nema najmoderniji dizajn, nije ga uređivala nijedna popularna javna ličnost, nema „ekskluzivnih fotografija“ starleta i političara, nema nijednog jedinog oglasa, nema „ispeglanih“ fotografija i tekstova i nema virtuelne Srbije.
       Nakon što pročitate neke od rubrika u ovom, ali i svakom sledećem broju „Svedoka“ neće vam biti bolje! Nećete svet gledati ružičastim naočarima, nećete dobijati kesice Nes kafe, kupone za supermarket, nećete pročitati nova obećanja o svetloj budućnosti. Takođe, ako čitate Svedok nećete znati šta je bilo na Farmi, u Velikom bratu, Parovima, Zadruzi.
       Ali, i pored toga što gore pomenuti sadržaji ne “krase” stranice Svedoka i nikada nisu bile deo našeg miljea, opstajemo zahvaljujući drugim rubrikama i analizama za koje znamo da ih neće biti na drugim mestima – delom zato što se drugi većinom plaše da kritički pišu a delom i zato što ih to ne zanima jer dobro profitiraju od zaglupljivanja sveta.
       Hiljadu dvesta nedelja od prvog broja „Svedok“ ima mnogo manji tiraž, ali zato svi mi, od mog mlađeg sina Milana i desne ruke, do “prelamača“ Gordana Kojića imamo nestabilne nerve, kataraktu, čir na želucu i nerviramo se na svakom koraku! (Uostalom, jel ima neko normalan danas a da se ne nervira ili da nije poludeo?)
       Mi iz „Svedoka“ nismo toliko „evropski“ da dobijamo donacije od EU fondova i zapadnih NVO; nismo podobni, jer na naprednu vlast, kao i na prethodne Slobine i “žute” ne gledamo kroz ružičaste naočare, nismo toliko „demokratski“ da bi za naša pitanja redovno bili dostupni predstavnici vlasti (ma ko bio u njoj) i ambasadori; nismo toliko „povezani“ da bi dobili novac iz državnih i međunarodnih projekata („projektno finansiranje, koje služi samo da se podmićuju slepi poslušnici i “svoji novinari”); nismo toliko „pošteni“ da nam se ne zna vlasnik i izvor finansiranja; nismo toliko „nezavisni“ pa da nam dodeljuju silne nagrade, nismo toliko „objektivni“ da bi nas zvali na prelistavanja štampe i u političke emisije, nismo toliko „uticajni“ da bi imali silne oglase...
       Ne – „Svedok“ nije nezavistan, nije nekontrolisan, nije slobodan, nije objektivan, nije nepristrasan, nije demokratski, nije evropski, nije patriotski, građanski, nacionalni, nije srpski...
       To su svi drugi listovi: Informer, Alo, Srpski telegraf, Blic, Danas, Novi magazin, NIN, Vreme...
       I svaka im čast na tome!
       „Svedok“ je, evo – oko četvrt veka, bio i ostao list opozicije.
       Ne ove sadašnje, već – svake. Svedok se uvek trudio da bude korektor vlasti, ma ko da je na vlasti. A bili su, kao što znate, svakakvi...
       Ko god je bio na vlasti: ili nas je pljuvao, pokušavao da zabrani, ili kritikovao, ili se pravio da nas ignoriše.
       Naravno, kada se iz vlasti pređe u opoziciju, druga je priča.
       Zapravo, uvek je ista priča!
       U Srbiji je, nažalost, uvek više razuma, pameti i kritičke svesti bilo u opoziciji nego kad se dođe na vlast ma ko god bio u njoj. Ali, i to je deo naše realnosti.
       Kada je o Svedoku reč, naš cilj je 1200 brojeva isti: da tekstovima i analizama damo što precizniju sliku o sadašnjosti jer, u njoj živimo a ne u nekoj “svetloj budućnosti” ili “grandioznoj prošlosti”!
       „Svedok“ je list čitalaca koji žele da saznaju nešto drugačije od onoga što se svuda plasira i sugeriše, da ne kažemo – da im se ispira mozak... Zato ga, valjda, skrivaju na kioscima?!
       A upravo tim vestima kojima nas obasipaju od jutra do sutra, potrebna je ozbiljna analiza stvarnosti da bi bile predstavljene onako kakva ona jeste.
       Uostalom, to može biti jedan od uzroka zašto živimo stalno u pričama o budućnosti, pljujemo prošlost i činimo sve samo da se ne suočimo sa sadašnjošću.
       Za skoro četvrt veka izlaženja (23 godine) nismo promenili ni vlasnika, ni glavnog urednika...
       Istina, moj zamenik je mr Milan Dinić, sada stalni dopisnik “Svedoka” u Londonu, glavni urednik “British Chess Magazine” i zaposlen u “YouGov”, velikoj i uticajnoj britanskoj kompaniji koja be bavi istraživanjem javnog mnjenja i koja se prostire diljem planete. On je, da ne budem samo tata, već iole objektivan, i jedan od najboljih srpskih novinara mlađe generacije. Ali pošto ni on nije slepi poslušnik – već mlad čovek koji misli svojom glavom, češće je na BBC-u i u britanskim medijima (gde govori i piše o britanskoj i svetskoj policiti, i o šahu, i o Balkanu (mada ovo poslednje sve ređe), nego na RTS-u. Ali, i to je Srbija.
       Uostalom – da se vratim na Svedok - jedini smo list koji je objavio kompletan izveštaj o pritisku na medije u vreme vladavine DS, u doba vladavine Borisa Tadića i “svemoćnog” Krleta, koji je sada čovek od poverenja Aleksandra Vučića, da čovek ne poveruje. Kada su svi ovi pobrojani „objektivni“, „demokratski“ i „evropski“ mediji ćutali, Svedok je svedočio.
       Mi nismo ćutali ni tada, ni kada su mediji 1999. bili slepi za kolone prognanih sa Kosova pritisnule sve puteve po Srbiji, ni uoči 5. oktobra...
       Jedini smo list bili koji je objavio izveštaj sa brojnim slikama sa sahrane o ubistvu Slavka Ćuruvije, kada su se mnogi od onih koji se danas kunu u Slavka (i na temelju toga uzimaju novac od fondova) krili kao miševi! Drugi, od kojih mnogi danas, na Uskrs i godišnjicu Slavkove smrti drže visokoumne, demokratsko-srcoparajuće govore...tada su bili uz skute tadašnje vlasti i ondašnjeg ministra informisanja.
       Nismo slepo verovali ni u zvaničnu verziju ubistva Zorana Đinđića (i sad sumnjamo, a sumnja je uostalom pokretač svega), ni u bajke o svetloj budućnosti svake crveno-crne, dosmanlijske, žute ili ove „napredne“ vlasti.
       Svemu ovome što je bio i jeste Svedok doprineli su ljudi koji nisu mogli da prestanu da misle, a bili su drugačiji. Zato veliku zahvalnost dugujemo brojnim saradnicima u ovih hiljadu dvestotine brojeva. Hvala im!
       „Svedok“ je uvek nastojao da bude prostor za one koji su spremni imenom i prezimenom da iznesu stav/ideju i to potkrepe argumentima. Imenom i prezimenom, a ne „našim izvorima“, „ekipama“ i izmišljnim inicijalima.
       Iznosili smo javno i branili stavove.
       Javno.
       Kada smo grešili – to smo prizna(va)li.
       Svesni tragične situacije u kojoj se Srbija već godinama nalazi, kao nacionalno odgovoran list, uvek smo nastojali da podstaknemo debatu o tome šta i kako da se učini da svima koji vole ovu zemlju i žive u njoj bude bolje.
       Neki su to rado prihvatali i na stranicama „Svedoka“ o tome pisali... Ali mnogi (posebno iz takozvane intelektualne elite) od toga su bežali kao đavo od krsta, jer im nije išlo uz tezgaroške projekte po raznim evropskim NVO, a brojnima je to – nacionalno – u „Svedoku“ - smetalo...
       Kao što ste mogli da vidite, na stranicama dosadašnjih 1200 brojeva „Svedoka“ govorili su oni koji su nekada bili na vlasti i koji su se i te kako ljutili na ono što smo pisali o njima dok su bili na funkcijama.
       Kada je jedan političar, do pre koju godinu jako visoki funkcioner, poslao poruku našem novinaru kritikujući „Svedok“ kako ga tobože hapsi naslovom teksta, naš odgovor je bio:
       „Mi nikoga ne hapsimo već se vi hapsite međusobno. Mi prenosimo informacije i dajemo analizu. A kad sve ovo prođe, jedino ćete kod nas moći da govorite“.
       I, tako je i bilo.
       Ne samo za njega, već i za mnoge druge.
       Naša uređivačka politika je jednostavna i, za nas, skupa:
       1. Što ne želimo sebi, ne činimo drugome;
       2. Svako ima pravo da kritikuje i bude kritikovan – komentar je slobodan, činjenice su svetinja.
       Skupoća ovakvog pristupa je u tome što do oglasa dolazimo teško, odnosno nikako, i što nas tretiraju kao nekakve čudake koji uporno „teraju svoju priču“ u razrađenom sistemu klanova i dilova, ulizištva i poltronizma.
       Ali, opstali smo i opstajmo dok su mnogi od “povezanih” upropastili silne medije i prešli na druge, a sad upropašćavaju i zdrav razum ljudima.
       Ovo je prilika da nešto kažem i o sebi. Sa Aleksandrom Vučićem sam se dugo družio: kad je bio gen-sek Šešeljevih radikala, kad smo često igrali šah, tipovali u kladionicama...
       Družili smo se sve dok nije postao to što je postao. Premijer, predsednik, bog i batina... Onda, kako to biva sa vlašću u Srbiji, postalo je drugačije. Nisam trčao kod njega (kad je većina pretrčavala, a ko su ti preletačevići Vučić zna bolje od mene, pitajte njega).
       Onda, pošto se uređivačka politika Svedoka nije menjala, valjda se promenio ON.
       Pozivi za konferencije za štampu su izostajale, redovne akreditacije ukidane, javljanje na telefon zanemelo... Uz to, prvih meseci Vučićeve vladavine jedva sam mogao da objasnim kolegama šta se događa. Jer, oni su mi spočitavali: “lako je tebi, Vučić ti je drug i kućni prijatelj”...
       Onda su mu ti preletačevići - DJV, Željko Mitrović, Dragan Bujošević... - postali omiljeni, kao igračke ili ljudi od poverenja. Mislim da A.Vučić i to zna, ali...ako ne zna, kad sazna, kajaće se natenane.
       Istina je i to da mnoge tajne iz vremena kad smo se družili znam, zna ih i Vučić, ali nikad nijednu reč nisam napisao o tom dobu: trudim se da moja kritika Vučićeve vladavine, neki tvrde tiranije, bude argumentovana i bazirana na činjenicama, kao i to da bude poštena a ne podmukla (jer, za takve stvari, imate druge medije).
       Nismo se služili - ni ja, ni Svedok - niskim udarcima, nismo upirali prst u familiju, u decu, žene... Samo, mislim da Vučić i sad, kad izgleda da je svemoćan, mnogo greši i da su, nažalost, neke od tih grešaka nepopravljive.
       Doduše, nije sve ni do političara. Što kaže jedan veliki privrednik: „Kako da se oglasim kod tebe kad stalno pljuješ vlast, ko god da je u njoj. To mi, lično ne smeta, i treba! Ali, ako ti dam oglas neće biti dobro. Za mene!“
       I, možda je taj čovek u pravu...
       Možda bi pametniji svih ovih hiljadu dvesta brojeva, osam hiljada i 750 dana, 200.000 sati i 23 godine dali za jedan dan – dan kada je odštampan prvi primerak ovog lista, 3. maja - i umesto u novine, otišli u neki unosan kriminogeni biznis, ili u strančarenje, estradu...
       Sve ovo što smo prošli za oko četvrt veka izlaženja, od Miloševićevog do demokratskog mraka, od fizičkih pretnji do ekonomskih ucena – preživeli smo deleći sudbinu naših čitalaca i ljudi u Srbiji.
       I jako dobro, iz svog iskustva, znamo da se u Srbiji novine manje čitaju ne samo zato što većina voli vlast Vućića i Velikog brata, Farmu, Parove, Zadruge, već zato što su mleko i hleb važniji.
       Da bi se radilo ovo što mi radimo i kako radimo, mora da postoji vera u nešto što je veće od punog stomaka i dalje od zadnjice.
       Ili, mislite, što i nama ponekad padne na pamet, da smo – mazohisti?
       Moguće!
       Verujemo, ipak, da će jednog dana neko ko bude želeo da sagleda šta se u Srbiji stvarno dešavalo u proteklih dvadeset i kusur godina moći da u stranicama 1200 do sada odštampanih brojeva „Svedoka“ pronađe priloge za istoriju koja je daleko od one marketinški uvijene koju pišu pobednici, bilo ovi domaći ili strani.
       Mnogi od onih koji su počeli u Svedoku pre gotovo četvrt veka više nisu živi. Smrt, koja na kraju uvek pobedi, često je posećivala redakciju. Nema više Gliše, Gaje, Belića, dobro duha Ljube Đorića, Anđele Pop, Brace Nedeljkovića, mog kuma Laleta, Ganeta...
       Ostali koji su pretekli, posle skoro četvrt veka, imaju sve manje kose na glavi, kataraktu, čir na želucu, holesterol i visok pritisak.
       Istina, nije to do kose, to je do pameti...
       Jesmo li mi danas pametniji?
       Sumnjam.
       Jesmo li iskusniji?
       Mrka kapa.
       Samo smo stariji – za 23 godine!
       A šta smo zajedno, Vi i mi, poštovani čitaoci preturili preko glave, ni sami toga svesni nismo.
       Da mi je ko pričao da će nas neko bombardovati, proglasio bih ga putnikom za „Lazu“. Da nam je ko tvrdio da naš pasoš, Titov pasoš, danas neće vrediti ni pišljivog boba, smejao bih se kao lud.
       Pogrešno.
       Bio sam lud.
       Sve nam se to izdogađalo i još mnoga toga će još.
       I tako, i vi i mi progurasmo 1200 nedelja u 23 godine. Uzastopce!
       Malo li je?
       Ovakvi smo kakvi smo, a novine ne mogu da budu bolje od (ne)postojeće države, suočavamo se sa onim što i Vi, čitaoci.
       Besparicom!
       I mi, novinari, kojima je novina hleb, danas se radije opredelimo za veknu hleba, nego za novine koja su naš hleb.
       Sudbina?!
       Tokom protekle 23 godine izlaženja, suočavali smo se sa svim i svačim.
       Ni Vama nije bilo lakše.
       Od serije ubistava devedesetih po vrelom i krvavom asvaltu, po broju bi nam i Cikago iz 1930-ih pozavideo, do sankcija, ucena, pritisaka, NATO agresije, demokratije, tranzicije, “zlaznog doba”...
       Usput sve to, možda, može da se podvede i pod - tako je moralo da bude.
       Ali, sve baš i nije moralo da bude.
       Imali smo i tu muku, da budemo, bar dosad, jedini list koji je zabranjivan, bez sudske zabrane, kada je ubijen predsednik vlade Đinđić (koji je neko vreme pred smrt dao intervju Svedoku i to, ako se dobro sećam, razgovor smo vodili do kasno u noć!). Sudska zabrana je naknadno stigla!
       Kažu, dvojica bez duše, jedan bez glave!
       Nije tačno: ovde, u konkretnom slučaju kad je 3. juna 2003. bez sudskog naloga deo tiraža „Svedoka“ izbačen iz kamiona nisam mogao da shvatim - koji je razlog.
       To što smo preneli intervju sa, tada, najtraženijim Srbinom, Miloradom Ulemekom Legijom?
       Ne verujem!
       I danas bih, samo ako bi mi se ukazala prilika, opet napravio intervju i sa Bin Ladenom, nekad najtraženijim čovekom na svetu, pa i sa Legijom.
       Uostalom, taj zabranjeni broj i delovi tog intervjua su preneti u brojnim novinama po belom svetu.
       I tamo su ga, po belom svetu, tada, prenosili kao ekskluzivu, ali ne i u Beogradu. A, tvrdili su: Beograd je svet!
       To sve, ipak, nije odgovor: kako vreme odmiče sve mi je jasniji sinopsis zabrane broja 358. Ne što sam postao pametniji, nego što je prošla zavera ćutanja. Ljudi su odlučili da progovore ko je, kako i zašto zabranio „Svedok“.
       Ili je tim ljudima, od kojih su neki direktno bili umešani, proradila savest (u šta sumnjam) ili su, jednostavno, želeli da pričajući kako je to bilo olakšaju sebi vreme koje dolazi...
       Ali i to smo preživeli. A kako ćemo i dokle ćemo, i vi i mi se pitamo.
       Da Vas, poštovani čitaoci, ne bih maltretirao svojim mukama, dosta Vam je i vaših zar ne, da vidimo šta nam se to sad događa?!
       Hoće li biti izbora?
       Hoćemo li sačuvati Kosovo i Metohiju?
       Hoće li uopšte ostati nešto od nas?
       Al sam Vas utešio, svaka mi čast.
       Nego da ne zaobilazim:
       Izbori. Redovni, 2020! Samo od ove vlasti gora je ovakva opozicija.
       Ova vlada za koju svi tvrde da je slaba, jaka je ko kremen kamen. Baš zato što je, naoko, slaba. Pribojavajući se olovke, drže se stranke vladajuće koalicije k’o “sedam prutova“!
       Kosovo i Metohija?
       Mislim da je Vučićeva politika o KiM (nikada nije rekao i koja?) pogrešna. Bučan i preglasan u Srbiji, ćutljiv i nem pred svetskim i belosvetskik+m moćnicima (osim kad prepričava sastanke u srpskim medijima)... Istina, nije mu lako, ali on je predsednik Srbije, preuzeo je sve u svoje ruke i vlast i odgovornost. Uostalom, kao i svaka druga opozicija, obećao je da će rešiti problem Kosova, samo su mu obećanja o rešenju bila drugačija dok je bio u opoziciji...
       Šta da kažem, osim one srpske poslovice: “Mnogo hteo, mnogo započeo...”, ili “kad te j..u gaće ti same padaju”...
       Usput, da ne zaboravim, NVO su postale u Rusiji ređe nego NLO, ili PVO...
       Ne zalažem se ja protiv nevladinih organizacija. Nikad nisam imao išta protiv Crvenog krsta, ili Crvenog polumeseca i drugih humanitarnih nevladinih organizacija, ali sam oduvek imao protiv da nam NVO vode politiku i da se ponašaju kao stranke.
       Nemam protiv da nevladine organizacije postanu stranke, da pobede na izborima i postanu vlast, ali sam protiv da ovako vladaju bez volje naroda...
       I da su zaprška u svakoj čorbi, e tu imam protiv.
       Izbegao sam odgovor o KiM?
       Nisam. Ja znam kako, al se ne pitam, kao ni Vi, ali ni ovi koji kao nešto ovde o tome odlučuju.
       Nejasno mi je samo, da li je moguće da će svet prihvatiti da budu dve albanske države, a samo jedna Nemačka?
       Smisliće nam tzv. međunarodna zajednica nešto, poput ove Državne zajednice SiCG, iliti Solanije, da ima godinama da razmišljamo šta je to, i kako To može da funkcioniše?
       Usput, posle 1200 broja Svedoka je na redu hiljadu dvesta prvi!
       Da li će biti 1.500 broja?
       Odgovor:
       Da li će tada biti Srbije?

GLAVNI I DOGLAVNI UREDNICI Svedoka od osnivanja do danas
       Tokom 1200 nedelja u „Svedoku“ su duže ili kraće radili i novinari koji su bili i glavni i odgovorni urednici u mnogim novinama, a neki su to i sad: Đoko Kesić, bivši glavni urednik bivšeg „Pressa“, Manjo Vukotić, bivši glavni urednik „Novosti“, Gradiša Katić, ex gl. urednik IDENTITETA, sada urednik “Afere”, Predrag Jeremić, eks gl. urednik IDENTITETA, Slobodan Jovanović, ex gl. urednik „Ekspres politike“, Radisav Rade Brajović, ex gl. urednik „Novosti“, Vladimir Perović, ex direktor „Novosti“, Nevenka Stojčević, ex glavni urednik „Nacionala“, Nikola Marković, glavni urednik nekadašnje „Revije D“, pokojni Zoran Petrović - Piroćanac, glavni urednik „Ćirilice“, Dragan Belić, odgovorni urednik nekadašnjeg „Nedeljnog Telegrafa“…
Ko danas pravi Svedok
       Vladan Dinić, glavni i odgovorni urednik, mr. Milan Dinić, zamenik glavnog urednika (stalni dopisnik iz Londona), novinari/kolumnisti: Olivera Milivojčević, Jovan Mirčeski, Dragan Damjanović, Ivan Dinić, dr Margit Savović, dr Miško Vuković, mr Srdjan Sojanović, dr Mira Anđelković-Lukić, , Komnen Seratlić, Petar Milatović (Beč)…






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX