SVEDOK Internet



Broj 1208.

Poseta
5863267

Rajhstag u Progresu?!

Mađarizacija ili - kako su nas odnarođavali?

„Zoranin zakon“ o prevozu putnika krši osnovno ljudsko pravo na rad

Javna prozivka, tajno „muljanje“

Od Karla Marksa do kapitalizma


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Novi prilozi za razumevanje klevetanja i samodestrukcije Srbije
Otrov je najopasniji kada je zašećeren
Piše: Zoran Ćirjaković

       Verujem da su Zorana Đinđića tokom njegove kratke vladavine frustrirale brojne stvari, ali dve bodu oči. Zapad nije dozvolio da, kako je mladoliki premijer očekivao, u demokratskoj Srbiji kosovsko pitanje postane demokratsko. Đinđićeva druga velika frustracija bila je demokratija. Pokušao je da je se reši i tako što je oduzeo mandate 21 poslaniku Demokratske stranke Srbije.
       Prividno paradoksalan odnos prema demokratiji pragmatičnog političara, promovisanog u uzornog demokratu, ilustruje dva razloga zašto u Srbiji ne može da postoji (liberalna) demokratija – možemo je nazvati i pravom, smislenom ili stvarnom. Cini mi se da je tu druga, ne samo Đinđićeva frustracija, mnogo važnija od prve.
       Naime, i da nije batine „statusa Kosova“ – kome Zapad ne dozvoljava da ostane u Srbiji, ali koje iz Srbije ne može da ode demokratski – demokratija ovde ne bi imala velike šanse. Štaviše, verujem da ona u Srbiji više nema šanse da jednog dana zaživi, ako ih je ikada imala. Lažna demokratija je naša sudbina.
       Reč je o poretku koji nije naš, transplantu koji se razvijao mimo ovdašnje, drugačije evropske istorije, i Srbiji, izraženo kolektivističkom društvu, zemlji u kojoj praktično ne postoji (samo)razumevanje koje pretpostavlja njegovo ispravno funkcionisanje. Zato ne čudi da je čak i Đinđić, po mnogima naš najveći demokrata, bio egzemplarni – nedemokrata.
       Iluzije o demokratiji i razlozima zašto Srbija ne može da postane demokatska predstavljaju odličnu ilustracija dubokih korena bespuća u kome se zaglavila. U tužnoj priči o skupom demokratskom eksperimentu, višestruko osuđivanom na neuspeh, prepoznatljivi su ključni razlozi razvojne tragedije zemlje čija budućnost ne može biti svetla.
       Po pravilu kulturalno slabovidi i slepo zaljubljeni u univerzalno, baš kao i njihovi veliki zapadni uzori, ovdašnji umni politikolozi su skloni da „demokratiju” u Srbiji opišu kao defektnu, hibridnu ili proceduralnu. Dakle kao anomaliju koja može da bude otklonjena – ali da to, u suštini, zavisi od nas. Istini za volju, nije malo stručnjaka i analitičara koji prepoznaju da nas Zapad, vođen svojim interesima, u tome ozbiljno ometa.
       Teško je pronaći izuzetke. Sve na našoj političkoj, medijskoj, javnoj, „NVO”, građanskoj… sceni ukazuje da je demokratičnost ovde strano telo. U najboljem slučaju irelevantan, kratkoživeći izuzetak. Ne čudi na de je nova generacija naših autokolonijalnih gospodara, nacifranih preduzetnika natoizacije i kulturalno neosetljive i neinkluzivne evropeizacije, mnogo rigidnija i još netolerantnija od svojih „nevladinih” majki i maćeha. Jurodivi Milan Antonijević i bahati Dragan Popović bude nostalgiju za Biljanom Kovačević-Vučo i Borkom Pavićević.
       U našim umirujućim crno-belim svetovima, neistomišljenik je neprijatelj – što odmereniji i racionalniji to ga treba više satrti i linčovati. Dijalog s njim je izdaja, zločin porediv sa genocidom. Medij je „slobodan“ samo ako mi ide uz dlaku. Ovdašnji „liberali“ su, sem kada je reč o manjinama miljenicama neoliberalizma, netolerantniji od srpskih „fašista” i fašista. Njihov liberalizam je karikaturalan i pervertiran, kao i njihovo histerično evropejstvo.
       Ipak, problem nije u nama, pa ni u našim „liberalima“ i njihovim jednojajčanim blizancima, „fašistima“. Izvor problema nije ni naša, drugačije evropska, nezapadna društvena i kulturalna istorija, mnogo snažnije ukotvljena u Maloj Aziji nego na zapadu Evrope. Nije to ni naša proskribovana različitost, koja sve češće biva predstavljena kao neizlečiva (kulturalna) patologija.
       Mnogim kolonizovanim umovima zvučaće jeretički ili budalasto, ali problem je u (liberalnoj) demokratiji. Tačnije u činjenici da je nastala i razvijala se na Zapadu, u jednom specifičnom kontekstu. A on je provincijalan i parohijalan kao i svaki drugi, pa i balkanski. Proizveli su je ljudi čiji je pogled na svet oblikovan i uslovljen podjednako partikularnom kulturom, čiju društvenu i intelektualnu istoriju mi nismo ni proizvodili ni živeli – iako smo danas njome okovani.
       Ništa u vezi sa (liberalnom) demokratijom – kao, uostalom, i sa samim Zapadom – nije univerzalno. Ona nije proizvod neke svetske, univerzalne istorije i zajedničkog društvenog razvoja. Ona čak nije ni evropska. Ovde je možda mogla da se razvija i na kraju prođe, ali to nikada nećemo saznati.
       Demokratija je u Srbiji uvođena na brzinu, kao transplant, dekretima svezubih evropeizatora. Nekada zaslepljene svetlima Graca i Beča, odnedavno „čistim ulicama“ i „nultom tolerancijom“ Brisela i Haga, ove elite su, po pravilu, bile hronično zgađene Srbijom, blatom i krezubošću našeg siromaštva. Sva njihova pamet danas staje u jednu izraubovanu fotokopir mašinu i Google translate prozorčić – dve glavne alatke razorne, resavske tranzicije Srbije u društveni i razvojni sunovrat.
       Otrov je najopasniji kada je zašećeren. Tako je i naše najveće prokletstvo – blizina i fatalna privlačnost Evropske unije – istovremeno za mnoge građane postala najveća sreća i nada. Tamo naša bela koža i odlično, pri tome skoro pa besplatno obrazovanje otvaraju mnoga vrata. Reč je o kandiranom (anti)razvojnom otrovu za koga nema antidota. Delovaće dok ima onih koji žele i mogu da odu iz Srbije.
       Pokušaću da budem još slikovitiji. Ono što je heroin za pojedinca to je „evropeizacija“ za srpsko društvo. Zavodljiva fikcija zajedničke sreće, koja uništava sve, počevši od zajednice. Na žalost Srbije – i, istovremeno, na veliku radost sve većeg broja njenih isisanih građana – jedna mala zemlja, mnogo siromašnija od EU, ne može da se razvija bitno brže nego sada ako je na „belom šengenu”.
       U globalizovanom svetu, u kome više od pola milijarde ljudi živi u bedi koja je Evropljanima sasvim strana, građani Srbije su suočeni sa jedinstvenim skupom izazova i determinanti.
       S jedne strane, Evropljani smo, ali, nažalost, uživamo samo najmanju i najparadoksalniju od svih evropskih privilegija – i ovde ima mnogo ljudi kojima se može da ne rade. Može im se da kažu ‘neću da radim za tu platu’ samo zato što je svim Evropljanima, pa i nama, nezamisliva hronična glad, ona koja ume da zamiriše na ružnu smrt. Takva glad je moranje, zlo strašnije od ebole, kuge i kolere, svih onih zala koje zamišljamo kao najstrašnija. To je srećnija strana naše razvojne nesreće.
       S druge, previše smo blizu Evropske unije, jeftinih ličnih i društvenih izlaza koje obećava, da bi istrajali u podizanju zemlje koju rastući broj stanovnika više ne doživljava kao svoju. Dobili smo već i hiljadu evra autošovinizam, koji se diči stavom – ‘Zašto bih voleo zemlju koja ne može da mi obezbededi 1000 evra mesečno?’, shvaćenih kao ‘minimum svih minimuma’ i sinonim za ‘normalnost’.
       Jedna od maskota ovog novog individualističkog bezumlja je studentkinja iz Šapca Marta Vasić, narcisoidna Slučajna Srpkinja ispranog neoliberalnog mozga. Ona je sebi, ne kaže kako, obezbedila „kartu za London u jednom smeru“. Slobodna Evropa, vodeći antisrpski medij, piše da Marta „svoje mesto u Srbiji ne vidi jer, kako kaže, sve i da ima pristojnu platu, opet ŠneĆ bi živela u državi koju smatra neuređenom“.
       Ljutita Marta je, predvidivo, libertarijanka, članica „Libeka“ – u suštini ne toliko ekstremne koliko fundamentalističke desničarske organizacije. Antinacionalističke, pa zato o njoj nećete pročitati ništa loše u autokolonijalnim medijima. Iako ih odlikuje prezir prema ljudskoj solidarnosti i državnoj brizi o slabijima, ove militantne sluge i korisni idioti kapitala, tačnije neljudskog, lešinarskog tržišnog fundamentalizma koji je okovao planetu, ovde uglavnom studiraju na državnim fakultetima. Naravno, pre nego što ih prezir prema „neuređenoj“ Srbiji i njenoj sirotinji odvede na prestižne zapadne univerzitete, koji obećavaju mnogo hiljada evra mesečno, gde školarinu, po pravilu, ne plaćaju sami.
       Dnevni list Danas, tvrđava autošovinizma, pretvorio je rubriku „Naši ljudi u svetu“ u kampanju za okretanje leđa Srbiji. Naslovi su „Odlazak iz Srbije nije bio lak, ali je bio neophodan“, „Uz sve promene, život u Dubaiju je neuporedivo bolji nego u Srbiji“ i „Ljudi iz Srbije su naučeni da budu snalažljiviji nego ‘normalan svet’“. Uparena sa kolumnama brojnih mrzitelja ove zemlje, sramno spinovana svedočanstva odbeglih oblikuju sliku Srbije kao gadne, nepopravljive dušegupke u kojoj nikakav napredak nije moguć.
       Srboskeptični Danas nam otkriva i da se Martin kolega Nikola Ristić toliko privikao na život u Tirani „da počinje da mu pridaje isto mesto u životu kao i Zaječaru i Beogradu“. Našavši se, biće, među pripadnicima nacije svetskog šampiona tolerancije i uvažavanja različitosti, naš Nikola je uporedio babe i žabe, raskrstio sa predrasudama o Albancima i shvatio – „Dijalog je stvar koja nam nedostaje“.
       Da, ipak, podsetim da nam je ovo otkriće tople vode saopšteno u albanofilnim novinama u kojima ni u tragovima nema dijaloga sa Srbima neistomišljenicima. U listu koji sliku srpskog zla uporno lažira poredeći patuljaste i nereprezentativne liberalne krugove u Prištini, Sarajevu i Tirani sa celom Srbijom.
       Autošovinizam je naš kismet, sudbinskiji čak i od lažne demokratije – ne može mu niko ništa. Zato ne čudi ni da je i antirežimski izbor Šapčana jako brzo proizveo ne samo sasvim predvidivu opštinsku nedemokratiju, obeleženu potpunom cenzurom u lokalnim medijima, već i bujanje autošovinizma njenih uspaljenih gurua i mesnog hazjajina, željnog da posle Šapca kulturno dekontaminira celu Srbiju.
       Zaboravite vašar. Ovog leta je važilo – Hoćemo li u Šabac na autošovinizam? U maju je objavljeno „prvo kolo ‘Sabranih dela Radomira Konstantinovića’, kapitalnog projekta u 30 tomova“. „Jezik se u savremenom svetu komunikacija banalizuje, pojednostavljuje i kvari. Mi u Šapcu imamo zadatak da se borimo protiv toga jer nas nasleđe na to obavezuje“, objasnio je gradonačelnik koji finansira ovu skupu autošovinističku ludoriju i slavi autora koji je, politički, pisac jedne knjige – jedne od najotrovnijih i najrazorniji u istoriji srpske pisane reči.
       Naravno, upinjujući se da dokažu da su kulturniji, bolji i drukčiji, novokomponovani šabački autošovinisti, kao i njihovi prekaljeni subotički i beogradski instruktori, odlično ilustruju koliko je autošovinizma srpski – srpskiji od vašara, pravoslavlja i šajkače zajedno. Ne znam da li je lepše, ali i Šabac nam demonstrira da je ovde sve autošovinističkije sa „kulturom”. Naravno, onom koja je „prava“ – elitna, visoka, politički korektna i može biti samo slučajno srpska.
       Jedan od razloga zašto je autošovinizam OK – jeste to što je često gej. „Jezivo. Znam gde živim, ali Srbija uvek nađe način da podseti da je gnusna kloaka”, napisao je 13. septembra 2014. godine jedan besni homonacionalista u postu na temu „Beograd prajd“. Njegovu jezu i sramnu, autošovinističku fekalizaciju cele Srbije izazvalo je prebijanje nemačkog aktiviste, koji je učestvovao na konferenciji o pravima „LGBT populacije“. Ona je postala udarna pesnica neoliberalizma i neokolonijalizma, uglavnom vesela i samopravedna „pešadija“ pokoravanja Srbije i desubjektivizacije njenih građana, kamuflirana bojama duge.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX