SVEDOK Internet



Broj 1208.

Poseta
5875248

Rajhstag u Progresu?!

Mađarizacija ili - kako su nas odnarođavali?

„Zoranin zakon“ o prevozu putnika krši osnovno ljudsko pravo na rad

Javna prozivka, tajno „muljanje“

Od Karla Marksa do kapitalizma


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Knjižara “Svedok”
Dolina suza Milorada Ulemeka Legije

       U izdanju „PUBLISHER“ d.o.o, na uzavrelom tržištu knjiga pojavio se 20-ti roman Milorada Ulemeka Legije – „Dolina suza“!
       Knjiga će se pojaviti u knjižarama, na kioscima i na Sajmu knjiga u Beogradu.
      
       * * * * *
      
       Žarko je doktor sa kojim se sudbina poigrala terajući ga da korača mračnom stranom života, sanjajući svetlost i bolje dane koji nikako da dođu. Kao deo vojne misije, a vezan Hipokratovom zakletvom, Žarko se nalazi čas na jednoj, čas na drugoj strani. Jednu je sam odabrao, drugu mu je sudbina na- metnula. Lečio je revnosno i jedne i druge, iako svoju dušu nije mogao da izleči od bola koji mu je rat svakodnevno nanosio.
       Uzalud je tražio metak koji će prekinuti sećanja na ljude koje je voleo, a nije ih mogao spasiti. Zarobljen u deliću vremena koje zovemo životom, Žarko nas uči o tome koliko život može biti okrutan, ali i ko- liko u nama ima snage da sve nedaće života izdržimo.
      
       * * * * *
      
       Sutradan smo otišli na najistureniju tačku položaja koje je držao naš bataljon. To je bio jedan veliki rov, koji je držao jedan vod iz prve čete bataljona. Citav vod bio je iz Doboja. Svi su se poznavali iz grada i od pre rata. Namerno sam izabrao njih jer sam osmislio priču koja će ih podstaći da prihvate ono što sam planirao da uradim.
       Cim smo se pojavili s našim sanitetom, odmah su se uzmuvali. Nisam znao da li je naredba od komandanta bataljona stigla do njih, ali mi to nije bilo ni bitno, ionako nisam imao nameru da se na tu naredbu pozivam.
       Kako nismo mogli da se vozilom popnemo do samog položaja, vozilo smo ostavili u podnožju brda i krenuli pešice. Odmah sam video kako se svi okupljaju na ivici brda i posmatraju naš dolazak. Cim smo došli do njih, odmah su počeli da nas saleću s pitanjima.
       Mislili su da se nešto desilo i da je neko povređen. To je za njih značilo pojavljivanje sanitetskog vozila. Kad sam se predstavio i objasnio zbog čega smo došli na njihov položaj, prvo su se zagledali između sebe, a onda je nekolicina prasnula u smeh.
       – Znači, hećime, sada ćemo da si zavijamo čalme oko glave i da vežbamo ko je od nas popio metak od Turaka – rekao je jedan krupajlija koji je o ramenu držao mitraljez i sigurno jedno hiljadu metaka u redenicima oko sebe. Ostali su prasnuli u smeh.
       Nisam se dao zbuniti već sam mu odmah odgovrio.
       – Ne moramo čalme, možemo i turbane, pa će oni od preko puta da misle da smo prešli na njihovu stranu – uzvratio sam na šalu.
       Oni su me gledali nekoliko momenata, a onda su opet prasnuli u smeh.
       – Znači, jeba te ja u tu gu’icu doktorsku, imamo doktora šaljivdžiju! – graknuo je jedan čiča. Imao je sigurno više od šezdeset godina, ali je bio vitak i prav kao pritka.
       Kad se smeh malo stišao rekao sam im zašto sam došao i kako to može svima da pomogne. Objasnio sam i sve prednosti takvog znanja koje bi stekli.
       – E pa, Boro, da si znao da ćeš u ratu učiti za doktora, nisi morao sve one tvoje škole da završavaš – počeli su međusobno da se zezaju i odmah sam znao da će moj predlog proći i da ćemo ovde održati prve časove.
       Tako je i bilo. Slušali su sve što sam im govorio i nisu me nijednog trenutka prekidali. Onog momenta kad je počelo moje pokazivanje, svaka zajebancija je prekinuta. I sami su shvatili značaj onog što sam im pričao. Znali su da su oni ovde najistureniji i da se do njih najteže dolazi. Zato su prihvatali sve savete koje sam im davao. Rekao sam im da mogu da im napravim skripte, pa onda mogu u slobodnom vremenu da sami obnavljaju sve ono što smo tog dana radili. I to su prihvatili.
       Jednom rečju, uspešan dan!
       Po povratku u komandu bataljona sačekao me je Brka.
       – Dobro, doktore, šta sam rekao o tim tvojim naučnim predavanjima? – pitao me je odmah s vrata.
       Zavrteo sam glavom jer ga nisam razumeo. Gore na položaju nije bilo nikakvih problema, još su me pitali kad ću opet da dođem kod njih.
       – Zvali su me iz druge čete i pitali me zašto nisi prvo kod njih došao, oni su na najtežem položaju – video sam da se smeje i da ovo nije ozbiljan prekor, pa sam se i ja nasmejao.
       – Cuo sam da je tamo gore dobro prošlo, izvestili su me o svemu. Izgleda da ti znaš s njima bolje nego ja, ipak još ćemo da vidimo kako će to ići dalje.
       – Komandante, nije problem, ljudi će i sami shvatiti da je to za njihovo dobro i da to može samo da im pomogne – rekao sam mu i izašao iz kuće u kojoj se nalazila komanda.
       Sada je trebalo napraviti skripte koje sam obećao. Za to sam morao da odem do Doboja i nađem neku dobru kopirnicu da mi sve to odštampa. Rešio sam da to uradim o svom trošku. Novca sam imao dovoljno jer mi je renta od stana u prethodnim godinama donela čitavo bogatstvo s kojim nisam znao šta da radim. Ovde, kao ni tamo, novac mi nije bio potreban. Imao sam gde da spavam i šta da jedem. Nosio sam uniformu i samo su mi cigarete bile luksuz. Propušio sam dok sam bio u Avganistanu. Od muke i neizvesnosti. Pušio sam i ranije, ali to je bilo retko. Sada sam purnjao kao Turčin.
       Po dolasku u Doboj prvo sam svratio do bolnice. Hteo sam da posetim Todorovića i da mu zahalim što me je spasao od tavorenja u ovom sivom gradu.
       Bio je zauzet i na operaciji. Dok sam čekao u holu video sam nekolicinu vojnika kako dovode nekoga ko je očigledno bio povređen, ali ih izgleda nije bilo mnogo briga zbog toga. Prišao sam im dok su ga vukli kroz hodnik. Video sam jednu zabrađenu priliku koja je u očima imala plamen gneva. Bio je ranjen u nogu.
       – Momci, ne možete tako da postupate s povređenim rekao sam im dok sam stajao ispred njih sprečavajući da ga dalje vuku.
       Pogledali su me od glave do pete. Videli su moju uniformu, ali kako nisam imao nikakve posebne oznake ni čin, nisu se mnogo uzrujali.
       – ’Ajde, pomakni se da prođemo! – rekao je najkrupniji od njih.
       Tek tada sam video na rukavima nose oznake Vojne policije. Izgleda da je ovaj bio neki zarobljenik ili tako nešto.
       – Vidite, ja sam doktor u brigadi i neću dozvoliti da s povređenim postupate tako što ćete ga vući kao životinju po bolnici – uzvratio sam jer se u meni probudio bes zbog svega ovoga.
       – Pa on i jeste životinja, misliš da bi on s nama postupio na lep način?! To su ti mudžahedini i treba da je srećan što je uopšte doveden ovde. Da ne treba da bude ispitan u komandi, ne bi meni on bio ovde nego bi ostao gore na Ozrenu, u nekoj jaruzi! – ponovo je kazao očigledno vođa ovih policajaca.
       – Mudžahedin, kažeš, a odakle ti je taj mudžahedin? – pitao sam.
       – Ko će ga znati, neće ništa da priča, a ja ne razumem šta zavija kad nam se obraća. Ima ih odasvuda. Iz Irana, Avganistana, Pakistana, Sudana. Pitaj Boga odakle sve. Osladilo im se da ovde dolaze i da nas kolju, pa još to zovu i svojim svetom misijom – u dahu mi je obajsnio.
       Zagledao sam se u onog bradonju. Mogao je biti odasvud. Pitao sam ga prvo na paštunskom ko je i odakle je. Pogledao me je, ali to je bio drugačiji pogled od malopre. Kako nije reagovao, ponovio sam pitanje i na farsiju. Ovog puta su mu oči zasijale.
       Podigao je glavu i ponosno odgovorio da je iz Irana.
       Ova trojica su stajala zabezeknuto me gledajući. Rekao sam im da ga spuste na red stolica koje su bile u holu. Kad sam ga pitao gde je i kad ranjen objasnio mi je da je ranjen sinoć dok je pokušavao da prođe s još nekoliko svojh saboraca kroz minsko polje koje je bilo ispred naših linija i da su ga pogodili s naših linija i onda su ga jutros pokupili i doveli ovde.
       – Pa, zar ti ne reče da si doktor, sunce ti jebem, da ti sunce jebem! Šta to pričaš s njim i kako znaš tako da pričaš?! – razgoropadio se policajac, maltene nasrćući na mene.
       – Pričam s njim na farsiju, to je jezik koji razume i on je iz Irana, a tamo se uglavnom priča farsi – odgovorio sam mu.
       Kleknuo sam i pogledao nogu koja mu je bila povijena nekom krpom. Skinuo sam je i video da je metak prošao, ali kako nije bilo obilnijeg krvarenja, očigledno da nijedan veći krvni sud nije bio povređen. Rekao sam mu da sam doktor i da ću mu to srediti.
       Kad sam ustao, ovoj trojici ništa nije bilo jasno. Rekao sam im da me slede i pošao ka delu gde se nalazila hitna služba. Oni su i dalje stajali na istom mestu, ali sam onda izgubio živce i podviknuo im, na šta su oni brže-bolje uhvatili mučenika, ovog puta malo pažljivije i poveli ga za mnom.
       Rana nije bila strašna, metak je samo prošao kroz butinu. Očistio sam mu ranu i dezinfikovao je, a zatim previo. Dao sam mu antibiotike i nešto protiv bolova rekavši mu da antibiotike mora da uzima na svakih šest sati. To sam isto rekao i policajcima dok su ga odvodili. Oni su me dalje gledali onako ispod oka vrteći glavama.
      
       (...)
      
       Do gore nam je trebalo petnaestak minuta i dobro smo se zadihali. Kad smo stigli do prvih položaja videli smo da je tamo već sve ispreturano i da su se naši povukli u panici, ostavljajući gotovo sve za sobom. Oprezno smo nastavili dalje kroz rovove i kad smo izbili na jednu visoravan videli smo naš pinc gauer kako leži prevrnut na bok.
       Pokušao sam da vidim da li ima nekoga u njemu, ali s te pozicije nisam mogao dobro da osmotrim. Rekao sam vozaču da ostane tu, a ja sam oprezno krenuo ka sledećem rovu odakle se moglo malo bolje videti šta se napred dešava.
       Kako sam bio obučen dosta šaroliko što mi je omogućavala moja doktorska pozicija, na glavu sam stavio svoju avganistansku kapu od koje se nisam odvajao. Tu kapu mi je poklonio Abdul-Basar, nedugo pošto smo se upoznali u onim pećinama kad sam ga operisao i tako mu spasao život. Spustio sam doktorski ranac na zemlju i izašao iz rova. Krenuo sam lagano napred. Kada sam došao do sledeće grupe rovova video sam nekoliko mudžahedina kako stoje i nešto pričaju. Lagano sam prišao i obratio im se na paštunskom. U prvi mah su bili iznenađeni, ali kad su čuli da govorim paštunski, odmah su se opustili. Sišao sam u rov i onda ih pozdravio na arapskom rekavši Alah je veliki: „Alahu Ekber”.
       Oni uzvratiše. Već sam razmišljao šta da im kažem ako me pitaju ko sam i šta radim tu, ali me niko nije pitao. Izgleda da su bili toliko sigurni u to da ovde nema nikoga od srpskih snaga da su mislili da sam i ja jedan od njih.
       Onda sam ugledao mladog doktora kako leži vezan na zemlji. Glava mu je bila krvava, a ruke vezane na leđima žicom. Pored je ležao i vozač saniteta, isto tako obliven krvlju i vezan. Doktor me je ugledao i napravio iznenađen izraz lica. Pokazao sam mu očima da ćuti i on je odmah shvatio. Pitao sam onu trojcu ko su ovi i rekli su mi da su uhvatili nevernike kako se voze i da su ih zarobili. Pitao sam ih gde su ostali naši i oni su mi kazali da su svuda, da pretresaju ostale položaje i traže zaostale srpske vojnike.
       – Šta ćemo s ovom dvojcom? – pitao sam.
       – Odvešćemo ih kod nas u logor, pa ćemo onda videti šta ćemo s njima – rekao mi je jedan od njih.
       Rekao sam im da mogu ja da ih odvedem. Pitali su me gde mi je oružje i rekao sam im da je tu u rovu do ovoga. Slagao sam da sam krenuo da se olakšam i da sam onda čuo njih kako pričaju i prišao da se javim. Samo su slegnuli ramenima i rekli mi da ih povedem do našeg logora.
       Naučio sam da su na ratištu ponekad najgluplji odgovri oni najbolji. I ovog puta se to pokazalo kao tačno.
       Prišao sam ovoj dvojici i šutnuo ih po butinama, pokazavši im da ustanu. Vozač je bio u lošijem stanju od doktora i ovaj je morao da mu pomogne da ustane. To nije bilo lako, budući da su im ruke bile vezane. Kada smo izašli iz rova, nisam mogao da poverujem da se ovo dešava. Krenuvši ovo da radim, nisam imao pojma kako će se sve odvijati i bio sam spreman da improvizujem. Znao sam da ovi nemaju šanse da me izvale jer sam dobro govorio nekoliko jezika i dijalekata, i znao sam kad šta treba da kažem i kako da se ponašam, a oni sigurno nisu ni pomislili da sam sa srpske strane. Ovo što sam uradio to sigurno ne bio uradio niko normalan, ali nekada su najluđa rešenja najednostavnija.
       Nastavio sam da guram ovu dvojicu u pravcu rova gde je bio moj vozač. Nisam hteo da se zaustavljam u rovu u kome sam ostavio svoj ranac. Kad nas je video da mu prilazimo, vozač je napravio grešku i izašao iz rova da nam priđe.
       Taman je nešto hteo da kaže kad sam iza sebe začuo povik one trojice. Nisam hteo ni da se zaustavljam nego sam samo rekao onoj dvojici da potrče ka vozaču, a njemu da nas štiti. I on je video onu trojicu kad su izašli iz rova u kome su do tada bili i odmah je otvorio vatru. Kako udaljenost nije bila veća od nekih pedesetak metara, a on pucao rafalom, odmah je pokosio dvojicu, dok se treći bacio nazad u rov. Rekao sam im da odmah moramo da bežimo jer će ostali doći. Nismo imali vremena ni da im skidamo onu žicu kojom su bili vezani već smo potrčali u gomili. Trebalo je da pretrčimo jednu manju čistinu i da utrčimo u šumicu koja je bila odmah pored puta kojim smo došli.
       Onda se otvorio pakao, na nas su zapucali ostali mudžosi koji su stigli čuvši malopređašnju pucnjavu. Morali smo da se vratimo nazad u rov iz koga je istrčao moj vozač.
       Ovi su videli da se vraćamo, pa su zapucali još jače. Kad smo uskočili u rov, odmah sam pokušao da odvežem ovu dvojcu, ali žica im je bila toliko jako stegnuta da nisam uspeo. Pucanjava se nastavila i morali smo dobro da zalegnemo. Nismo bili u sjajnoj situaciji. Imali smo samo jednu pušku, a jedan od nas bio je gadno pretučen. Mladi doktor je nekako svukao onu svoju žicu s ruku, pri tom ogulivši zglobove, ali makar je bio oslobođen veza. Krenuo je po rovu da traži oružje. Moj vozač je za to vreme pucao ka našim napadačima ne bi li im tako otežao da nam priđu. Znao sam da je samo pitanje vremena kad će shvatiti da smo lošije naoružani od njih i da će krenuti na nas.
       Nismo smeli da dozvolimo da nas uhvate žive, svi smo dobro znali šta ovi mudžosi rade sa zarobljenicima kad ih odvedu u njihov logor. Videli smo već suviše odsečenih glava i izmrcvarenih tela zarobljenih vojnika koji su bili naivni da im se predaju. Dok sam očajnički razmišljao kako da se izvučemo iz ove klopke, pojavio se mladi doktor sa PKT-om i redenikom koji se vukao po zemlji. Odmah je postavio mitraljez na ivicu rova i krenuo da bljuje vatru ka našim napadačima.
       – Idi u onu zemunicu, ima tamo još jedna puška i nekoliko bombi! – doviknuo mi je između dva ispaljena rafala.
       U zemunici je bilo nekoliko leševa vojnika koji su tu verovatno uhvaćeni kad je jutrošnji napad počeo. Nisam imao vremena da se sada s njima bakćem već sam dograbio prvu pušku koju sam video i nekoliko bombi koje su stajale na stolu. Potrčao sam ka mestu odakle je mladi doktor i dalje pucao na naše neprijatelje. Taman sam se namestio kad je iz onog šumarka u koji nismo mogli da utrčimo odjeknula jaka paljba. Cuo sam kako neko izdaje komande na srpskom i znao sam da su to naši.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX