SVEDOK Internet



Broj 1208.

Poseta
5875205

Rajhstag u Progresu?!

Mađarizacija ili - kako su nas odnarođavali?

„Zoranin zakon“ o prevozu putnika krši osnovno ljudsko pravo na rad

Javna prozivka, tajno „muljanje“

Od Karla Marksa do kapitalizma


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Istraživanje: Još od 1840. do danas, ništa bitno se nije izmenilo u odnosu politike Berlina prema Beogradu
Citav Balkan je nemačko dvorište
Piše: Nikola N. Živkovic

       Kad autor u naslovu napiše Jugoistok on misli na jugoistok Evrope.
       Pod tim pojmom Terner obuhvata Jugoslaviju, Bugarsku i Rumuniju, dok za Albaniju, Grčku i Tursku veruje – kako je malo kasnije i objasnio – da ne pripadaju tom geografskom pojmu.
       Već na samom početku knjige izdavač je utvrdio kako „do danas ne postoji sveobuhvatni prikaz balkanske politike Nemačke od vremena kada je ona bila carevina pa do Vajmarske Republike i doba nacionalsocijalizma. A takva knjiga predstavljala bi pretpostavku da utvrdimo istorijski veze ili kontinuitet današnje nemačke politike prema Jugoistoku Evrope...
       Klaus Terner analizira najbitnija planiranja nemačkog „prodora na istok“ od 1840. do 1945. godine“.
       U uvodu svoje knjige Terner kaže, kako na početku jugoslovenske krize „stoji akcija nemačke vlade, koja je u decembru 1991. izvršila snažan pritisak na internacionalnu politiku i uspela u svojo nameri da Evropska unija najzad prizna Sloveniju i Hrvatsku kao suverene države. To je dovelo do raspada Jugoslavije.
       Nemačka politika separatnog priznavanja ove dve jugoslovenske republike spoljnopolitički gledano predstavlja prvi potez nemačke vlade da je od godine 1945. sama, bez saglasnosti svojih saveznika na Zapadu – a pre svega Sjedinjenih Država – donela suverenu spoljnopolitičku odluku.
       Strana štampa je taj potez Nemačke, gotovo jednoglasno, okarakterisala kao uzrok, odnosno, kao faktor koji je ubrzao rat, koji je počeo u Hrvatskoj, a ubrzo se proširio, početkom 1992. godine, u Bosni i Hercegovini. Pri tome su pojedini međunarodni komentatori pisali o istoriji nemačke politike prema Balkanu.
       Mnogi su podsetili na činjenicu, da je Nemačka dva puta napala Srbiju, odnosno Jugoslaviju i to u oba svetska rata u 20. veku. Nemačka je stvorila Hrvatsku godine 1941–1945, koja je bila nemački satelit“.
       Na prošlost se pri tome nisu pozivala samo internacioanlni komentatori, nego i „nemačka štampa. Ona je nastojala da raspad Jugoslavije istorijski opravda. Tako je po njoj Jugoslavija, iznenadno, bila nesposobna da postoji, jer je bila ‘veštački proizvod Pariskog ugovora’ iz godine 1919.
       U istom dahu nemački mediji bi dodali, kako Hrvatska i Slovenija pripadaju ‘Srednjoj Evropi’, koja tradicionalno stoji pod uticajem Nemačke, a nikako ne pripada ‘Balkanu’.“
       Danas se nažalost jedva govori o diskusiji koja se „šezdesetih godina 20. veka u Nemačkoj vodila u vezi analize istoričara Frica Fišera.
       On je podrobno govorio o velikonemačkim političkim interesima pre 1914, a naročito je podvukao odgovornost Nemačke za Prvi svetski rat.“
       Od 1871. godine pa do 1945, dakle „od stvaranje ujednjene, nacionalne nemačke države pod Bizmarkom, proteklo je 74 godine. Ovih 74 godine čine jednu jedinstvenu celinu i kontinuitet, a naročito na području spoljne politike. To čovek ne može, a da ne vidi taj kontinuitet od Carske Nemačke, pa do Vajmarske Republike i nacionalocijalizma.“
       Nemački istoričar Fric Fišer pokazao je na ubedljiv način, da je Nemačka posle ujedinjenja pod Bizmarkom godine 1871. počela da vodi „ekspanzivnu politiku. Tim kursom je plovila nemačka lađa od godine 1871. Nemačka je rešila da postane svetska sila. Do tog cilja planirala je da dođe uz pomoć privrednog imperijalizma, naoružanja, pojačanim uticajem na Balkanu i kolonijalnom politikom. Berlin je bio spreman da do tog cilja dođe čak i po cenu da prouzrokuje svetski rat.“
       Pored Frica Fišera veoma zapažen prilog toj temi pružio je i Andrej Mitrović (vidi: Andrej Mitrović, Kontinuität und Diskontinuität in der deutschen Südosteuropapolitik 1914–1941, in: Balcanica. Annuaire de lžInstitut des Etudes Balcaniques, Belgrade, Vol. 8 /1977/, p. 562f.)
       U ovoj Ternerovoj doktorskoj disertaciji reč je o Jugoistoku Evrope, a taj pojam obuhvata Jugoslaviju, Bugarsku i Rumuniju.
       Neki autori, međutim, pod tim pojmom misle i Mađarsku, dok drugi tu zemlju svrstavaju u Srednju ili Istočnu Evropu.
       Albaniju i Grčku autor nije analizirao, premda te zemlje po svojoj geografskom položaju pripadaju Balkanu. No, Terner te zemlje nije uvrstio u razmatranje, jer je Nemačka prema tim zemljama imala sasvim drugi, blagonaklon politički i ekonomski koncept.
       „Glavna linija nemačke privredne ekspanzije od godine 1840. do 1945. teče rekom Dunav, a potom i železnicom, kada je u drugoj polovini 19. veka izgrađena pruga od Berlina preko Beča, Budimpešte, Sofije, Carigrada, a kasnije je proširena do Bagdada.“
       Prvo poglavlje Ternerove studije nosi naslov: Geneza nemačkih planova prema Balkanu (Die Genese deutscher Südosteuropapläne, 1840–1850). Među prvim geopolitičarima, koji je u Nemačkoj skrenuo pažnju javnosti na važnost Balkana bio je Fridrih List, 1789–1846, otac nemačke nacionalne ekonomije. Pored trgovačko političke važnosti, jugoistok Evrope bitan je za Berlin i zbog jednog drugog razloga. „List se naime zalaže da se talas nemačke emigracije preusmeri i umesto da se narod seli u Severnu Ameriku, mnogo je korisnije za Nemačku, da se emigranti naseljavaju na Balkanu. Ovde će emigranti biti znatno korisniji za nemačku privredu. Pri tome valja da se oslonimo na staru nemačku tradiciju, dakle, treba da se prisetimo pokreta, kada su sredinom 12. veka. mnogi Nemci s područja Rajne i Mozela emigrirali u Erdelj („Transilvaniju“, kako to zovu Rumuni) i u Banat. Zadatak tih nemačkih emigranata jeste da nasele te krajeve i da ih osiguraju kao interesne sfere Nemačke.
       Nemački doseljenici na Balkan valja da dobiju specijalne privredne i kulturne privilegije“.
       Nemci su masovno emigrirali ne samo u Ameriku, Kanadu i na Balkan. „Ostala važna meste na prostoru istočne Evrope, gde su se u prošlosti naseljavali Nemci, jesu teritorije Poljske, Baltika, Crnog mora, te područje oko reke Volge i Kavkaza.“
       Sin poznatog pisca Herdera, Frajher fon Herder (Freiherr von Herder), posetio je u prvoj polovini 19. veka Srbiju i kada se vratio u Nemačku, svoje utiske s puta objavio je u Augsburger Allgemeine Zeitung. Najviše je bio impresioniran bogatstvom ruda i metala Srbije (Augsburger Allgemeine Zeitung, Außerordentliche Beilage. Nr. 543–544, 30. 12. 1835).
       Ukupan broj Nemaca koji je emigrirao „od godine 1820. do 1914. procenjuje se na oko šest miliona. Od tog broja, oko pet miliona naselilo se u Severnu i u Južnu Ameriku.“
       Ovim tekstom List je Balkan proglasio „kao područje koje je u budućnosti predodređeno da postane mesto naseljavanja, odnosno da postane buduća nemačka kolonija.
       Reč je o cilju, na koga su u decenijma koja su sledila pozivali mnogi drugi nemački geopolitičari.“
       List je bio prvi koje je izbacio parolu: „Nemačka ima misiju da civilizuje Balkan.“
       Ova deviza decenijama posle Lista poslužila je kao motiv u stvaranju ideologije „Srednje Evrope“. Ta ideologije imala je za cilj da prikrije stvarne nemačke privredne ekspanzivne motive prema Balkanu. List je ciljeve svoje ideologije malo doterao i ulepšao, pa je govorio o nemačkoj „kulturnoj misiji“ na Balkanu, kao što je, eto, bila i u Srednjoj Evropi. I to sve s namerom, kako ne bi morao da kaže pravu istinu, odnosno da je cilj Nemačke da zavlada i pokori Jugoistok Evrope.
       Ovde imamo na delu svest o misiji koja se hrani se iz tri izvora: iz sekularizovane hrišćanske ideje, iz sećanja na doba kolonizacije Nemačkog viteškog reda u Srednjem veku koje se odnosi na prostor Istočne i Jugoistočne Evrope i na veru liberala u progres. Nemačko naseljavanje i prodiranje na Istok od 10. do 14. veka od mnogih, pa i od prosvećenih, liberalnih nemačkih istoričara 19. veka. ocenjeno je kao pozitivno“.
       List se najodlučnije suprostljavlja ruskoj ekspanziji prema Jugoistočnoj Evropi, prema Balkanu. U Rusiji je on video pre svega običan konglomerat velikog broja varvarskih hordi, koji se vodi instiktom divljih životinja. Zato je neprirodno da jedna „varvarska zemlja“ silom oružja osvoji i vlada jednom drugom „varvarskom zemljom“.
       Kako bi se sprečilo, da se Rusija stavi na čelo svih varvara Evrope i Azije, mora se sve učiniti da Rusija izgubi uticaj na Balkanu i Bliskom istoku. Da bi se postigao taj cilj, potrebno je izgraditi snažnu branu, pravu tvrđavu protiv Rusije. A taj efikasan instrument jeste mirno osvajanje zemalja, kroz koje protiče Dunav“.
       Autor nam na brojnim primerima pokazuje, kako ove poglede nije imao samo List, već i mnogi nemački političari i ekonomisti sve do početka Drugog svetskog rata.
       Dok je on – kao i mnogi njegovi savremenici – hteo da potisne ruski uticaj u Evropi, List je s druge strane nastojao da sa svetskom silom Velikom Britanijom godine 1846. stvori savez.
       Nemačka je u to vreme bila suviše slaba da bi mogla da konkuriše Engleskoj. Zato je on predlagao da se savez s tom svetskom silom sastoji od jedog prećutnog ugovora, kojim se i Nemačka i Velika Britanija obavezuju da će da podele svoje uticajne sfere.
       List je svoj predlog saveza s Londonom obogatio jednim dekretom, na osnovu koga je on Velikoj Britaniji priznao pravo da vlada Malom Azijom i Egiptom. S druge strane, taj memorandum je predviđao proširenje nemačke vladavine nad svim balkanskim teritorijima, koje su bili u sastavu Porte.
       Reč je, dakle, o današoj Rumuniji, Bugarskoj i jugu Jugoslavije.“
       Argument Lista u prilog nemačko–engleskog saveza imao je rasističku osnovu. On je nemačko i englesko stanovništvo uvrstio u rubriku „germanska rasa“.
       A ta rasa, po Listu, ima sledeću misiju: „Jedva da postoji sumnja u ispravnost stava, da je germanska rasa od Božjeg proviđenja, te ima zadatak da civilizuje divlje i varvarske zemlje“.
       Ovime je List bio prvi koji je predložio da dođe do nove podele sveta i to između Velike Britanije i Nemačke. A svoju tezu je potkrepio učenjem o nadmoćnosti germanske rase nad slovenskom i romanskom.
       List je u junu godine 1846. otputovao u London i svoj memorandum predao je britanskoj vladi. Engleska je međutim odbila njegov plan. List je u toj meri bio razočaran odgovorom Londona da je ubro posle toga, 30 novembra 1846, izvršio samoubistvo.
       Listove ideje međutim ostale su i dalje veoma žive. Paul Pficer (Paul Pfizer) zastupao je gotovo identične ideje kao List. Pficer je objavio knjigu Otadžbina i u njoj se zalagao da se stvori nemačko carstvo koje ima da se prostire od Baltičkog do Crnog mora. (Paul Pfizer, Das Vaterland; Stuttgart 1845, str. 293 i 296.) I u pogledu emigracije Nemaca, delio je mišljenje Lista, da Nemci naime ne treba da se sele u Ameriku, već da naseljavaju područje Bačke, Banata, Erdelj i deltu Dunava. A što se tiče Austrije, Pficer je bio ubeđen da će pre ili kasnije Austrija postati deo velike nemačke države. Time će takva država biti dovoljno jaka da se odupre prodoru slovenskih i romanskih naroda“.
       Kontinuitet nemačke politike jasno se vidi u planovima Berlina da ovlada područjem Dunava, te železnicom koja spaja Berlin s Bečom i Budimpeštom i dalje, s Beogradom, Sofijom, Carigradom i završava se s Bagdadom. Ostala područja Balkana Berlin je velikodušno prepusti interesima Beča i Pešte.
       A da je stvorena država Albanije, tu činjenicu pre svega ima da zahvali nemačkoj i austrijskoj vladi, koje su na Londonskoj konferenciji, godine 1913, pazile da Srbija ne izađe na Jadransko more, jer bi time Rusija, glavni saveznik Srbije, mogla da se dobije pomorsku bazu na Sredozemnom moru.
       Tako su se ovde u potpunosti poklopili interesi Zapada, pre svega Berlina i Londona. Interesi Nemačke, Engleske i Francuske u mnogim ekonomskim i geopolitičkim sporovima bili su nepomirljivi, no oko jednog pitanja uvek su se složili: ako već ne može da se sasvim spreči, onda da se što je više moguće potisne uticaj Rusije. Ovo se najbolje može da vidi tokom čitavog 19. veka na primeru Balkana.
       Zasluga autora ove knjige sastoji se pre svega u tome, da je čitaocima pružio veoma iscrpnu literaturu, koja se od Lista do naših dana bavila temom nemačkog prodora na Balkan. Samo da pomenem nekoliko najvažnijih imena: Amerikanac Majer (Henry Cord Meyer, Mitteleuropa in German thought and action, The Hague 1955), francuski istoričar Droz (Jacques Droz, LžEurope Centrale. Évolution historique de lžIdee de „Mitteleuropa“, Paris 1960), Ratman (Lothar Rathmann, Stoßrichtung Nahost, Berlin, DDR, 1963), Erl (Edward Mead Earle, Turkey, The Great Powers and the Bagdad Railway, New York 1966) i Nauman (Friedrich Naumann, Mitteleuropa, Berlin 1915).
       Zasluga autora knjige sastoji se u tome da je čitaocima ubedljivo pojasnio gde su uzroci nesporazuma u vezi s nekim terminima, koji su tako često i u svakodnevnoj, nekritičkoj, publicističkoj upotrebi. Terner je spomenuo pojam Srednja Evropa (Mitteleuropa). On nije samo bezazlen geografski, ili, kako je jednom duhovito primetio Peter Handke, „meteorološki pojam“, već pre svega ideološki i kao takav „stoji u brojnim tekstovima kao sinonim za nemačko pravo na vladavinu i hegemoniju nad širokim prostorom centralne, istočne i jugoistočne Evrope“.
       Da je ova tvrnja tačna, potrđuje i nemački istoričar Momzen (vidi: Wolfgang Mommsen, Die Mitteleuropaidee und die Mitteleuropaplanungen im Deutschen Reich vor und während des Ersten Weltkrieges, in: Mitteleuropa–Konzeptionen in der ersten Hälfte des 20. Jahrhunderts, herausgegeben von Richard G. Plaschka / Horst Haselsteiner / Arnold Suppan, et al.. Wien 1995, p. 3)
       Prvi koji je upotrebio pojam „Srednja Evropa bio je August Cojne i to već godine 1815“.
       Međutim, prvi koji je upotrebio „Srednja Evropa“ u smislu nemačkog prava na hegemoniju nad tim prostorom bio je Mendelson (G. B. Mendelssohn, Das germanische Europa, Berlin 1836). Po Mendelsonu taj se prostor proteže na jugu do Beograda i zatim rekom Dunav ide sve do Crnog mora.
       Veoma korisne radove na temu nemačke političke ambicije prema Balkanu dali su nam francuski publicista Šeradam (Andre Chéradame, The Pangerman Plot unmasked, New York 1917.) i Ceh Tomas Masarik (Thomas G. Masaryk, Pangermanism and the Eastern Question, in: The New Europe, 1916, pp. 2–19).
       A kada su u pitanju knjige koje se odnose na Prvi svetski rat, onda, po Terneru, moramo da spomenemo Frica Fišera i Gučea (Willibald Gutsche, Mitteleuropaplanungen in der Außenpolitik des deutschen Imperialismus vor 1918. in: Zeitschrift für Geschichtswissenschaft, 20 (1972); Isti, Zur Mitteleuropapolitik der deutschen Reichsleitung von der Jahrhundertwende bis zum Ende des Ersten Weltkrieges, in: Jahrbuch für Geschichte, Berlin (DDR), Vol. 15, 1977).
       Ako govorimo o vremenu vladavine nacionalsocijalizma, onda svakako valja spomenuti Gajsa (Imanuel Geiss, Der lange Weg in die Katastrophe, a. a. O.; Isti, Das Deutsche Reich und die Vorgeschichte des Ersten Weltkrieges, München/Wien 1978).
       Knjiga ima blizu šest stotina strana i mogao bih da citiram još tridesetak radova, koje je Terner spomenuo kao relevantne za njegov rad. No, čini mi se da je već i ovo dovoljno da čitaoce zainteresuje za njegovu knjigu.
       Na kraju, želeo bih da ukažem na to na zašto je ova knjiga izuzetno važna. Prvo zato, kako i sam Terner kaže, jer govori o kontinuitetu nemačke politike prema Srbiji i uopšte prema Balkanu. Kada se pažljivo prouči ova knjiga, čitalac dobija utisak da se od godine 1840. do danas, zapravo nije ništa bitno izmenilo u odnosu Berlina prema Beogradu. Jedina razlika je u tome, da su pre sto i više godina nemački političari bili iskreniji, pa su otvoreno govorili da žele da vladaju nad tim prostorom i to u ime „više nemačke rase“ i njene civilizatorske misije prema „varvarskim plemenima“ Balkana.
       Danas, razume se, to ne bi bilo „politički korektno“. U naše vreme Nemačka i Zapad, dakle, svoje pravo da gospodare Balkanom – ali i svetom uopšte – zasnivaju na „univerzalnim vrednostima zapadne civilizacije“. U tom paketu stoje na istaknutom mestu „odbrana opštih ljudskih prava“ i „promocija demokratije“.
       Dok su u 19. veku London, Berlin i Beč slali u „neposlušne krajeve sveta“ topove i misionare, danas, u 21. veku njih zamenjuju „osiromašeni uranijum“ i „nevladine organizacije“. Zadatak im je, međutim, isti: valja ubediti „urođenike“ da je njihova kultura inferiorna i da će postati „deo svetske zajednice“, samo ako prihvate vrednosti koje im propovedaju Vašington, London, Pariz i Berlin.

KO JE TERNER?
       Klaus Terner (Klaus Thoerner) je rođen 29. marta u Oldenburgu (Donja Saksonija). Od 1985-1991. studirao pedagogiju na Univerzitetu Karl fon Osjecki u Oldenburgu, 1988–1994: studirao društvene nauke na istom univerzitetu; od 1995. doktorand u Institutu za političke studije II Oldenburškog univerziteta (tematsko područje: „Nemačka istočna i jugoistočna politika u prošlosti i sadašnjosti i nemački antisemitizam“).
       U februaru 2000. odbranio doktorat političkih nauka na temu „Nemačke koncepcije jugoistočne Evrope od 1840–1945“. Knjiga koju ovde prikazujemo (objavljena 2008. godine) prerađena je verzija njegovog doktorata.
       U 2019. izlazi mu knjiga „Nemačka zabluda o radu i mržnja prema Jevrejima“. Koautor je i sledećih knjiga: „Pad Jugoslavije“ (1997), „Goldhagen i nemačka levica“ (1997), „Nema rata bez Nemaca. Kosovo i nova nemačka geopolitika“ (1999).






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX