SVEDOK Internet



Broj 1208.

Poseta
5875207

Rajhstag u Progresu?!

Mađarizacija ili - kako su nas odnarođavali?

„Zoranin zakon“ o prevozu putnika krši osnovno ljudsko pravo na rad

Javna prozivka, tajno „muljanje“

Od Karla Marksa do kapitalizma


          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Turska invazija u Siriji – rasplamsavanje sukoba na Bliskom Istoku
Američko povlačenje ili uvlačenje drugih sila u nerešiv konflikt?
Piše: Andrej Dimitrijević

       Turska invazija na pozicije kurdskih snaga na severu Sirije koja je usledila početkom oktobra preti da preraste u regionalni rat. Odluka turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da otpične ofanzivu protiv – kako tvrde u Ankari – „kurdskih terorista“, izazvala je oprečne reakcije u svetu i povećalo bojazan da bi ovo mogao da bude fitilj za znatno veći regionalni konflikt koji bi se proširio i na Izarael, Iran i arapske zemlje. Amerika je brzo poslala potpredsednika Majka Pensa da utiče na Turke da se situacija smiri. Iako je postignut sporazum o prekidu vatre (i, u trenutku kada pišemo ovaj tekst - nedelja, 20. oktobar – i dalje je na snazi) situacija se stalno menja. Dok Amerikanci tvrde da se radi o „primirju“, turski zvaničnici ističu da je reč o „pauzi“ u borbenim operacijama. Šta je suština ovog novog sukoba na Bliskom istoku i kakve su posledice?
       Sve je počelo odlukom američkog predsednika Donalda Trampa da povuče oko hiljadu američkih vojnika stacioniranih na severu Sirije a koji su naoružavali i obučavali Kurde (koji žive na ovoj teritoriji), kao saveznike uborbi protiv, u prvom redu takozvane Islamske države, a potom i vlasti sirijskog predsednika Bašara el Asada. Ovoj odluci američkog predsednika – koja je već dugo bila u vazduhu – tvrdo su se protivili mnogi u Pentagonu i američkom kongresu (i među demokratama i među republikancima). Ocenjeno je da bi povlačenje američkih snaga sa severa Sirije dalo odrešene ruke Turskoj da interveniše, što je Ankara, inače, već ranije bila najavila.
       Američke snage su u Siriji nelegalno još od septembra 2014 – bez poziva zvaničnih vlasti i bez odobrenja Ujedinjenih nacija. Ova činjenica je izazvala dosta reakcija i napetosti pre svega od američkih suparnika u regionu: Islamske države i drugih verskih esktremističkih grupa, vlasti Bašara el Asada, Irana, ali i zvanične Turske koja se posebno protivila američkoj pomoći Kurdima.
       Međutim, od dolaska Donalda Trampa na vlast, Amerika je počela da povlači snage iz međunarodnih žarišta, u skladu sa platformom „prvo Amerika“ na kojoj je republikanac odneo pobedu na izborima 2016. Jedno od tih žarišta je i Sirija. Iako je Tramp još ranije tražio povlačenje, Pentagon – sedište američke vojske - izbegavao je da sprovede ovu odluku, ističući da je strateški važno da se kurdske snage održe. Tramp je, međutim, početkom oktobra insistirao da se odluka sprovede odmah.
       Na upozorenja da će neminovno uslediti turska invazija, Tramp je rekao da će „uništiti“ tursku ekonomiju ukoliko se to desi. Odnosi Ankare i Vašingtona su na niskoj nozi pogotovo od juna ove godine, kada je Turska odlučila da kupi ruski odbrambeni raketni sistem S-400, uprkos oštrom protivljenju Vašingtona koji je tvrdio da bi uvođenje tog naoružanja u upotrebu jedne NATO vojske (a Turska je druga po snazi vojna sila u Alijansi), ugrozilo bezbednosne protokole i omogućilo Rusima da infiltriraju komunikacione sisteme u Severnoatlantskoj alijansi. Vašington je odgovorio odlukom da suspenduje isporuku 100 modernih F-35 aviona Turskoj, što je dovelo do direktnog sukoba u vrhu NATO. Štaviše, imajući u vidu naglasak koji Donald Tramp stavlja na biznis i da mu, stoga, verovatno nije bilo blisko da ovom odlukom ošteti američku kompaniju „Lokid Martin“ (koja porizvodi F-35) za 500 miliona dolara, verovatno je da je podlegao pritiscima američkog bezbednonog establišmenta, ukorenjenog u Pentagonu. Redžep Tajip Erdogan, koji je nekada bio miljenik zapadnih medija i političara ali koji se poslednjih godina sve više okrenuo jačanju turskog nacionalizma i neosmanističkog duha, poviso je ton svojih izjava i nastupa, pa i u odnosu sa američkim predsednikom.
       Kao što je bilo najavljeno: čim su se američke snage povukle sa severa Sirije, odmah je usledila invazija turske vojske, koja je otpočela avionskim i artiljerijskim bombardovanjem kurdskih položaja. U devet dana (koliko je operacija trajala pre nego što je dogovoren prekid vatre), turska vojska je zauzela oko 150 kilometara teritorije Sirije a cilj operacije jeste da se stvori zona bezbednosti u širini od 35 kilometara od turko-sirijske granice, kako bi se odsekli Kurdi. Zapadni mediji izvestili da je oko 160.000 ljudi napustilo svoje domove kao posledica turske operacije. Takođe – deo zarobljenika, pripadnika Islamske države koje su Kurdi zarobili u borbama – iskoristilo je situaciju da pobegne iz zatvora, što je izazvalu posebnu zabrinutost na Zapadu.
       Onda je došlo do, reklo bi se, čudnog preokreta : sirijska vlada Bašara el Asada – koja se uz pomoć Rusije nekako održala od početka građanskog rata u toj zemlji 2011. godine – poslala je snage na sever. Kurdi, koji su bili deo koalicije protiv ISIS-a, ali, dugoročno, viđeni kao udarna američka snaga na terenu protiv Asada, sklopoli su sporazum sa vlastima u Damasku a sa namerom da se odupru Turskoj. Po principu „biranja manjeg zla“, Kurdi su rekli da su postigli „privremeni dogovor“ sa sirijskim vlastima, kako bi se suprotstavil Turcima.
       Posle nekoliko dana turske operacije, razmena oštrih reči na relaciji Ankara – Vašington, uključujući i pretnje da će turska ekonomija biti uništena američkim sanckijama – uz posredovanje američkog potpredsednika Majka Pensa koji je hitno poslat u Tursku, uspotavljen je prekid vatre. Kurdske snage su se povukle i Turska je sada uspostavila pojas u dubini od 30 kilometara sirijske teriotrije.
       Cini se da je prekid vatre došao u pravom trenutku, budući da je turska invazija povećala mogućnost od direktnog oružanog sukoba gde bi na jednoj strani bila Turska kao NATO članica a na drugoj, sirijska vlada koju podržava Rusija.
       Pitanje koje se postavlja – šta sledi?
       Odluka da povuče snage iz Sirije je u skladu sa Trampovom politikom o odustajanju SAD od uloge „svetskog policajca“, ali – kao što to uvek biva u međunarodnim odnosima – gde se jedna velika sila povuče, druga odmah uskače. Bliski istok je politička arena na kojoj vekovima koplja lome velike sile, bez jasnog odgovora da li postoji dobar/pravi put ili ne. U konkretnom slučaju, povlačenje SAD iz Sirije otvorilo je prostor za Rusiju, sirjske vlasti, Iran ali i Islamsku državu da ojačaju svoje pozicije.
       Ovo, inače, nije prvi put u istoriji da su SAD napustile svoje saveznike. Poznat slučaj je dizanje ruku od Južnog Vijetnama koje su SAD gotovo u potpunosti finansirale i obučavale tokom trajanja rata u Vijetnamu. Međutim, okolnosti nisu iste: SAD su iz Vijetnama morale da se povuku posle skoro 15 godina ratovanja i skoro 60.000 mrtvih vojnika. Sada to nije bio slučaj: oko hiljadu američkih vojnika koliko je bilo stacionirano u kurdskom delu Sirije više su bili jak simbolički adut političke moći SAD, nego što su bili vojni činilac, mada je samo njihovo prisustvo – i strah od ubistva američkog vojnika, konkretno – ključan faktor koji je terao druge sile koje deluju u regionu da budu veoma oprezne. Sada tog faktora nema.
       Sa druge strane postoji pogled da američke snage uopšte nemaju razloga da budu u Siriji i da njihovo prisustvo rizikuje da još više uvuče Ameriku u sukobe u regionu u kome stalno ima problema ali nikada trajnog rešenja. Cak se sugeriše da je u pozadini američka politika da uvuče Rusiju – i druge nezapadne sile – u ovaj nestabilni region, pa bi onda one morale da troše velike političke, ekonomske i vojne resure. Kritičari ovog pogleda kažu: ako Tramp hoće da smanji američko vojno prisustvo u svetu, zašto je bilo važno da povuče 1000 vojnika iz Sirije a uporedo je poslao 2000 vojnika u Saudijsku Arabiju?
       Na Zapadu se Trampova odluka o povlačenju američkih snaga ocenjuje kao velika greška budući da su u teritorije koje su kontrolisali Kurdi sada ušle zvanične sirijske kao i ruske snage. U perspektivi, Rusija će biti ta koja će biti posrednik bilo kavog budućeg sporazuma između Turaka, Kurda i sirijske vlade, što će im dati važnu ulogu u regionu. Prosto, Amerikanci su sami sebe izbacili iz važnog dela teriotorije, u važnom trenutku, a da ih niko na to nije prisiljavao.
       Odluka Trampa je bila i povod da u zapadnim medijima ponovo ožive teorije po kojima je američki predsednik „ruski čovek“, pa se čak i u ozbiljnim zapadnim medijima apostrofiralo da je odluka o povlačenju simbolično doneta baš na Putinov rođendan, 7. oktobra.
       Turska – koja već godinama upozorava svet da ima problem sa više od 3.6 miliona sirijskih izbeglica, planira da ih naseli u oblasti na severu, upravo tamo gde su Kurdi većna, čime bi se promenio etnički balans i Kurdi u Siriji bi imali znatno slabije veze sa sunarodnicima u Turskoj.
       Turska operacija na severu Sirije pooštrila je i odnose Ankare i Brisela: Nemačka i Francuska su odmah obustavile prodaju oružja Turskoj. Erdogan je zapretio da će prestati sa kontrolom protoka izbeglica ka Evropi i, defakto, izazvati novu migrantsku krizu.
       Suština aktuelnih dešavanja na Bliskom istoku je u tome – da li se SAD povlače ili ne, i ako se povlače, ko će da ih zameni? Rusija evidetno nema vojnih i ekonomskih kapaciteta za obimno prisustvo kakvo su imali Amerikanci i zato sarađuje sa regionalnim silama, Iranom i Turskom. Sa druge strane, Amerikanci su povećali vojno prisustvo u Saudijskoj Arabiji (koja gotovo jedan vek uživa status privilegovanog američkog partnera zbog posedovanja ogromnih naftnih rezervi) i zaoštravaju odnose sa Iranom. U tom slučaju, nije reč o povlačenju već o preraspodeli američkih snaga na Bliskom istoku. Kako god, složena politička slagalica Bliskog istoka postala je još složenija, a rizik od regionalnog sukoba koji bi mogao da uvuče i velike svetske sile – još veći.

Primirje ili pauza?
       Kada je Turska otpočela operaciju u Siriji, Donald Tramp je zapretio „uništenjem“ turske ekonomije, ali to nije odvratilo vlasti u Ankari. Štaviše, pismo koje je Tramp poslao turskom predsedniku Erdoganu, kako je objavljeno u zapadnim medijima a vest su navodno namerno pustili turski zvaničnici, „završilo je u kanti za smeće“.
       Američki potrpredsednik Majk Pens je 17. oktobra u Ankari sa turskim zvaničnicima održao konferenciju za novinare, odmah posle postizanja dogovora o prekidu vatre. Na konferenciji za štampu je prvi govorio Majk Pens koji je naglasio da se radi o „primirju“. Međutim, turski ministar spoljnih poslova Mevlut Causiglu u svom obraćanju istakao je da se radi o „pauzi“ u turskoj operaciji „a ne o primirju jer primirja se uspostavljaju između dve legitimne strane“, a Turska smatra kurdske borce za teroriste.
       Ovakvo ponašanje Turske – koja je regionalna ali ne i globalna sila – prema, i dalje, barem formalno, prvoj i vodećoj sili sveta je bilo nezamislivo do skoro. Ovo je još jedan indikator da se globalna politička karta sveta menja i da u novoj raspodeli SAD, ili neće imati – ili, čak, ne žele da imaju – ulogu kakvu su imale posle Drugog svetskog rata: poziciju svetskog ekonomskog i vojnog policajca.
Kurdi: Najbrojniji narod na svetu bez države
       Kurdi su kao zajednica nastali u 10. veku i predstavljaju najveću etničku grupu na svetu bez države – ima ih između 30 i 40 miliona.
       Iako im je Sporazumom iz Serva 1920. obećana autonomija, Britanci i Francuzi, koji su tada određivale političku kartu Bliskog istoka, kurdsku teritoriju su podelii između današnje Turske, Irana, Iraka i Sirije. Od tada pa do danas Kurdi se bore za samostalnost i često su bili na meti vladalaca u tom delu sveta: Sadama Huseina, Asada i njegove porodice, iranskih ajatola. Kurdi su osnovali i svoju teroističku grupu – Radničku partiju Kurdistana, PKK – koja je godinama sejala ubistva po Turskoj, dok im turske vlasti nisu uhapsile lidera Abdulaha Očalana 1999. godine (u operaciji u kojoj su turski komandosi imali pomoć CIA!).
       Najbliže što su Kurdi do sada došli nezavisnosti jeste dobijanje autonomije na severu Iraka koji je defakto podeljen na tri dela nakon obaranja Sadama Huseina.






















































































          Redakcija Pretplata Marketing Tekstovi tekst Iz starih brojeva Mali oglasi

Designed by Ivan Markovic - XENOX