SVEDOK Internet



Broj 1208.

Poseta
5875225

Rajhstag u Progresu?!

Mađarizacija ili - kako su nas odnarođavali?

„Zoranin zakon“ o prevozu putnika krši osnovno ljudsko pravo na rad

Javna prozivka, tajno „muljanje“

Od Karla Marksa do kapitalizma


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Može li Aleksandar Vučić biti zamenjen Goranom Vesićem?
Rajhstag u Progresu?!
Piše: Istoričar Bojan Drašković

       Politička karijera Gorana Vesića kao da je iskočila iz TV serija Siniše Pavića. Za njega, čak i dok je bio visoki funkcioner Demokratske stranke i jedan od najbližih saradnika ubijenog premijera Zorana Đinđića pričalo se po čaršiji da mu pamet nije jača strana...
       Ali baš te čaršijske priče i ogovaranja nimalo mu nisu smetale da napreduje u karijeri. Naprotiv, po onoj staroj arapskoj poslovici „psi laju a karavani prolaze“, tako je Vesićev politički karavan prošao do samog središta srpske vlasti.
       Upravo, poput neuništivih Pavićevih TV junaka, Šojića i Kurčubića, ni Goranu Vesiću nisu mogli da naude nikakvi mlađi referenti Pantići niti Gige Moravci, on je ostajao i opstajao, privremeno nestajao i vaskrsavao, u ovom ili onom obliku, na onoj ili ovoj poziciji, ali uvek pri vlasti i novcu, centrima moći.
       Posle ubistva Zorana Đinđića, Goran Vesić je iznenada nestao iz javnosti. Našao je uhleblje u sportskom društvu Crvena Zvezda, na dobro plaćenoj izmišljenoj poziciji „savetnika“, rezervisanoj za ljude od „posebnog poverenja“ i „ društvenog statusa“, da bi na javnu scenu isplivao tek deceniju kasnije. I onda su ga zlobnici optuživali za loše poslovanje kluba koje je Crvenu Zvezdu dovelo do ivice bankrota, ali ništa zato, kao u svakoj srpskoj komediji lakog žanra, neko je rešio da Vesića politički aktivira i nagradi pozicijom prvog čoveka Beograda, o čemu je u Đinđićevo doba mogao samo da sanja.
       Novom naprednjačkom režimu, kadrovski neusaglašenom, bili su potrebni ljudi od iskustva i poverenja, ljudi koji su prošli „sito i rešeto i grdni svijet ispitali“, koji su otporni na klevete i šikaniranja, i koji mogu da učestvuju u svakoj vrsti političkog cirkusa. Na njihovim plećima, otpočela je „obnova i izgradnja“ današnjeg Beograda na vodi ili kako bi zlobnici rekli Beograda pod vodom.
       Neprihvaćeni provincijalac, Goran Vesić, upravo poput njegovog TV dvojnika Srećka Šojića, pristao je na ulogu plakata za pljuvanje uzornih građana što subotom izlaze na protest, intelektualaca, drugosrbijanaca, sadašnjih velikih i malih opozicionara, ljudi iz kafića koji ga umalo nisu umlatili, kada je u centru Beograda pokušao da održi promociju svoje knjige.
       Jedan primerak knjige je spaljen, za šta je odmah, ne časeći ni časa, sam Goran Vesić optužio opozicionare - da su naslednici Adolfa Hitlera, doduše poznatog po spaljivanju knjiga u velikim količinama, a ne jedne knjige i to Vesićeve?!
       Pa se prirodno postavlja pitanje zašto beogradski opozicionari toliko mrze Gorana Vesića?
       Prema svemu, već viđenom i doživljenom, moglo bi se zaključiti da je on, za njih, kao i u vreme premijera Zorana Đinđića, bio i ostao simbol primitivizma, gluposti i mediokritetstva, ali istovremeno političke prilagodljivosti, nesalomljivosti i drskosti vlasti.
       Upravo je on, Vesić, onaj mali ali ključni teret koji ih boli i lomi im kičmu i oduzima im nadu da će sve biti bolje i da će Vesićevo vreme proći.
       On je postao paradigma koja je ostvarila onu čuvenu parolu Nikole Ljubičića: posle Tita – Tito, samo u ovom slučaju ona bi glasila: posle Vesića – Vesić. Sve nam se čini da u Srbiji vesića nikada nestati neće, on je neuništiv.
       Tako je Goran Vesić, ni kriv ni dužan, postao simbol snage policijsko-partijske države koja može da čini šta joj je volja i koja poput biblijske zveri iz Otkrovenja Jovanovog, određuje ko će trgovati a ko kupovati i ko će kako živeti. Upravo je ona odabrala Vesića i njemu slične da budu glave ovom nesrećnom narodu.
       Jer, kako nas istorija uči, u ovoj zemlji, pored obilja pametnih i kreativnih ljudi, koje doduše proterujemo, prodajemo i izvozimo u inostranstvo, pošto s njima ne znamo šta da radimo, policijsko-partijska vlast uvek se opredeljivala za Vesića i njemu slične, ljude ispod proseka, prividno poslušne, nekreativne ličnosti i štićenike.
       Sada kada je Goran Vesić, za zlobnike kojih je najviše među intelektuacima i njegovim bivšim partijskim drugovima u opoziciji, rešio da se objavljivanjem knjige upiše među intelektualce, došlo je do burne i krajnje neprimereno žestoke reakcije protivnika njegovog lika i dela.
       Prema njima, Vesić–intelektualac, značio bi isto što i Srećko Šojić–intelektualac, a takvu stvar beogradska čaršija, surova beogradska čaršija, još uvek nije spremna da prihvati. Goran Vesić je svojom knjigom, očigledno napisanom na osnovu kolumni iz Politike, za koje moram priznati nimalo nisu loše, bacio rukavicu u lice svima onima koji su ga do sada smatrali glupakom; u prvom redu; opoziciji, građanima ali i velikom delu inteligencije koja se prvi put u srpskoj istoriji našla potpuno udaljena od dnevne politike i političkog života, uopšte.
       Intelektualci (od mudrosti i integriteta) bukvalno su, u poslednjih trideset godina, proterani iz politike. U političkim strankama koje vladaju i upravljaju, tj. koje dele vlast i novac, bilo da se nalaze na strani desnih ili levih, vladajućih ili onih koji to nisu, teško da se može naći ijedan intelektualac od formata (izuzetak je, po nekim mišljenjima, predsednik SANU).
       Što bi, parafrazirano; rekao jedan od pesnika koji doduše ceni Vesićevo mišljenje, šta će intelektualac u politici kad tamo nema nikog svog. Možda je uravo taj veliki nedostatak intelektualaca u politici, primorao Vesića da konačno uzme stvar u svoje ruke i da pokuša ispraviti krivu Drinu, u čemu su ga sprečili njegovi mrzitelji i spaljivači knjiga, po njemu nalik na Adolfa Hitlera i naciste.
       A kada smo kod Hitlera, morali bismo i o njemu prozboriti koju reč. Hitler je pre svega bio revolucionar u pravom smislu te reči. I kao svaki pravi revolucionar on je tačno znao šta radi i čemu teži, svesno je ubrzavao istoriju idući pravo ka svom cilju bez obzira na žrtve i posledice.
       Hitler nije bio ni glup ni groteskan, kako ga je prikazao Caplin u Velikom diktatoru. On je bio zao, s razvijenim osećajem za politiku. Svoje protivnike je pobeđivao brzinom koju je retko ko mogao da prati i bukvalnim korišćenjem, a kasnije i konstruisanjem situacija i događaja. Bio je najveći medijski manipulator 20. veka, i kao takav, ma koliko negativno mišljenje o njemu imali, potajni je uzor mnogim, malim diktatorima i osvajačima vlasti, koji se ne dive toliko njegovog političkoj doktrini i ideologiji, koju doduše i ne razumeju, koliko moći i vlasti koju je uspeo da prigrabi za sebe, i nametne se za vođu milionima Nemaca.
       On je odmah po dolasku na vlast, iskoristio paljenje Rajhstaga da bi komuniste stavio van zakona, što u to doba nije bilo nimalo uobičajeno, pa bi se moglo reći da mu je taj potez pribavio i brojne spoljnopolitičke simpatije.
       Treba se prisetiti da je Jugoslavija i bez paljenja Rajhstaga stavila komuniste van zakona proglasivši ih za antidržavni element još 1921. godine. Kriza oko Rajhstaga se još nije ni završila, a on je iskoristivši smrt ostarelog predsednika Vajmarske republike Hindenburga, dva meseca kasnije prigrabio njegova ovlašćenja i priglasio se za firera nemačkog naroda, zavodeći neverovatnu partijsku diktaturu, uz pojačan propagandni rad, što nas dovodi do događaja koji bi se mogao povezati s našim Vesićem, 10. maja 1933. godine, kada je širom Nemačke počelo masovno spaljivanje knjiga, koje su napisali Jevreji, komunisti i razni drugi nepoželjni antinacistički pisci. Ovi događaji, po mnogo čemu okultnog karaktera, odredili su pravu nameru nacističkog totalitarnog režima; da ima apsolutan monopol nad istinom.
       U tome Hitler, nimalo nije bio originalan, radio je upravo ono što su vekovima pre njega radili inkvizitori i jezuiti, koji su razvijajući kult zabrane i uništavanja knjiga, baš poput uništavanja živih bića, hteli da unište postojeću i kreiraju neku novu stvarnost. Tako se u nacistikoj Nemačkoj, ostvarila ona proročanska Hajneova misao, da tamo gde se knjige spaljuju uskoro će se spaljivati i ljudi. Kao što se takođe, ostvarila i ona misao Mihaila Bulgakova da rukopisi ne gore. Kako? Ako bi se pažljivo anaizirali Hitlerovi govori, baš iz vremena neposredno nakon velikog spaljivanja knjiga, naročito u njegovom ekonomskom i socijalnom programu, u njima bi se moglo pronaći mnoštvo misli i ideja Marksa i Engelsa koje je ovaj antisemita bukvalno plagirao. Tako da ispada da je Hitler spaljivao knjige samo zato da se ne bi znalo odakle je crpeo ideje za svoju kvazi-nauku i kvazi-ideologiju. Kao revolucionar, on je bio utopista i socijalni inženjer. I stvarao je svet po modelima onih koje je često proganjao. On je kao i mnogi pre njega i posle njega falsifikovao istoriju i kreirao neku svoju šizofrenu stvarnost. Na taj način kuturno je kontaminirao Nemce.
       Ako bismo se složili s ovom mišlju i iz nje pokušali da izvučemo nekakvu analogiju, dobili bismo krajnje paradoksalan zaključak, prema kome, Dragan Đilas i njegovi pajtaši, okultno su spalili Vesićevu knjigu da se ne bi videlo da oni svoje ideje plagiraju od samog Vesića.
       Doduše, samo javno spaljivanje Vesićeve knjige, iako krajnje primitivan čin, koji ne odobravam kao i sam čovek od knjige i pera, moram priznati da je više ličio na preformans u duhu Marine Abramović nego na neku srpsku verziju nacističke bibliofobije.
       U Srbiji se knjige ne spaljuju, u Srbiji se knjige recikliraju (na recikliranim verzijama jedne doktorske disertacije doktoriraju – i posle objavljuju knjige – desetine paraintelektualaca, nušićevskih doktora); tako da se ni ljudi ne spaljuju, oni se u svakom slučaju recikliraju – bar „moralno“ i „duhovno“.
       Intelektualci kojima su vrata političke moći trajno zatvorena ne vole Gorana Vesića ni njemu slične. Potajno im zavide na društvenom uspehu koji ne mogu da objasne i razumeju. Za njih je Goran Vesić tajna koji ne mogu da otkriju.
       A sama stvar mi se čini mnogo jednostavnijom nego što izgleda. Moć nevoljenog Vesića, ružnog pačeta srpske inteligencije i belog labuda srpske politike, počiva na čitavoj armiji malih ili većih „vesića“. Direktnih produkata partije i policije. Dece vlasti. Zato ih se vlasti, ma koje bile i ma kakve bile i ne odriču, vole ih iako ih ceo svet mrzi. Štaviše, što ih intelektualci, (polu)inteligenti i čaršija (horski ili u solo izvođenju) više mrzi i napada, vlast ih više voli. Oprašta im grehe kao što dobri roditelj oprašta svojim bludnim sinovima. Oprašta im njihovo neznanje, loše rukovođenje državnim finansijama, seču parkova, upropašćavanje spomenika kulture ...
       Goran Vesić je brana političko-policijske elite od nesigurnih i kritici nastrojenih intelektualaca. On je tako, ni kriv ni dužan, postao simbol političke moći mediokritetstva, simbol slabog ali neuništivog malog čoveka u velikoj fotelji, simbol antiitelektualca, kome nikakve promene režima ne mogu nauditi. On se poput mačke uvek dočepa na noge, ima devet života. On je postao simbol epohe i most između Miloševićeve, Đinđićeve, Tadićeve i Vučićeve Srbije. Lideri se menjaju ali Vesić ostaje i opstaje, nekad u senci, nekad van nje, ali uvek u vrhu vlasti.
       Otuda groteskni napad na grotesknu ličnost, kao i groteskna insinuacija mračne evropske prošlosti, koja nam se, s vremena na vreme čudno pretvara u „svetlu budućnost“, prema kojom koračamo, s Vesićem, ka Vesiću, protiv Vesića, za Vesića. Ali kako stvari stoje i kako se kreću sadašnji vlastodržac Vučić lako može biti zamenjen Vesićem – intelektualcem koji munjevito brzo evoluira i na koga domaći (i strani?!) najviši faktor državne moći ne obraća naročitu pažnju. Ili se varam?
       Tajna Vesićevog političkog uspeha je u činjenici da on ćuti i trpi, radi, znajući dobro ko stoji iza njega. On je pokriće, teško stečeno, čovek čiji obraz sve trpi. Zato ga čuvaju, paze i nagrađuju. Jer, ma koliko to čudno i glupo zvučalo, u današnjoj Srbiji, nije lako biti Vesić.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX