SVEDOK Internet



Broj 1208.

Poseta
5875238

Rajhstag u Progresu?!

Mađarizacija ili - kako su nas odnarođavali?

„Zoranin zakon“ o prevozu putnika krši osnovno ljudsko pravo na rad

Javna prozivka, tajno „muljanje“

Od Karla Marksa do kapitalizma


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

LICNI STAV: Srbija između savremenosti i primitivizma
Poslušnici i podanici
Piše: Mr Srdjan D. Stojanović

       Da li su pregovori o izbornim uslovima i zakonodavstvu, pod pokroviteljstvom Euvropske Unije, znak napretka u političkom odnosima i životu zemlje ili samo još jedan znak „naših specifičnosti“, odnosno zabrinjavajućeg zaostajanja za standardima civilizovanog sveta?
       Da li je takva situacija isključivo posledica sistemske entropije ugrađene u kulturu Srba kao nacije, ili su tome doprineli i eksterni (strani) činioci? Cini se da su u pitanju oba.
       Gde mi to zapravo živimo – često se zapitam, kao uostalom i mnogi naši ljudi. U plemenskoj (tradicionalnoj) zajednici ili u savremenoj državi? Koliko god svi mi živeli u epohi interneta, fantastičnih novih tehnologija i invencija, život u Srbiji (ili Srbistanu) je jedno frustrirajuće i šizofreno iskustvo. I bojim se da nam sa ovakvim akterima na političkoj (javnoj) sceni nema pomoći.
       Dvadesetak godina posle zakasnelog pada Miloševića čini se da je Srbija dalje od statusa normalnosti – jedine vrednosti kojoj smo mogli realno da se nadamo na raskrsnici dva milenijuma. Siromaštvo (materijalno i duhovno) nije nešto što se može lako i kratkoročno prevazići – pa stoga nismo mogli ni da se tome nadamo.
       Da li je režim jednog čoveka zaista ono što priliči našoj i/ili bilo kojoj civilizovanoj državi? Ne može se reći da je to klasičan diktatorski ili tiranski režim – takvo vreme je davno prošlo i više nigde na svetu nema vladara tipa Staljina, Hitlera, Džingis Kana ili Miloša Obrenovića.
       Prisustvujemo vremenu kada čak i severno-korejski režim pokušava da se osavremeni i prilagodi.
       Međutim, apsolutna dominacija jednog čoveka nad svim segmentima života nije prirodna. U savremenim državama poredak je zasnovan na institucijama – a ne na ličnosti jednog čoveka, ma kako bio on mudar, čestit i prosvećen. Te institucije su garancija da će se javni život odvijati u priprodnoj konkurenciji i poretku znanja, vrednosti, kompetentnosti – a ne po dobroj (ili zloj) volji vrhovnog, jedinog i neprikosnovenog „autoriteta“.
       Zato je nametanje takvog modela vladanja (i od znatne većine građana prihvaćen) zapravo znak bolesti tog pojedinca koji gradi i upražnjava takav poredak, pri tome uživajući u njemu. Međutim, to je siguran znak da je i samo društvo i ambijent u kome se to dešava bolesno. U Srbiji većinom postoje podanici, poslušnici i oni koji nemaju izlaza, a tek nedovoljno veliki segment građana koji mogu da nezavisno i nepristrasno misle i delaju u pravcu korišćenja svojih prava. Suma takvih državljana na ovoj teritoriji (zvala se ona Srbija ili ma kako drugačije) jeste stvarnost – onakva kakva jeste! Prizivanje i proklinjanje stranog faktora za takvo stranje, koliko god imao on uticaja, samo je loš izgovor.
       Sve u svemu, zabluda je onog malog segmenta prosvećenih (i rekao bih naivnih) građana da će režim pasti, nestati ili biti smenjen na regularan način, putem demokratskih izbora. Sa druge strane, kao iskreni vernik u demokratiju i njoj svojstvenoj metodologiji društvenog i političkog delovanja, ne mogu da se zalažem za bilo koji oblik nasilja u cilju postizanja napretka. Mogu samo da pišem i pokušavam da širim svoje ideje – pa makar to bilo uzaludno. Ako ne uspem da snagom istine i argumenata ubedim većinu sa kojom živim, to je samo moj neuspeh. Ali me bar savest neće gristi, jer sam na vreme upozoravao na posledice takve prakse.
       Ovog puta bih da se zadržim i analiziram jedan dosta širok segment populacije iz gore spomenute klasifikacije. To su oni koje nazivam „poslušnici“ - za razliku od običnih podanika i onih koji nemaju nikavog (životnog) izbora, koji će ovog puta biti ostavljeni na stranu.
       Svesni građani, taj maleni segment srpskog društva, zapravo ne utiču na rezultate izbora i pravca kojim će društvo da ide.
       Ako, kao aksiom, uzmemo da u našem društvu takozvani podanici ne učestvuju u političkom životu (iz opravdanih ili neopravdanih razloga), već isključivo slede vlast, a da oni koji nemaju izbora to moraju da rade usled životne prinude, sledi da je širok sloj poslušnika. To je zapravo segment društva od čijih akcija zavise svi ostali.
       Njihovo (ne)raspoloženje i volja diktira odnose u društvu.
       Sociološka analiza poslušnika ukazuje da su to relativno civilizovani pojedinci, donekle obrazovani i aktivni u društvenom i političkom životu. Međutim, njihova vrednosna opredeljenja nisu klasno ili strukovno zasnovana – što bi ih učinilo normalnim društvenim slojem. Opsesija poslušnika je moć u društvu, a za to smatraju da su sva sredstva i metode dozvoljene. Oni slušaju i slede vrhovni autoritet iz čisto sebičnih razloga – kako bi sebe uvek osigurali mesto na strani dobitnika i otklonili bilo kakvu konkurenciju znanja, stručnosti ili karaktera kada je u pitanju njihova guzica.
       Za sprovođenje bolesnih ideja vrhovnog vođe oni očekuju da budu nagrađeni i vešto naplaćuju svoju „političku korektnost“. Na žalost, oni po brojnosti nadmašuju sve ostale društvene segmente koji bi mogli da im konkurišu za položaje, moć i uticaj u bolesnom društvu.
       Samo slepcu ili magarcu nije jasno da su ljudi poput Ane Brnabić, Siniše Malog, Nebojše Stefanovića, Alesandra Vulina, Gorana Vesića i sličnih niže pozicioniranih izvršioca volje i metoda „voljenog lidera“ bez sopstvenog mišljenja i ideja. Njihova jedina ideologija je njihova guzica i korist koja im se smeši. Ali, to izgleda nije jasno ni liderima opozicije. Zato i ne umeju da iskoriste mnogobrojne svakodnevne „gol šanse“ (kriminalne, moralne, akademske i sve ostale afere) da artikulišu u opravadan bes građana koji bi mogao da na svom talasu odnese ovakav režim.
       Cinjenica je da poslušnici, te moralne kreature i polu-svet, čine stabilnu većinu glasačkog tela. Ne gubi vođa izbore, niti ih falsifikuje i krade. Radi se samo o tome da li će taj dominatni sloj poslušnika biti adekvatno nagrađen od njegove strane, ili će oni potražiti drugog spozora.
       Najgore što može da se desi je da ti poslušnici najednom otkažu poslušnost svom vrhovnom vođi, pa da se brže-bolje nađu na transfer listi „stručnjaka“ za vlast i „prelete“ na pobedničku stranu.
       Taj scenario smo već gledali posle pada Miloševićevog režima. Ali, to je Srbija!






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX